U Srbiji ni nakon više od pet godina od pokretanja prvih klaster inicijativa nije definisan minimum zajedničkog interesa, oko kojeg bi se okupila preduzeća i povezane institucije. Uspešni primeri su i dalje sporadični, a analiza ukupnih efekata do sada preduzetih inicijativa ukazuje da je neophodan novi model koji bi podstakao teritorijalno udruživanje preduzeća iz određenog sektora i uključio veći broj razvojnih institucija.
Klaster predstavlja geografsku aglomeraciju međusobno povezanih preduzeća, specijalizovanih dobavljača, isporučioca usluga, firmi iz srodnih industrija, i sa njima povezanih ustanova (npr. univerziteti, razvojne agencije, udruženja preduzetnika, privredne komore i sl.) koje se međusobno nadmeću u poslovanju ali istovremeno i sarađuju. Usled blizine u geografskom i sektorskom smislu, preduzeća iz klastera imaju korist od korišćenja pozitivnih eksternalija kao što su: pristup specijalizovanoj radnoj snazi, brza difuzija znanja i poslovnih informacija među preduzećima u klasteru, blizina konkurencije i jačanje poslovnih kapaciteta kroz direktnu interakciju sa specijalizovanim dobavljačima i kupcima.
U Srbiji postoje primeri aglomeracija koje podsećaju na klastere i to koncentracije proizvođača plastike u Staroj Pazovi, konfekcije i trikotaže u Arilju, informacionih i komunikacionih tehnologija u Beogradu i Novom Sadu, i mnoge druge. Značajnost ovih koncentracija se ogleda u tome da je u ovim sredinama broj preduzeća i zaposlenih u sektoru klastera mnogo veći od republičkog proseka. Ovaj tip koncentracija preduzeća ili zaposlenih se naziva regionalni klaster, mada se često koriste i nazivi „prirodni” klaster ili pak „statistički” klaster.
Za razliku od klastera koji predstavljaju geografsku koncentraciju međusobno zavisnih preduzeća istog sektora, klasterske incijative predstavljaju pravna lica osnovana sa ciljem da unaprede rast i konkurentnost klastera kroz podršku u povezivanju preduzeća, državnih institucija i razvojno-istraživačkih organizacija. Međutim, kada se u Srbiji pomene klaster, uglavnom se misli na klasterske inicijative a ne na klastere u pravom smislu te reči.
Prvo mapiranje regionalnih i lokalnih koncentracija preduzeća i zaposlenih po sektorima u Srbiji (i na Balkanu) je urađeno 2010. godine u okviru EU projekta SECEP koje je identifikovalo klastere u 38 različitih kategorija. Međutim, ova studija je ostala nezapažena među nosiocima javnih politika i među domaćim i stranim razvojnim agencijama koje nisu značajnije posvetili pažnju razvoju klastera kao geografskih koncentracija već su fokus svog delovanja stavili na razvoj takozvanih klasterskih inicijativa.
Primeri dobre prakse u svetu pokazuju da se klasterske inicijative osnivaju tamo gde postoje koncentracije koje mogu biti klasteri a ne obrnuto. U Srbiji je situacija uglavnom drugačija jer se klasterske inicijative osnivaju i u sektorima ili sredinama koje nemaju značajne koncentracije preduzeća, što je pre svega rezultat (ili posledica) postojeće Vladine politike razvoja klastera.
Inicijative se osnivaju kao pravni subjekti pri Agenciji za privredne registre, uglavnom kao udruženja mada ima slučajeva registracije klasterskih inicijativa kao privredna društva ili kao fondacije. Prema trenutnim podacima registra udruženja pri Agenciji za privredne registre, trenutno su registrovane 63 klasterske inicijative i tri su u procesu registracije. Na ovaj broj treba dodati sedam inicijativa koje su registrovane kao privredna društva i četiri inicijative koje su registrovane kao fondacije (od toga dve inicijative su u procesu usklađivanja njihove pre-registracije kod Agencije za privredne registre), što ukupno čini 77 klasterskih inicijativa u Srbiji.
Klasterske inicijative se uglavnom osnivaju u velikim urbanim centrima (Beograd, Niš, Novi Sad, Subotica i Kragujevac), dok je broj inicijativa u ostalim gradovima i opštinama znatno manji. Razlog izraženije koncentracije klasterskih inicijativa u velikim urbanim centrima može se naći u činjenici da je većina njih osnovana uz stručnu pomoć domaćih i stranih razvojnih agencija koje su upravo locirane u ovim gradovima. Inicijative u ostalim gradovima uglavnom su osnovane kroz napor pojedinaca ili grupe preduzeća, ili uz podršku lokalnih nevladinih organizacija. Primeri takvih klastera se mogu naći u Kraljevu, Loznici, Rumi, Vrnjačkoj Banji, Knjaževcu, Aranđelovcu, Rači i u drugim gradovima i opštinama u Srbiji. Klasterske inicijative uglavnom imaju lokalni ili regionalni karakter, mada su neke inicijative iz Beograda osnovane sa namerom da budu nacionalni klasteri (AC Serbia, Agencija za drvo, i dr.).
