Očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik i efikasno obavlja više zadataka istovremeno nailaze na prirodnu prepreku. Ljudski mozak nije u stanju da kvalitetno obrađuje dva složena zadatka uporedo, već preusmerava pažnju sa jednog na drugi. Posledica je da zaposleni ne završi nijedan od njih kako treba. Forsiranje multitaskinga na kraju se svodi na to da „mislimo široko a ne duboko“. A površnost je „kraljevski put“ u glupost.
„Ima dovoljno vremena za sve u toku dana, ako radite samo jednu stvar odjednom, ali nema dovoljno vremena u godini, ako ćete stalno raditi više stvari istovremeno. Postojana i usredsređena pažnja na samo jednu stvar je znak vrhunskog intelekta, kao što su žurba, vreva i uznemirenost neizbežni simptomi slabog i neozbiljnog uma“, poručio je britanski državnik, diplomata i pisac iz doba prosvetiteljstva lord Česterfild, u jednom od svojih pisama koja je slao sinu i koja su postala veoma citirana posle njegove smrti.
Iako je imao raznolika interesovanja, čuveni engleski fizičar, matematičar i astronom Isak Njutn, koji je iza sebe ostavio i brojne beleške o istoriji, filozofiji, teologiji i alhemiji, takođe se zalagao za to da kada se izučava neka pojava, um mora biti usredsređen samo na nju. Njutn je u svojoj prepisci sa drugim naučnicima tvrdio da za svoja otkrića može da zahvali velikom strpljenju, disciplini i pažnji koju je posvećivao nekom problemu, više nego bilo kom drugom talentu.
U moderno doba, ovakve izjave su „roba za otpis“, pouzdani znak propalog života i alarm da je takav pojedinac neisplativ za društvo koje u čizmama od sedam milja grabi napred. Žurba, vreva, uznemirenost postale su ljudska svakodnevnica, toliko uobičajene da smo takvo ponašanje pretvorili u mitologiju uspeha i izmislili posebnu reč za to – multitasking.
Ovaj pojam se prvobitno koristio kako bi se opisale mogućnosti računara da uporedo rade više stvari. Krajem prošlog i početkom ovog veka, kada je zavladala opšta euforija da je čovečanstvo na pragu „tehnološkog raja“, termin multitasking preselio se među ljude. Postao je sinonim za modernog čoveka koji uz pomoć naprednih tehnologija može da uradi mnogo stvari istovremeno, za daleko kraće vreme nego ranije.
Kultura nestrpljenja
Pokazalo se, međutim, da su nas svemoguće tehnologije umesto u raj, odvele u kulturu nestrpljenja, u kojoj sve mora da se ostvari odmah. „Mi smo postali stručnjaci za gužvu i prepakivanje različitih aktivnosti pod pritiskom da sve moguće moramo da uguramo u previše ograničene rokove. Toliko smo obuzeti multitaskingom da se postavlja pitanje kako su ljudi uopšte preživeli do sada bez te veštine“, ističe Džejms Glajk, američki naučnik i publicista u svojoj knjizi „Brže – ubrzavanje svega na svetu“, sociološkoj i psihološkoj studiji o posledicama koje je izazvala opsesija modernog čoveka tehnologijom i brzinom.
Glajk sa mnogo ironije opsuje paradoks civilizacije koja se zasniva na tezi da nam tehnologije štede čitavu večnost, a u kojoj čovek ima sve manje vremena za bilo šta, a kamoli za slobodne trenutke. Svakodnevni život se meri milisekundama i zato nalaže da skačemo iz kreveta, brzo se tuširamo, jedemo, varimo hranu, trčimo na posao, panično obavljamo radne zadatke, jurimo s posla kući da navrat-nanos vaspitavamo decu, ako uopšte uspemo da ih napravimo „instant“.
Naše vreme ne dopušta prazan hod, dosadu, mi smo i na odmoru pod pritiskom da sabijemo sto stvari u tih nedelju ili dve. Nismo u stanju da se opustimo, jer smo zaboravili kako se to radi. Sve u svemu, konstatuje Glajk, postali smo jedno nervozno društvo u kom prosečan pojedinac večito strepi zbog nečega, stalno je nezadovoljan, napet, razočaran, ogorčen, oseća se nemoćnim… Pažnja nam je rasuta na sve strane, teško nam je da se koncentrišemo na bilo šta i postajemo sve površniji, a površnost je „kraljevski put“ u glupost.
