Ulrika Guero, članica Evropskog saveta za međunarodne odnose jednom je rekla da “Mi (Nemci) imamo ambivalentan odnos prema moći. Nikad je nismo koristili na pravi način.” Ove reči možda najbolje sublimišu nelagodnost koju slabiji i zaduženiji ostatak Evrope oseća prema nametanju ekonomskog koncepta Nemačke, kao najjačeg evropskog partnera.
U jesen 2011 postalo je jasno da prevazilaženje evropske dužničke krize nije moguće bez Nemačke ili je u protivstavu njoj. I premda se poverenje Nemaca u EU vidno smanjuje, oni su više puta signalizirali spremnost da preduzmu sve što je neophodno da se spasi evro, odnosno unija. Njena elita je praktično jedinstvena u uverenju da nemački socijalni i ekonomski sistem (monetarna i fiskalna stabilnost) treba da postane model svima za izlazak iz krize. U očima Nemaca, dužnička kriza izazvana je u usled rasipništva. Kada je u pitanju Grčka, to se manje tiče obmanjivanja u vezi sa stanjem ekonomije, a više sa činjenicom da se tamo živelo iznad realnih mogućnosti. Jedan hipotetički stav zabrinutog Nemca to dobro ilustruje: zašto ja moram da radim do 67-me godine i dobijem penziju od samo 46% moje poslednje plate, a Grk može da se penzioniše sa 57 godina i 94% poslednje plate, i traži moju pomoć.
Hronologija promena
Međutim, nemački predlozi za rešavanje krize izazivaju probleme i otpore. Predlozi se mogu svesti na dva osnovna: 1) oštri programi javne štednje i 2) svaka zemlja-članica je odgovorna za vlastite probleme. Nakon nepovoljnih reakcija na ovakav pristup, Nemačka nevoljno pristaje da EU solidarno pomogne Grčkoj 2010, ali sa ograničenim sredstvima, kao i zahtevom da EU kontroliše korišćenje sredstava koji se daju dužniku. Kritike ne jenjavaju, ali Nemačka istrajava u stavu da EU ne sme biti ‘transfer unija’ – dakle da ne sme da solidarno pokriva deficite zemalja-članica. Nemci odbijaju uvođenje evro-obveznica, koje su zajednički izvor javnog kreditiranja, a protive se i mogućnosti da Evropska centralna banka (ECB) bude krajnji garant-kreditor za članice. U proleće 2012 ipak popusta, što dovodi do usvajanja novog programa (‘fiscal compact’) sa mnogostruko uvećanim sredstvima, ali i sa mehanizmima i sankcijama za njegovu primenu. Već krajem marta, ojačava se novi i stalni Evropski mehanizam za stabilnost (740 milijardi evra), odnosno za intervencije u kontekstu javne prezaduženosti, budžetskih deficita i likvidnosti. Ali, u skladu sa nemačkom opsesijom o štedljivosti, i ovaj program je jednostrano fokusiran na oštre programe javne štednje a zapostavlja podsticaje za ekonomski rast. Pored toga, Nemačka ne želi veću odgovornost, već bi radije da bude model za budžetsku disciplinu; neće ni kompromise koji bi ugrozili globalnu ekonomsku kompetitivnost EU, ali postaje i alergična na pokušaje da se manipulacijom inflacije (povećavanjem novčane mase u opticaju) utiče na podsticanje privrede; ne želi ni da ECB štampa novac, niti opciju evro-obveznica, jer bi se tako kreirao prostor za nova rasipništva.
Na sve ovo kritički reaguju ne samo demonstranti u velikim evropskim gradovima, već i MMF, Bela kuća, a da o evropskim socijal-demokratama i ne govorimo. Ukratko, Evropa se suočava s trostrukom krizom: bankarskom, krizom javne prezaduženosti i krizom ekonomskog rasta. Fokus na samo jednu, čini druge dve još ozbiljnijim. Dodatno, analitičari ranijih ekonomskih kriza dokumentuju da isključivost u fokusiranju na oštre programe javne štednje, po pravilu, pogoršava opšte stanje ekonomija i odlaže ekonomski oporavak.
Nova Nemačka
Uprkos kompromisima, Nemačka ostaje ključni akter koji definiše, dizajnira i nameće kako strateška, tako i tehnička rešenja. Ovog puta to čini težinom svoje narasle ekonomske moći. Ali sada je to nova i drugačija Nemačka svesna svoje moći i interesa, spremna za samostalnu ulogu na svetskoj sceni. Njena saradnja sa Rusijom, odbijanje da učestvuje u intervencijima u Iraku i Libiji, a naročito njena rastuća ekonomska razmena sa Kinom, kao i naglašeni interes za zemlje BRIKSa, iritiraju saveznike u NATO-u a zabrinjavaju druge zemlje-članice EU.