Poslovni rezultati
Operativni i finansijski kapaciteti klasterskih inicijativa su na prilično niskom nivou. Finansijska održivost predstavlja jedan od najvećih problema u poslovanju većine klasterskih incijativa. Kao rezultat finansijske nestabilnosti klasterske inicijative uglavnom nemaju stalno zaposlene već njihove poslove volonterski obavljaju zaposleni pojedinih članica klastera. U slučaju gde ima zaposlenih njihov broj ne prelazi dve osobe. Izuzetak je Vojvođanski metalski klaster koji je osnovan uz podršku projekta Evropske unije i koji zapošljava oko desetak radnika i saradnika. Među zaposlenima unutar klasterskih inicijativa uglavnom dominiraju žene.
Finansiranje klasterske inicijative ne zavisi od stepena naplate članarine već od sposobnosti zaposlenih da privuku sredstva iz različitih poziva za finansiranje projekata. Kao posledica ove činjenice imamo situaciju da je broj članica klasterskih inicijativa uglavnom konstantan jer njihovo funkcionisanje ne zavisi od broja članova. Međutim, postoje i slučajevi inicijativa koje su samoodržive samo na osnovu prihoda od članarine, kao na primer: Vojvodina ICT, Reciklaža Jug, FACTS i Šumadijski cvet. Treba napomenuti i to da procenat plaćanja članarine uglavnom opada tokom godina što može odražavati nezadovoljstvo članica klastera radom klasterske inicijative.
Ukupan broj preduzeća koja učestvuju u radu klasterskih inicijativa je 917 koja ukupno zapošljavaju oko 36 hiljada zaposlenih. Među članicama dominiraju preduzetnici, mikro i mala preduzeća, dok je učešće srednjih i velikih preduzeća znatno manje. Najviše članica ima Šumadijski cvet iz Kragujevca, ukupno 170, zatim Dunđer iz Niša sa 89 članica i Vojvođanski metalski klaster sa 74 članice. Iako članice čine i potporne institucije (instituti, fakuleti, škole, istraživački centri i sl.), njihovo učešće u radu inicijative je formalno i zanemarljivo malo. Retke su inicijative koje imaju više od tri potporne institucije, što predstavlja minimum po kriterijumima programa Vlade Republike Srbije
Finansijski podaci za 2010. godinu pokazuju da najveći promet beleže članice novoosnovanog Vojvođanskog metalskog klastera (270 mil. €), a zatim članice dve inicijative IKT sektora (ICT NET sa oko 87 mil. € i Vojvodina ICT sa 44 mil. €). Članice klasterske inicijative tekstilne industrije FACTS su takođe imali značajni promet od 45 mil. €. U sektoru turizma najveći promet su imale članice inicijative PRO VITA, preko 32 mil. €, dok su ostale inicijative na nivou od oko 2-3 mil. €. Članice inicijativa građevinske industrije iz iz Niša (Dunđer i OPEKA BRICK) beležili su promete od oko 15 mil. €.
Među inicijativama najveći izvoznici su članice Vojvodina ICT (20 mil. €), FACTS (11,5 mil. €) i ICT NET (sa oko 10 mil. €). Najveća ulaganja u investicije su imali članice dve inicijative građevinske industrije iz Niša (Dunđer i OPEKA BRICK), kao i članice inicijative PRO VITA. Najviše inovacija (ukupno 10) su imale članice inicijative BIPOM, zatim članice Dunđera (ukupno 5) i bio-naučnog klastera iz Subotice (2 inovacije).
Klasterske inicijative pružaju različite usluge svojim članicama, među kojima dominiraju organizacije seminara, obuka i konferencija, zajednički marketing i poseta sajmovima, kao i javno zastupanje. U znatno manjem obimu inicijative posreduju u izradi novih proizvoda i zajedničkoj nabavci repromaterijala (sa izuzetkom inicijative Šumadijski cvet koji je razvio efikasan mehanizam za kupovinu repromaterijala za svoje članice koji svakako predstavlja model koji treba da preuzmu i druge inicijative u Srbiji). Ostale usluge su uglavnom sporadične i vezane su za spoljne izvore finansiranja. Treba napomenuti i to da postoje primeri kada korisnici usluga klasterskih inicijativa nisu samo njihove članice već i druga preduzeća iste ili slične delatnosti. Usled ograničenih sopstvenih kapaciteta, za obavljanje stručnih aktivnosti klasterske inicijative uglavnom uglavnom angažuju spoljne saradnike.
