/ Posle 5 / Naša je ljubav duga kao dugotrajno mleko
BiF Analize Čitajte B&F online

Naša je ljubav duga kao dugotrajno mleko

Redakcija BIF on 05/11/2008 - 20:10 in Posle 5

This post has already been read 2321 times!

U sferi u kojoj se to najmanje očekivalo, koja je nastala u cilju stabilizacije jedne reakcionarne vlade, došlo je do munjevite promene – turbo folk je poprimio sasvim nove odlike.

Svi su odjednom postali „moderni“. Folkeri su u svoju muziku nekako uglavili tehno ritam i promenili stajling (to im je omiljena reč). Neki su čak došli do krajnjih granica (kao Indira Radić čija jedna pesma ima zastrašujuće sličnosti sa najpoznatijom pesmom grupe Ramštajn) i uporno pokušavaju da imitiraju rokere. Što nije tako loše, bar se možete od srca nasmejati tekstovima poput „Celo selo šmrče belo… Prodaj stoku da kupimo koku“ i sl.

Zaista, ljudi turbo-folk ne shvataju više velikom nesrećom, degradacijom muzike, opasnošću… Postala je (bar normalnim ljudima) nešto poput razbibrige, dobrog vica. Nedavno je čak na jednom forumu osvanuo komentar kako se Rođa Raičević, pevač koji je umro od posledica overdoziranja, svrstao rame uz rame sa najvećima – Hendriksom, Morisonom i ostalim rok pevačima. Neukusno, ali ilustrativno. Folkeri su zaista promenili dlaku, kao grabljivice u potrazi za novim žrtvama, a ćud? Menjaće sve u trci za profitom. Ali pre nego što počnemo priču o fantastičnim sposobnostima adaptacije ovih „muzičkih umetnika“, vratimo se na početke..

Turbo-folk politika

Mnogi su proučavali vezu između ove dve naše estrade. “Tri heroja srpskog folka” naslov je teksta Radeta Stanića u kome on analizira razvoj ovog žanra i deli ga na:

Naivni period – Lepa Lukić
Posela pretvorena u žurke
– Lepa Brena
Period crnih hronika i čitulja
– Jelenu Karleušu u ovom periodu vidi kao Vojislava Šešelja sprske estrade.

Jedan drugi autor, Alexei Monroe, naziva turbo-folk balkanskim hardkorom, paramilitantnom formom popularne kulture koja je reakcija na strah od globalizacije. On smatra da tadašnja vlast nije bila naivni posmatrač, i da nije slučajno baš ta muzika toliko promovisana u javnosti (misli na državne medije).

Po njemu brak Cece i Arkana savršeno simbolizuje vezu izmedju muzike i “paravojnih nacionalnih interesa”. Sama Cecina izjava da voli muškarce samo ako su Srbi je neverovatno sugestivna ako uzmemo u obzir njenu tadašnju slavu. I ne samo njenu. Trenutno je popularna jedna veoma vesela pesmica: “Ako imaš petlju, ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca”…

Nasaljubavjedugakaodugotrajnomleko

Nastanak i funkcija turbo-folka

Naslov kao u udžbeniku. Iskreno, tako je i najbolje. Bez emocija, pristupimo hladnokrvno i analitički ovoj temi. Turbo-folk je kovanica. Reč „turbo“ pozajmljena je iz sveta automobilizma, i obično stoji kao oznaka sportskih i dizel automobila (hm… nostalgija) a „folk“ označava narodnu muziku. Rambo Amadeus tvrdi da je on lansirao ovaj naziv davne ’88-me, i da je to tada bila sprdnja. Ali narod ga je prihvatio.

Ovaj muzički pravac bio je instrument za smirivanje narodnog nezadovoljstva u raznim situacijama: ratnim, gladnim godinama, tokom hiperinflacije, ničim izazvanih sankcija, bombardovanja… Naš tadašnji politički vođa je izgleda bio sledbenik nekih tradicionalnih principa koji su važili pre nove ere (hleba i igara). O narodu nećemo, neki još uvek vole svog velikog vođu, i verovatno nikad neće prežaliti ovu sadašnju otuđenost naroda, jer nema više socijalizacije u redovima za mleko.

