/ Dživizmi / Don Galo, sveštenik koji je bio odan ljudima, Bogu i Marksu
BiF Analize Čitajte B&F online

Don Galo, sveštenik koji je bio odan ljudima, Bogu i Marksu

This post has already been read 1297 times!

Hrpa anđela zgranuto gleda don Gala koji je tek stigao u raj sa svojim neizostavnim crvenim šalom oko vrata. Don Galo ih, preko svog večitog cigarilosa u zubima, pita: „Za ime Boga šta ste se toliko upiljili u mene?“ A anđeli odgovaraju: „Popovi ovde vrlo retko dospevaju“. Bio je to omaž čuvenog italijanskog karikaturiste Vaura na vest da je najpopularniji sveštenik, ne samo u katoličkom svetu, preminuo. Don Andrea Galo (Gallo, 84 godine) je bio ličnost koja pleni dobrotom, neposrednošću, iskrenošću i ljubavlju, naročito za one koje je društvo odgurnulo na margine.

Bio je najčovečniji sveštenik i istovremeno komunista, dokazujući da jedno drugo ne isključuje. Budući da je osim teologije studirao filozofiju, vrlo je verovatno da je čitao eseje Lešeka Kolakovskog o dodirnim tačkama marksizma i ranog hrišćanstva. Napadan zbog stavova koje zastupa, svoje opredeljenje je objasnio na sledeći način: „Istina je da sam komunista, ali nikada neću zaboraviti Bibliju i Evađelje, kao što neću zaboraviti ono što je pisao Marks“. Sa sedamnaest godina bio je mesec dana među partizanima i to je ostavilo neizbrisiv trag do poslednjeg njegovog daha. Obraćajući se mladima kojima je posvetio ceo život pokušavajući da ih odvoji od droge i lažnih vrednosti govorio je: „Draga deco, u partizanima sam video kako se rađa demokratija, kao star treba li da vidim kako umire? Vi ste nada. Ostanimo ljudi, i to je već nešto“.

gallo

Mislim da ga je najbolje opisati onim što je sam rekao:
„Gde je vera? U moralističkim krstaškim ratovima? Gde je politika? U palatama? Gde su partije? Sve dalje od ljudi. To je prava eutanazija demokratije, svi smo suodgovorni, i religijske institucije dakako/…/ Otkud tolika homofobija? Čemu tolika diskriminacija? Hristos nikada nije govorio o homoseksualnosti. Ako nije, onda smo braća! /…/ Ja ne želim da vas pitam jeste li ili niste vernici, verujem vam i to znači da ste dostojni verovanja. To je ono što će Bog pitati svakoga od nas jednoga dana /…/ Voleo bih kada bi se svaka moja dobrotvorna akcija pretvorila u solidarnost, kad bi postala pravo. Znam pozitivne strane moje aktivnosti, ali se ipak osećam krivim jer nisam uspeo za tolike godine da promenim stvari“. A napisao je 24 traktata i tri knjige sa naslovima: Kao pas u crkvi, Evanđelje utopiste, Ako ne sad, kada (u odbranu žena, mladih i seksualnih sloboda), Ipak smo svi lepi… Igrao je u nekoliko filmova koji propagiraju jednakost, pevao sa najčuvenijim pevačima, govorio i govorio o ljudskoj slobodi.

Nadam se da je sad već jasnije zašto su mnogi želeli da ga se otarase. Prvo su ga crkvene vlasti prinudile da „zatraži dozvolu“ i ode kao misionar u Brazil. Nastavio je i tamo da propoveda na isti način i počeo da stiče masu pistalica. Vlada diktatora i populiste Getulia Vargasa ga je proterala. Vratio se u Đenovu i sve što je poneo iz Brazila bilo je bezbroj prijateljstava i navika da puši cigarilose, od kojih se nije odvajao i kad su mu ih lekari strogo zabranili. Da bi ga odvojili od ulica koje je proglasio za svoju crkvu, velikodostojnici su ga postavili za kapelana u zatvoru. Nije proteklo mnogo vremena, a čak i oni najžešći kriminalci su postajali sledbenici sveštenika. Onda su ga prebacili za kapelana u domu za nezbrinutu decu. U domu je vladalo pravilo da je batina iz raja izašla, pa su deca listom postala odana svešteniku koji ih je prvi iskreno voleo, podučavao poštovanju drugoga, pa čak i vodio u bioskop, što je ličilo na svetogrđe. Onda su mu, da bi ga odvukli od javnosti, dodelili malu oronulu crkvicu uz samu luku, tamo gde se okupljao najproblematičniji lučki talog. I tu je postao omiljen, te je sa onima od kojih su svi digli ruke zajednički obnovio crkvicu koja je postala otvorena za svakoga. U jednom sobičku te crkve je stanovao da bi bio „i praznikom i radnima danom u svako doba dana i noći“ uz onoga kome ljudska reč i prijateljstvo ustreba. Osnovao je Comune di San Benedetto al Porto (Zajednica svetog Benedeta u luci), obilazio i bogate i manje bogate, preklinjao za pomoć, da bi u svojoj fondaciji, koju je namerno zvao comune (zajednica) pomagao prosjacima, prostitutkama, probisvetima, svim onima koje more kao plutajući otpad izbaci na obalu. Najviše je pažnje posvetio mladim narkomanima. Sa tom mladeži bio je nerazdvojan. Mnogi su se zahvaljujući njemu vratili u normalan život. Kad bi osetio da su na putu ozdravljenja išao bi od fabrike do fabrike, tražeći za njih posao i garantujući da se poslodavac neće pokajati.