Široko, a ne duboko
Brže, produktivnije, jeftinije. Tako glasi „biblija“ tehnološkog društva, koja se propoveda u svemu – od kućnih poslova do vođenja države, saglasna je i Kristin Rozen, naučnica na Univerzitetu Stanford.
U vreme kada se ljudi ne takmiče samo među sobom nego sve više sa mašinama, od pojedinca se očekuje da neprekidno žonglira između poslovnog i privatnog života, da skače sa jednog na drugi kraj planete, sa projekta na projekat ili bar da završi mnoštvo različitih zadataka u toku radnog dana u svojoj kancelariji. I da sve to proda kupcima kao nešto „potpuno novo“ i „vrhunskog kvaliteta“.
Način na koji se nekada radilo više ne važi. Na savremenom tržištu multitaskinga obavljati posao znači neprekidno biti u pokretu. „Mi ne možemo samo da radimo, mi moramo biti mobilni. Ko to nije u stanju, taj je unapred otpisan za poslodavce, jer oni nisu toliko bogati da bi u današnje vreme plaćali nekoga da se previše udubljuje samo u jedan posao“, sarkastično primećuje Rozen.
Dakle, u današnjem poslovnom svetu se forsira pravilo „široko a ne duboko“, ali očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik nailaze na prirodnu prepreku. Ona se zove ljudski mozak.
Ljudi razmišljaju serijski, a ne uporedo
Danas, istraživači u oblasti neurologije imaju veoma napredne alate kojima mogu da mere moždanu aktivnost u realnom vremenu. Oni posmatraju obrasce aktivnosti u mozgu, a zatim koriste računarske modele da bi shvatili šta ti obrasci znače. Kada istraživači uporede ova saznanja sa načinom na koji se ljudi zapravo ponašaju, svaka informacija daje jasniju sliku o tome šta se zaista dešava u umu.
Proučavajući nervni sistem, naučnici su i kroz najnovija otkrića potvrdili nalaze do kojih su dolazili i njihovi prethodnici – da su tvrdnje kako čovek može uspešno da obavlja više složenih zadataka istovremeno puki mit. Ljudski mozak jeste moćan, ali ima svoja ograničenja. Mozak nije podešen tako da efikasno obrađuje dva zadatka uporedo, već ono što on zaista radi jeste da prelazi sa zadatka na zadatak.
Čovek ima utisak da radi dve stvari u isto vreme, ali u stvari on samo preusmerava pažnju. „Kada je u pitanju koncentrisanje na zadatke, ljudi razmišljaju serijski a ne paralelno“, objašnjava Entoni Sali, profesor psihologije na Univerzitetu Vejk Forest.
On navodi vrlo jednostavan primer iz svakodnevnog života, kada neko pokušava da istovremeno vozi automobil i priča mobilnim telefonom. Oba zadatka zahtevaju značajno mentalno naprezanje, a kada se oni rade u isto vreme, mozak u suštini oduzima resurse jednom zadatku da bi ih dao drugom. Posledica je da čovek u toj situaciji nije koncentrisan ni na jednu od te dve stvari, što može proizvesti katastrofalne posledice u vožnji i po njega i po druge učesnike u saobraćaju.
Civilizacija u žestokom pubertetu
Ovaj primer pokazuje da se suština priče o multitaskingu svodi na pažnju. Čovek nije u stanju da posveti potrebnu pažnju zadacima ako mora da ih radi uporedo, jer svaki od tih zadataka zahteva drugačiji pristup. Usled toga, pojedinac ne može na pravi način da usvoji i razume nove informacije, što dovodi do površnih zaključaka koji dalje mogu prouzrokovati krupne greške.
Umesto da ubrzava, multitasking usporava izvršenje zadataka jer se zaposleni rasplinjava na više stvari, a činjenica da ništa ne uspeva da privede kraju kako treba dok rokovi ističu, stvara ogroman pritisak koji u dužem roku urušava njegovo zdravlje.
Stoga, obavljanje više zadataka istovremeno naizgled deluje efikasno, ali na kraju može trajati znatno duže, a greške i zdravstvene posledice po zaposlene smanjuju produktivnost u kompaniji i do 40%, tvrde u Američkom udruženju psihologa (APA).
Ako se osvrnemo na iskreno priznanje jednog ovdašnjeg adolescenta da ima problema sa učenjem zato što mu misli neprestano lutaju, onda bi se moglo zaključiti da našu preinformisanu i nadljudsku multitasking civilizaciju drma žestoki pubertet, a najviše današnje državnike koji o sudbinama miliona ljudi odlučuju „u letu“.
Bojana Maričić
Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.
Foto: tumisu, Pixabay