Klasterske inicijative u Srbiji imaju iskustva u radu na projektima finansiranim od strane Vlade Republike Srbije, Autonomne Pokrajine Vojvodine ili međunarodnih donatora kao što su Evropska unija, GIZ, LEDIB i USAID). Međutim, iskustvo se razlikuje među inicijativama. Najviše sredstava su privukle inicijative Vojvođanski metalski klaster, ICT NET, Vojvodina ICT, FACTS, Klaster sireva Jug, Šumadijski cvet i turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.
Program razvoja klastera Vlade Republike Srbije
Vlada Republike Srbije je 2007. godine pokrenula program za finansiranje projekata razvoja klastera preko podrške klasterskim inicijativama. Programom se podržavaju klasterske inicijative koje okupljaju najmanje 9 preduzeća i najmanje 3 povezane institucije, što ukupno čini najmanje 12 privrednih subjekata. Pored toga, klasterske inicijative moraju biti upisane u Registar udruženja kod Agencije za privredne registre, a među članicama klastera mora biti najmanje 60% malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i bar jedna naučno-istraživačka organizacija.
Ciklus finansiranja projekata pristiglih okviru ovog programa traje jednu godinu, a sprovodi ga Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u saradnji sa Nacionalnom agencijom za regionalni razvoj. Međutim, visina sredstava programa se značajno razlikuje tokom godina. U 2007. godine iznos izdvojenih sredstava iz budžeta Republike Srbije je bio 260.000 evra, a kao dodatak ovom iznosu Vlada Kraljevine Norveške je odobrila finansiranje u visini od 480.000 evra (od kojih je potrošeno samo 185.000 evra). U 2008. godini Vlada je izdvojila 375.000 evra, što je najveći iznos koji je ikada izdvojen iz budžeta u okviru ovog programa. Usled posledica ekonomske krize i slabijeg priliva sredstava u budžet Republike Srbije, Vlada je u narednim godinama smanjivala iznos za finansiranje ovog programa, tako da je u 2009. godini izdvojeno 330.000 evra, u 2010. godini taj iznos je bio 300.000 evra, a u 2011. godini 200.000 evra. Sredstva dobijena iz ovog programa moraju da se sufinansiraju od strane članica klastera u visini od 50%.
TABELA: Iznos sredstava i broj finansiranih projekata u okviru programa razvoja klastera Vlade Republike Srbije
| 2007 | 2008 | 2009 | 2010 | 2011 | |
| Iznos sredstava | 260,000 € + 480,000 €* | 375,000 € | 330,000 € | 300,000 € | 200,000 € |
| Broj odobrenih projekata klasterskih inicijativa | 16 | 14 | 13 | 8 | 9 |
Izvor: Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja
* donacija Vlade Kraljevine Norveške
U periodu od 2007 do 2011. godine 60 projekata klasterskih inicijativa je podržano u okviru Vladinog programa i to najviše prve godine (16 projekata) a najmanje 2010. godine (samo 8 projekata). Međutim, evidentno je da izdvojena sredstva nisu dovoljna da pokriju potrebe klasterskih inicijativa u Srbiji i ostvare značajniji uspeh u razvoju inovativnosti i konkurentnosti preduzeća članica klastera.
Dobri primeri
Generalno gledajući, nakon nešto više od 5 godina od pokretanja prvih klaster inicijativa u Srbiji možemo zaključiti da njima i dalje nedostaje najmanji zajednički sadržilac u smislu definisanja minimuma interesa oko kojeg bi se okupila preduzeća i povezane institucije. Učlanjenjem u klastersku inicijativu preduzeća nemaju puno toga da izgube pošto je članstvo uglavnom besplatno. Međutim, kao posledica besplatne članarine, preduzeća su obično neaktivna i retko su spremna da ulože svoje vreme u razvoj inicijative ili pak u učestvovanju u aktivnostima koje organizuju klasterske inicijative. Sa druge strane, kako bi ispunjavali uslove za apliciranje kod domaćih i međunarodnih fondova, klasterskim inicijativama je potrebno da makar i formalno imaju za osnivače preduzeća i povezane institucije pa time i ne insistiraju puno na naplati članarine ili na jačanju veza sa svojim članicama. Kao posledica ovakvog odnosa, većina klasterskih inicijativa u Srbiji nije uspela da izgradi poverenje i bliske veze sa svojim članicama a time ni da unapredi rast i konkurentnost klastera za koje se vezuju.