don galo

Na njegovoj sahrani u subotu 25. maja u masi iskreno ožalošćenih bilo je ne malo njegovih bivših „pitomaca“. Računa se da je u crkvi bilo oko hiljadu i na trgu i okolnim ulicama još bar pet hiljada ljudi. Bio je to redak skup intelektualaca, javnih ličnosti, pop pevača, prostitutki, sirotinje i mladeži, mnogo mladeži koja je najviše izgubila njegovim odlaskom. Misu za pokoj duše vodio je kardinal Anđelo Banjasko, predsednik biskupske koferencije Italije, prototip visokog klera, koji nije mogao da odoli, a da ne pribeleži slavu pokojnika Crkvi. Njegov govor je često prekidan napadnim kašljanjem prisutnih, da bi u trenutku kada je rekao kako je „don Andrea uvek smatrao arhiepiskopa Sirija svojim ocem“ kašalj postao opšti znak protesta. Stara i iznemogla sekretarica Zajednice Lili, jedva je uspela da umiri masu, apelujući da poštuju toleranciju kojoj ih je don Galo učio. Kardinal Đuzepe Siri jeste bio formalni „duhovni otac“ don Gala, jer on ga je u sveštenika promovisao, ali i prekomandovavao i sputavao. Ostaće kardinal zapamćen ne po dobročinstvima nego po anegdoti koju je don Galo rado pričao. Kad ga je kardinal zaredio za sveštenika stavio mu je ruku na glavu i rekao: „Dobri moj Galo, za tebe sam jedino siguran da nikada nećeš postati Papa. Ko bi pristao da mu se sveti otac zove Papa Galo“ (papagallo je na italijanskom papagaj). Nije postao Papa, ali bi buduća pokoljenja znala zasigurno da je crkva konačno krenula pravim putem ako bi jednoga dana don Andreu Gala proglasila za sveca. Sveti Francisko iz Asizija bio je toliko dobar i blag da su životinje slušale njegove propovedi. Don Gala nisu slušale životinje nego ljudi, među kojima i najstrašniji kriminalci i ubice. To nije ništa manje, ako nije i više.

Prvi govor nad kovčegom održala/o je Vladimir Luksurija, transdžender (otuda ona nedoumica oko roda, koja ni slučajno nije sarkazam). Zahvalila se don Galu „koji je otvorio vrata Crkve onima koje su svi drugi odgurnuli, pozvavši ih – ovamo u crkvu svi, unutra gej, unutra lezbejke, unutra razvedeni, svi ste vi deca Božija, jer da nije tako ne bi vas Bog stvorio“. Govorio je zatim gradonačelnik Đenove Marko Dorija, profesor istorije i ekonomije i lični prijatelj don Gala. Govorio je don Luiđi Koti, najrevnosniji sveštenik u borbi protiv mafije i borac za pretvaranje nacionalizovanih mafijaških imanja u farme i dečije ustanove koje će voditi i u njima raditi nezaposleni. Počeo je sa: „Dosta je salonskih hrišćana – to je rekao novi Papa, poslušajmo ga“. I na kraju Moni Ovadija, pisac, režiser, interpretator i nesumnjivo najpoznatiji jevrejski intelektualac u Italiji i šire. Sažeo bih njegov govor na lep retorički venac don Galu: „Prema kabali svet počiva na 36 pravednika. Bio sam i ostao prijatelj don Gala, ostale nisam imao prilike da sretnem“.

Iznošenje kovčega iz crkve prisutna masa dočekala je pevajući don Galovu najomiljeniju pesmu – Bella Ciao! Njom je don Galo završio misu u crkvi prošle godine uoči Božića i taj je snimak obišao svet. Odlaskom don Gala svet je postao još tmurniji.

dziva

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close