Jakob Fuger, zvani Bogataš, prvi je monopolista u istoriji protiv koga je u 16. veku pokrenuta državna tužba za zloupotrebu monopola. Proces je završen u korist Fugera, koji je još u to vreme znao šta je dobar PR, kako da obezbedi političku podršku, širi tržište preko regionalnih menadžera i kupuje ugled kao društveno odgovoran poslodavac.
U martu 1522. Nemačka je bila vekovima ispred ostalog sveta. Tada je Tribunal protiv monopola kojeg je osnovao Nirnberški parlament pokrenuo proces u kome je optužio tadašnje velike firme da su „napravile veću štetu narodnoj privredi od svih lopova i drumskih razbojnika zajedno“. Prema rečima nirnberškog tužioca, „koncerni su prigrabili samo prosejana zrna, a ostatak ostavili drugima. Zato monopolskim poslovima treba staviti poklopac ili tesan šeširić, jer samo mnogo trgovaca čini kupovinu dobrom, a robu raznovrsnom“.
Ova optužba upućena je prvenstveno vlasniku najvećeg koncerna, Jakobu Fugeru zvanom Bogataš, koji je prema njegovom biografu Ginteru Ogeru u to vreme bio na vrhuncu svoje moći, odnosno „jedan od najvećih zemljoposednika u carstvu, najvažniji bankar na svetu, vlasnik najvažnije trgovačke kuće, najveći rudarski preduzetnik, najvažniji poslodavac zanatlijama, proizvođač oružja, upravnik kovnice novca i prvoklasni politički moćnik“.
Ali kao i tužitelji, i optuženi Fuger je bio vekovima ispred svog vremena – i još korak dalje. Umesto da se brani lično ili da angažuje advokata, odvojio je pozamašnu svotu da njegove interese u procesu brani tada poznati intelektualac i humanista Konrad Pojtiger, pri tom rodom iz Nirnberga. Humanista se svim srcem založio za monopol, ističući njegove mnoge prednosti, između ostalog i da visoke cene metala obezbeđuju dugotrajnije održavanje rudnika i rudnog bogatstva, kao i da monopol ne služi za bogaćenje monopolista, već pre svega za poboljšanje uslova rada svakog radnika koji na direktan ili indirektan način ima veze sa proizvodnjom. Da li je presudila humanistička argumentacija ili je pripomogla i moć novca – u pomenutoj biografiji nije precizirano – tek, tužilaštvo i komisija su raspušteni a da ni Fugeru, ni ostalim velikim koncernima nije zafalila dlaka s glave.
Preteče regionalnih menadžera
Fugerova biografija svedoči i da je sve svoje odluke i postupke zasnivao samo na jednom – da li će mu doneti zaradu. Kada je 1478. kao devetnaestogodišnjak preuzeo očevu firmu, koja je trgovala tkaninama na veliko i imala jednu maloprodajnu radnju, veoma brzo je stupio u kontakt sa ambicioznim tirolskim nadvojvodom iz kuće Habzburga, koji će 1508. kao Maksimilijan I biti izabran za rimskog cara. Ali, da bi došao do te titule, Maksimilijan je morao prethodno da potroši mnogo novca kojeg nije imao. U njegovom rodnom Tirolu bilo je bogatih nalazišta bakra i srebra, što se tada rado prihvatalo kao obezbeđenje za pozajmice aristokratiji. Poverioci su uvek računali da kredit neće biti vraćen u gotovini, pa su od svojih dužnika iz dobrostojećih kuća prihvatali zalog u vidu imovine koja je odgovarala protivvrednosti zajma. Najčešće obezbeđenje bile su vremenski ograničene koncesije za neki rudnik, ili kod većih iznosa dozvola za vađenje rude u celom regionu. U 15. veku su čak i mali finansijeri mogli da ulaze u poslove sa rudnicima, što je Fuger iskoristio na najbolji način. Zahvaljujući dobroj organizaciji i tehnološkoj modernizaciji rudnika obezbedio je daleko veću produktivnost, pa je Habzburgu mogao da ponudi mnogo povoljnije uslove i da istovremeno izvuče veći profit od konkurencije.