Sa druge strane, među klasterskim inicijativama postoje i nekoliko njih koji predstavljaju dobre i pozitivne primere. Šumadijski cvet je na najbolji način okupio male prozvođače cveća i rasadnog materijala iz okoline Kragujevca i u značajnoj meri unapredio poslovanje u ovoj privrednoj grani. Ova klasterska inicijativa je uspela da obezbedi efikasan mehanizam nabavke repromaterijala za svoje članice, unapredi kvalitet proizvodnje i obezbedi par značajnih izvoznih ugovora. Uspeh ove inicijative leži i u tome da je od sitne poljoprivrede kao socijalne kategorije uspela da napravi izvozno orijentisanu privrednu delatnost koja okuplja značajni broj preduzetnika i preduzeća iz Šumadijskog upravnog okruga.
Drugi pozitivan primer je klasterska inicijativa Vojvodina ICT. Iako osnovana pre nešto više od godinu dana, ova klasterska inicijativa je za kratko vreme uspela da napravi pozitivne rezultate na mnogim poljima. Uspeh ove inicijative leži u jakoj motivaciji njenih članica da se udruže oko jasno definisanih ciljeva i sposobnosti klaster menadžera da sprovede u delo zahteve svojih članica.
Tu su i ostali uspešni primeri. Nakon nekoliko transformacija, spajanja sa EMBEDDED.RS klasterom i promenom nekoliko klaster menadžera, ICT NET je konačno uspeo da napravi jasne upravljačke mehanizme i osmisli program koji je u skladu sa interesima svojih članica. FACTS je za kratko vreme uspeo da privuče fondove iz nekoliko izvora kao i da predstavi svoje članice na mnogim bitnim sajmovima širom Evrope. Menadžeri inicijativa BIPOM, Dunđer, Istar 21 i turistički klaster mikroregije Subotica-Palić imaju jak preduzetnički kapacitet i inovativni su u osmišljavanju novih projekata i proizvoda za svoje članice. Vojvođanski metalski klaster takođe ima puno potencijala da se razvije u uspešnu inicijativu.
Neophodan novi model
Međutim, sa stanovišta javne politike treba promeniti postojeću paradigmu razvoja klastera koja se isključivo zasniva na razvoj klasterskih inicijativa sa uvođenjem holističkog pristupa koji bi podrazumevao razvoj konkurentnosti i umrežavanja unutar geografskih koncentracija preduzeća iz određenog sektora. U skladu sa tim potrebno je reorganizovati postojeći program za razvoj klastera Vlade Republike Srbije na način da korisnici ovog programa ne budu isključivo klasterske inicijative već i druge razvojne institucije koje takođe mogu doprineti razvoju klastera na određenoj teritoriji (regionalne privredne komore, regionalne razvojne agencije, istraživački instituti, sektorska udruženja i sl.). Mapiranje regionalnih klastera koje je urađeno u okviru EU SECEP programa daje dobru polaznu osnovu za identifikaciju klastera koji bi mogli biti podržani u okviru ovog novog pristupa.
Uloga lokalnih samouprava ili regionalnih razvojnih agencija može biti od ključnog značaja u razvoju klastera jer one imaju prepoznatljivost i potreban kapacitet da mobilišu aktere iz javnog i privatnog sektora, uključujući i organizacije za podršku poslovanju, bankarski sektor, stručne institucije i sl. Sa druge strane, treba omogućiti i privatnom sektoru da se sam okupi oko zajedničkih interesa i time unapredi poslovanje i konkurentnost. Program Vlade Srbije za razvoj klastera bi takođe morao da nađe načina da podrži sve ove inicijative.
Takođe je potrebno raditi na edukaciji menadžera klasterskih inicijativa, saradnika razvojnih institucija, članica klastera i ostalih zainteresovanih kako bi se unapredili njihovi kapaciteti za podršku razvoju klastera. Ministarstvo je 2007. godine organizovalo program edukacije menadžera klastera koji se više nikad nije ponovio. Potrebno je pokrenuti novi ciklus obuka za klaster menadžere koji će omogućiti sticanje praktičnih i teoretskih znanja u ovoj oblasti koja su preko potreba za uspešno rukovođenje klasterskim inicijativama.
Na kraju, potrebno je aktivno raditi na promovisanju ideje umrežavanja i povezivanja u klastere i na jačanju poverenja između različitih aktera iz javnog i privatnog sektora. Pojam klastera nije u dovoljnoj meri razjašnjen u javnosti i potrebno je blisko raditi sa medijima kako bi se uticalo na poboljšanje generalnog obrazovanja o mogućnostima unapređenja konkurentnosti i inovativnosti kroz razvoj klastera.
Dragiša Mijačić
Autor je direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) i student doktorskih studija na Univerzitetu u Mastrihtu (Holandija)
Tekst je iz majskog broja časopisa Biznis i finansije