Kroz spotove, reklame i muzičke emisije turbo-folka, a nešto kasnije, od 1995. godine, i densa (koji je imao mnogo sličnosti sa istim) stanovništvo je dobijalo poruku šta treba da bude njegov sistem vrednosti. Na gradskoj sceni početkom devedesetih pojavili su se novi akteri koji su diktirali trendove: dizelaši, mafijaši, sponzoruše, povratnici sa fronta i dileri, koji su predstavljali potkulture ratničkog šika. I zaista, rat i turbo-folk su izgradili čvrste veze. Kako tvrdi Goran Tarlać, politički i nacionalistički turbo-folk ima dva svoja pravca:
ksenofobiju (“ne znam šta ću zaista od evropskih fašista/na sve strane samo laju/Srbiju bi da nam progutaju); i megalomaniju (dani slobode će brzo da dođu/jer mi imamo slavnog vođu/pjesme se ore na sve strane/svi smo s tobom Radovane)…

Zanimljivo je to što u ovim pesmama srpski vojnici genetski nisu predodređeni da bilo kome čine zlo, već ga večito trpe – “Gule nas, gule nas, a mi od gume” (Baja Mali Knindža – tada je bio velika faca, dok su pevaljke dizale suknje i ko zna šta još, on je dizao moral vojnicima svojim dubokoumnim tekstovima). Hrvatski Mali Knindža se normalnije zvao, ali je takođe bio dovoljno dubokouman da parira našem. Tako je Ðuka Čaić filozofski pristupio ratu i emocijama: “Past će bomba na Beograd/Beograda neće biti/volio bih majko mila/u to ime nazdraviti”. Šteta što smo zaratili, kakve bi talente iznedrila koprodukcija ovih veličanstvenih umova! Ovako nam ostaju samo patriotske poruke poput ove: “Ako hoćeš Srbin biti, devet dana moraš piti, i deseti nastaviti, pa češ onda Srbin biti”.

„Stajling“

Duboko verujući da su atraktivni i moderni, poklonici ovog muzičkog pravca na samom početku bili su opaki modni promašaji. Žene su se napadno šminkale, oblačile šljašteću garderobu i nosile mini-val, dok su predstavnici jačeg pola svoje atribute isticali ćelavošću i zlatnim lancima. Ili zlatno pravilo 3P: pištolj, plavuša, pejdžer. A onda se desilo otkrovenje! Svetlana Ražnatović se ošišala na kratko. Tu “frizuru” je čaršija krstila u Ceca. Baš tih dana je popularna pevačica gostovala u jednoj emisiji. Tada se javila gledateljka, veliki fan, i izjavila da je otkad se ošišala na Cecu nabacila dečka sa BMW-om. Kakva pohvala! Ceca je nastavila da diktira tendove, a mi se na to vreme sećamo kroz stihove: “Imam garažu i mercedesa tri, još samo mi fališ ti!”

Nije im bilo dosta. Pošto su iznosali svu tursku odeću od streča, odlučili su da eksperimentišu sa stilovima. Počeli su da miksuju hipi, rok, pank i rejv stil sa estradnim, sa glamurom novih bogataša. (Mislila sam da mi je najteže palo to što su počele da nose zvoncare, ali onda su prešle na maskirne stvari sa sve štiklama?!). Muškarcima je bilo drugačije. Oni su morali da budu mačo, da voze brza kola, nose kožne jakne, rade “hiljade i hiljade trbušnjaka” i da izgledaju kao da u svakom trenutku mogu da potegnu pištolj. Za takvog muškarca veza sa lepom ženom bila je samopotvrđivanje. Da se razumemo, lepa je značilo – atraktivna, uteguta, prešminkana, seksipilna… Krajem devedesetih, taman kada su istrošene sve ideje na koji način i dalje skraćivati haljinice, pojavile su se silikonske grudi. To je bio hit! A svaka priča o tome je suvišna.

class=”nadnaslov” style=”text-align: right;”>broj 25, Novembar 2006.

Marija Dukić

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close