Druga njegova metoda bi se svakodnevnim rečnikom mogla nazvati korupcijom, ali ju je Fuger krstio kao „negovanje političkog okruženja“. Na njegovom platnom spisku bili su svi iz Maksimilijanove fianansijske službe, ali i oni van nje sa kojima se car konsultovao po finansijskim pitanjima. Time je Fuger obezbedio glasačku mašinu za svoje ponude i onda kada su druge bivale povoljnije. U slučajevima kada bi neko pokušao da istovremeno zaradi promovišući konkurenciju, ili bi sam car bio sklon da prihvati dugu ponudu, Fuger je to odmah saznavao i pribegavao pretnji da će se povući iz svih poslova sa porodicom Habzburg. Ispostavljalo se da je u takvoj situaciji na svojoj strani uvek imao većinu, koja je procenjivala da je za njihov džep sigurnije zadržati postojećeg finansijera nego rizikovati sa nekim novim.
Godine 1492. Fuger je samo iz tirolskog rudnika izvadio 20 tona srebra u vrednosti od pola miliona guldena. Kada je trebalo da reši kako će obezbediti transport, shvatio je da će mu se najviše isplatiti da to učini sam i organizovao je trgovinska predstavništva u celoj Evropi. I za to je imao sopstvenu metodu. Prvo bi u lokalu angažovao nekog finansijski ugroženog trgovca i ponudio mu veliki kredit za tiho savezništvo. Tako bi stekao sve potrebne informacije o poslu i važne kontakte, nakon čega bi partnera ili ostavljao da bankrotira, ili bi mu ponudio posao u svojoj firmi. Time je, praktično, izmislio regionalnog menadžera, koji je radio daleko više od drugih trgovaca, ali je imao i dva do tri puta veću platu od tadašnjeg profesora univerziteta, što je važilo za najbolje plaćeno zanimanje.
Tajni agenti po celoj Evropi
Kako bi uspeo sve da drži pod kontrolom, Fuger je razvio kurirsku službu koja je bila efikasnija čak i od carske. Kuriri su pri sunčanom vremenu koristili ogledala za slanje dogovorenih svetlosnih signala, a neke računice iz tog vremena pokazuju da su vesti od Almadena do Augzburga prenosili za dva sata, što niko nije dostigao u narednih trista godina. Fuger je obaveštajnu mrežu organizovao po celoj Evropi, angažujući i tajne agente za koje niko nije pretpostavljao da su u vezi sa njim. Na primer, za njega su špijunirala i putujuća romska plemena. Posedovao je tajnu kartoteku sa 626 imena iz evropskog visokog društva, za koja su beleženi podaci koji bi se mogli iskoristiti. Fuger je izmislio i preteču novina, povremeno objaveštavajući javnost o uspešnosti pomorskih i sličnih poduhvata koje je on finansirao, ali taj koncept nije dalje razvijao. Takođe, izmislio je i ono što se danas naziva društveno odgovornim poslovanjem. Da bi podigao ugled u javnosti, 1516. je osnovao zadužbinu za materijalno najugroženije ali nezadužene augzburške porodice, koje su za simboličnu sumu mogle da stanuju u udobnim kućama za iznajmljivanje. To najstarije socijalno naselje u svetu, sa 147 stanova u 67 kuća i sa crkvom i bunarom postoji i danas. Godišnja kirija još uvek iznosi jedan rajnski gulden, što je manje od jednog evra.
Međutim, o Fugerovom finansijskom stanju se malo zna, jer je i bilansna pitanja rešavao na izuzetno moderan način. Bilanse preduzeća je podnosio povremeno i to nepotpune, što najbolje ilustruje onaj od 14. februara 1511. godine, prema kojem vrednost ukupne imovine ne dostiže ni današnjih 10 miliona evra. Fuger gotovo nikada nije prikazivao dobit i plaćao je samo paušalni porez, a prinos na osnovu rudarskog monopola po njegovim papirima kao da nikada nije postojao. Bilans objavljen 1525. godine, nakon njegove smrti, deluje realističnije – procenjuje vrednost imovine preduzeća na oko 65 miliona evra. Njegov naslednik Anton Fuger ni izdaleka nije nasledio i njegove sposobnosti, pa je porodično bogatstvo vremenom propalo. Ipak, nije izgubljena cela Fugerova imovina. Potomci i danas imaju na raspolaganju zavidne zemljišne posede na jugu Nemačke, ali sjaj koji je okruživao Jakoba Fugera nikada se nije ponovio u narednim generacijama.
Zorica Žarković
broj 87, maj 2012.