/ Blogovi / Odlazak Belzebuba
BiF Analize Čitajte B&F online

Odlazak Belzebuba

Redakcija BIF on 08/05/2013 - 09:28 in Blogovi, Milutin Mitrović

This post has already been read 942 times!

U ponedeljak 6. maja u svojoj 94. godini, umro je Đulio Andreoti (Giulio Andreotti), italijanski demohrišćanski političar i svetski rekorder po broju funkcija koje je za života obavljao. Sedam puta je bio predsednik vlade, dvadesetdva put ministar i kad je za sve to prestareo postao je doživitni senator.

Dakako, tako nešto je bilo moguće samo u Italiji gde su se vlade smenjivale prosečno svakih 11 meseci. Neposredno posle objvaljivanja vesti o njegovoj smrti na Wikipediji su njegovu biografiju počeli imenom i prezimenom, a u zagradi je umesto datuma rođenja i smrti pisalo „Besmrtan“. Gruba šala, olakšanje, omaška? Naslovi italijanskih novina leve orijentacije bili su još drastičniji: „Ličnost mračnog dela istorije“ i slično.

andreoti

Malo je onih koji su za njim zažalili, većinu muče dve nepoznanice: prvo, hoće li na videlo izaći nepojamne političke prljavštine kojima je bio bar svedok i drugo, hoće li konačno naći mira u raju ili ispaštati u paklu. Ni u paklu mu ne bi moralo biti loše, jer kad je u jednoj TV emisiji upitan: „Ako odete u pakao, hoćete li i tamo osnovati vladu?“. Odgovorio je: „Nadam se da ću tamo imati bolji izbor kadrova“. Sredinom osamdesetih godina tadašnji premijer Betino Kraksi (Bettino Craxi) je Andreotija nazvao Belzebubom – vrhovnim đavolom i taj mu je nadimak ostao trajno, ma da su ga okrutno zvali još i „Grbavi“, „Moloh“ „Crni Papa“, mafijaški „Zù Giulio“ (stric Đulio) uglavnom nadimcima u kojima nije bilo ni malo naklonosti.

corriere_della_sera.750_0Ono šta je britanska leva štampa pisala o Margaret Tačer (Thatcher) povodom njene smrti čista je poezija prema člancima njihovih italijanskih kolega o Andreotiju. Šest decenija je uspeo da se održi u vlasti inteligencijom, veštinom intriga, cinizmom, korišćenjem svih sredstava uključiv i ljubljenje sa mafijaškim bosom Toto Rinom, koji danas odrađuje svoju doživotnu robiju. Posebna optužba je za likvidacije onih koji su mu stajali na puta. Taj posao su obavljali drugi za njega. Suđeno mu je kao naručiocu ubistva jednog novinara, pri čemu je prvo oslobođen, pa osuđen na 24 godine robije, da bi na višoj instanci bio definitivno oslobođen. Pratio je suđenje kao da se radi o nekom drugom ili da u napred zna ishod: miran i donekle nezainteresovan, sklon povremenim upadicama.

Još kao dečak ministrator u crkvi bio je zadužen da u povorkama nosi upaljenu sveću. Vršnjaci su ga ismevali zbog tog nižerazrednog zaduženja. Trpeo je smireno, a onda je jednog dana najbližem koji mu se našao da dohvat sveću ugasio gurnuvši mu u oko.

Bio je veoma odan crkvi. Savkog jutra u šest sati, sve dok je bio pokretan, odlazio je na prvu misu u crkvu nedaleko od svoje kuće. Kad je umro od njegovoe kuće do te crkve odneli su kovčeg na rukama. Lično je bio u kontaktu i blizak sa sedam Papa, od Pia XII pa na dalje. Na neki način Vojtila ga je pred javnošću rehabilitovao blagosiljavši ga na svečanoj misi. To je zaslužio makar zbog toga što je kao prtemijer učinio sve da se ublaži bankrot banke Ambrozijana u kojoj je Vatikan imao većinski kapital. Imao je dva hobija: sakupljao je zvonca i odlazo na sahrane gde bi rado pristajao da održi govor nad odrom. Te govore je cizelirao do u tančine i ljubomorno ih čuvao u posebnom spremištu. Sem tih govora svu svoju dokumentaciju  koja se meri stotinama kilograma predao je jednom katoličkom isntitutu, ali je svima jasno da se u njima neće naći ništa subjektivno, njegovo.