Takva Nemačka odstupa od pozicije kakvu je imala nakon Drugog svetskog rata, izaziva zebnju i podozrenje unutar evropskog prostora, ali je i sama još uvek ambivalentna u kontekstu svoje pozicije evropskog hegemona. Dugo nakon Drugog svetskog rata, naime, Nemačka sledi dve glavne strateške linije. Prva je atlantski savez u kome je ona lojalni i nenametljivi saveznik SAD u konfrontaciji sa SSSR-om. Druga je evropska integracija, gde je zajedno sa Francuskom glavni akter u razvoju EU. U tom okviru, ključ je njeno partnerstvo sa Francuskom, kojoj prepušta političku inicijativu a podupire je svojom ekonomskom moći. Iz toga će proizaći stalno insistiranje na jačanju uloge Evropske Komisije (EK), neproporcionalno jak uticaj malih zemalja, kao i spremnost Nemačke da finansijski učestvuje sve više, ali bez uvećanja svoje formalne moći.
Nakon ujedinjenja Istočne i zapadne Nemačke, 1990, to se menja. Nemačka polako pokazuje samostalnost unutar atlantskog saveza, a postepeno dolazi i do tihe revizije strateških temelja u odnosu na EU. Prvo, njena ekonomska moć gura Francusku u duboku senku. Iako se privid partnerstva održava, on klizi ka modelu po kojem Nemačka donosi odluke a Francuska drži konferencije na kojima se odluke obznanjuju. Drugo, iako formalno podržava jačanje uloge EK, u stvarnosti Nemačka jača ‘union method’: donošenje ključnih odluka izvan EU struktura, odnosno, na od javnosti skrivenim sastancima predsednika vlada ili ministara zemalja-članica. Treće, očito se zapostavljaju interesi i uticaj malih zemalja-članica, delom i zbog umanjene uloge EK i drugih formalnih EU struktura. Četvrto, Nemačka sve više insistira da njen finansijski doprinos uniji bude srazmeran drugim bogatima članicama, ili da se u skladu sa finansijskim učešćem povećaju i njena formalna prava u odlučivanju. Peto, nedavno zalaganje Angele Merkel o jačanju EU kao političke unije, kao i iniciranje ‘Berlinskog kluba’ tj. neformalne grupe koju čine 10 pro-EU zemalja u borbi za konsolidaciju ovog evropskog saveza, izaziva sumnje. Kritičari, naime, zaključuju da ove inicijative opet zanemaruju ekonomsko upravljanje – dakle federalizaciju institucija u ovom domenu – a posebno federalizaciju poreskog sistema.
Koliko je kriv spasilac?
Ovde ćemo ignorisati preterivanja u reakcijama koje dolaze iz Grčke, Italije ili Španije (‘treći Reich’, ‘nemački diktat’, ‘berlinski gubernator’) jer su ona situaciona. Ostaje, međutim, dilema: da li je, možda, i Nemačka delom odgovorna za krizu prezaduženosti?
Njen gigantski izvozni sektor stvara višak od oko 5% njenog BNP. Njena izvozna privreda pretvara privrede mnogih EU zemalja u svoj gigantski lanac snabdevanja. To implicira da i njihove plate i beneficije stagniraju ili relativno opadaju. Drugo, nemački nagomilani višak novca korišćen je za kupovanje akcija, obveznica i finansijskih derivata u SAD i ostatku Evrope. Deo toga se pojavio kroz ponudu jevtinih kredita i niskih kamata Grčkoj, Italiji i drugim zemljama. Jedno i drugo je doprinosilo nezdravom rastu uvoza i rasipništva u nizu država Evrope. Treće, Nemačka ne uvozi dovoljno, štedi, a njena privatna i javna potrošnja stagniraju ili čak opadaju. To dovodi njene evropske partnere, a pogotovu zemlje sa istoka i juga, na ograničenja u izvozu i ekonomskom rastu. Uvek je veliki višak nečiji deficit. Dakle, bez balansiranja izvoza-uvoza, Nemačka osiromašuje ili bar ne podstiče razvoj drugih u uniji i izvan nje.
Nelagodnost neizgovorenog
Autor ovih redova zatekao se na jednoj konferenciji u SAD na nekoliko dana uoči ujedinjenja Nemačke u jesen 1990. Osim činjenice da je to bila ključna neformalna tema konferencije, sve drugo sam zaboravio izuzev reči jednog učesnika iz Engleske. Rekao je: u Evropi u vazduhu leluja nešto što je neizgovorivo, o čemu se javno ne raspravlja i ne elaborira – dakle, nelagodnost i zebnja zbog nemačkog ujedinjenja. Ukratko, onda, kao i sada, skorašnja prošlost nije zaboravljena, a Nemačka ekonomska moć, brojnost stanovništva i njena centralna pozicija u Evropi prizivaju duhove prošlosti. Toga su svesni i Nemci, naravno. Prećutno prihvataju i da je stvaranje EU bilo bar delom njihova preventivna zaštita od sebe samih. Svesni su i dileme velikog pisca Tomasa Mana, koji se proročki zalagao za evropsku Nemačku a ne za nemačku Evropu. Verovatno su zbog toga i dalje ambivalentni: ne želimo da vodimo Evropu, već da se poštuju prihvaćena pravila. Ali – čija su to pravila? Može li nemački socijalni i ekonomski sistem biti model za EU? Hoće li Nemačka uspeti da nametne svoj pristup? Da li će EU “govoriti” nemački? To su pitanja koja se postavljaju na stranicama mnogih medija van Nemačke i još nemaju konačan odgovor.