Naravno da niko normalan ne misli kako najveći svetski menadžeri treba da ostanu bez hleba. No većina tih menadžera zapamtiće ime Tomasa Mindera, privrednika iz Švajcarske, koji je 2006. godine pokrenuo akciju „Protiv provalije među platama“ – da bi uspeo u tome prihvatio se i politike, doguravši do savetnika kantona Šafhauzen. Stekao je političku popularnost zalaganjem za razumne srazmere u nagrađivanju i konačno 3. marta ove godine slavio pobedu nad finansijskim golijatima. Pokrenula ga je nepravda koju je lično doživeo: kada je Swissair doživeo finansijski krah, on, kao jedan od snabdevača tog kolosa, ostao je nenaplaćenih potraživanja, a predsednik kompanije je zamoljen da ode uz otpremninu od 12,5 miliona franaka, švajcarskih dakako. Čvrsto je verovao da većina Švajcaraca ne želi takav sistem. Zato je uz pomoć advokata formulisao pitanje za referendum, iz svog džepa platio preko pola miliona franaka za kampanju i uspeo da uz još troje entuzijasta prikupi dovoljan broj potpisa da bi referendum bio zvanično raspisan. U nedelju 3. marta trijumfovala je švajcarska demokratija – 68 odsto glasača zaokružilo je „DA“, posle čega je još samo ostalo da Vrhovni sud objavi kako će izglasana odredba stupiti na snagu u roku od godinu dana.
Suština referenduma je bila da menadžeri kompanija koje se kotiraju na berzi ne mogu ubuduće na nivou upravnog odbora da sami sebi određuju plate i bonuse, nego da je za to nadležna skupština akcionara. Švajcarski bankari bili su poznati kao sposobni i skromni, dok pre dve decenije nije i tu zemlju zahvatio američki talas pomahnitalih prihoda menadžera. Na primer, generalni menadžer Credit Suisse, Bredi Dugan, u samo jednoj godini primio je 60 miliona franaka prinadležnosti. Talas kresanja enormnih prihoda menadžera zahvatio je danas čitavu Zapadnu hemisferu. Evropska unija je donela propise po kojima od 2014. bonus menadžerima na kraju godine može da bude najviše u iznosu od jedne plate, a samo po specijalnom odobrenju akcionara može doseći do dve plate. To je već trend kojem ni Amerika nije bila u stanju da se odupre, jer pravilo važi i za menadžera Goldman Sachs-a, kako u Frankfurtu, tako i u Deutsche Bank u Njujorku. Naravno, najviše zbog toga protestuju Britanci, smatrajući da je to težak atak na slobodu (liberalizam), te deo levičarske zavere.
Dvoje bivših, reletivno bliskih saradnika predsednika Obame svoje razloge razlaza sa Belom kućom objasnili su napisavši knjige o tome. Šeila Beir je bila šef Federal Deposit Insurance Co. Drugi je Neil Barofski, inspektor fonda za spasavanje Volstrita. Dakle, kvalifikovane osobe, koje u svojim knjigama ocenjuju da je Obama podlegao pritiscima lobija velikog kapitala i krenuo da spasava banke, a ne realnu privredu. Najdrastičniji je primer osiguravajuće kompanije AIG koja je spasena sa 180 milijardi dolara uzetih od poreskih obveznika, a čiji su šefovi sebi kao nagradu dodelili 165 milona bonusa, kao da je to njihova zasluga. Značajne političke ličnosti (Obama, Merkel…) smanjile su sopstvene plate. Čak je dobar deo najplaćenijih menadžera, pod pritiskom javnosti, krenuo da „samoinicijativno“ smanjuje svoja primanja. Naravno da oni nisu iznebuha postali skromni i uviđavni, nego su, dobrim delom, tamo gde su smanjili sebi plate, povećali bonuse i obratno. Oni, kojima ni jedno ni drugo nije uspelo izgleda da traže novu „zlatnu žicu“. Agencija Kilpartick – od onih koje zovu „lovci na ljudsku pamet“ – konstatuje da se naglo povećava interesovanje menadžera za mogućnosti nalaženja posla u zemljama u brzom razvoju.
U menadžerskoj evoluciji Kina je zabeležila tri faze: prva, još 90-tih godina kada je uvozila menadžere u centralizovanu privredu; druga, početkom ovog veka kada se definitivno otvorila prema svetu, ali težila da zadrži svoje „kulturne specifičnosti“ i treća, kad je ustanovila da nije u stanju da stvori specifičan nacionalni tip menadžera i otvorila vrata stručnjacima iz sveta, plaćajući ih široke ruke. Indija i Brazil su išli drugim putem – masovnim školovanjem svojih talenata na zapadnim univerzitetima. No, i oni imaju problema sa nedostatkom vrhunskih stručnjaka. Interesantna je struktura stranaca koji rukovode u kineskim kompanijama i bankama. Na prvom mestu su stručnjaci iz Evropske unije (68 odsto), iz Azije (9 odsto), Severne Amerike (8 odsto), Evrope van EU (7 odsto), dok su ostali iz svih drugih delova sveta. Polazeći od te tendencije zapadni menadžerski lobi plaši političare da će im zemlje ostati bez privredne i finansijske elite. Onaj Minder, švajcarski pobednik u borbi portiv pohlepe, komentariše kratko: „Pričaju bajke!“
Milutin Mitrović