Kad već čovek pomisli da ima posla sa nekim užasnim introvertinim mizantropom sučeli se sa činjenicom da je Andreoti napisao 58 knjiga, od kojih neke imaju i solidnu literarnu vrednost. Imao je talenat za sažimanje u izreke. Neke od njih glase: „Vlast kvari one – koji je nemaju“, „Znam da sam srednjeg rasta, ali ne vidim ni jednog giganta u blizini“, „Moji prijatelji koji su se bavili sportom odavno nisu među nama“ i politički najteža: „Nemačku volim toliko da bih želeo da zauvek ostanu bar dve“.
ildivoPritom je njegovo glavno majstorstvo bilo da govori interesantno, prijemčivo i – ne kaže ništa. Režiser Paolo Sorentino, tvrdi kako je pripremajući film o Andreotiju – čuveni „Il Divo“ (zvezda, božanstveni…) tri sata zajedno sa jednim novinarem uglavnom slušao šta im govori Andrteoti, da bi na kraju konstatovali da zapravo nije reko ništa. Postoji i jedan ctrani film koji se zove „Đulio Andreoti“.  U njemu je on glavna ličnost – pozitivni super heroj. No, nije red preskočiti da je Andreoti imao i nekoliko „nestašluka“ kada je kao već važan političar pristao da igra sa komičarem Albertom Sordijem i seksi divom Valerijom Marini u reklamama i kratkim filmovima.

Neuhvatljiv je bio i u politici. Iako zakleti antikomunista dosledno se držeći demohrišćanske dogme da će radije sarađivati sa mafijom nego sa komunistima, na očajanje Amerikanaca uspostavio je vrlo bliske odnose sa Gorbačovom, Gadafijem i Jaserom Arafatom. Jedan Gadafijev ministar je svedočio kako se Andreoti zadesio kod Gadafija u rezidenciji kada je stigla vest da se Sovjetski savez raspao, i kune se da je Andreoti zaplakao. Teško je poverovati u te reči, jer je u pitanju čovek kome se na dušu stavljaju (kao naručiocu) hladnokrvana ubistva jednog novinara (Pekoreli), dvojce istražnih sudija (Kinići i Ambrozoli) i jednog bankara (Mikele Sinoda), kojem su u zatvoru doturili espreso sa otrovom umesto šećera u kesici. Valjalo je sprečiti da taj ne progovori.

Najteže optužbe su za nečinjenje. Kao predsednik vlade nije se pretrgao da se spase Aldo Moro, koga su lako likvidirale Crvene brigade. Isto je i sa generalom Dala Kijeza, poslatim na Siciliju da obuzda mafilu, ali bez ikakve podrške i obezbeđenja tako da ga je, zajedno sa suprugom, mafija bezočno ubila. Teško da će se ikada saznati više o čudnoj i opakoj aktivnosti svetskog rekordera, duže čak i od britanske kraljice, na vlasti. Uostalom njegov je omiljeni kredo glasio: „Pravi čovek tajne odnosi sa sobom“

Samo dan posle smrti, na zahtev porodice održana je sahrana. Bez državne pompe, a bilo je i neobično malo prisutnih. Nešto večitih radoznalaca i uglavnom njegovi demohišćanski kolege, političke utvare, starci koji su nekada bili moćni, a sada jedan za drugim padaju u zaborav, još za života.

dziva

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close