Američki Drive-in napunio je ovog juna osam decenija. Ipak, u Americi je ostalo još samo 350 auto-bioskopa. Novinar BBC-a Tom Bruk piše o budućnosti ovog simbola davno prohujalih vremena.
[Mladi Amerikanci sede na haubi automobila u Kaliforniji 1960. Drive-in je opojan, sveamerička mešavina vožnje i filmova. Foto: Vaine Miller / Magnum Photos]
U Hajd parku u državi Njujork, preko puta kuće predsednika Frenklina D. Ruzvelta, više od dve stotine vozila se parkiralo u tami. Mesto događaja je Drive-in bioskop u Hajd Parku, jedan od 350 preostalih. Na svom vrhuncu tokom 50-tih godina prošlog stoleća više od 4.000 auto-bioskopa doprinosilo je jedinstvenom izgledu američkog pejzaža.
Na svoj 80-ti rođendan, Drive-in i dalje snažno privlači gledaoce, ljubitelje filma i automobila. Nostalgija je definitivno deo igre. „Sviđa mi se Drive-in jer je tako staromodan“, kaže Lari Pendlton u Hajd Park ‘Drajvu’. „Moj deda me je vodio kad sam bio mali kao moj sin danas – imao sam samo tri godine i išao sam s njim da gledam filmove, tako da je to već kao naša porodična tradicija.“
Postoje i drugi razlozi zbog kojih ljudi dolaze. „Drajv-in je mesto porodičnog okupljanja. Možete se okupiti kao porodica i ovde provesti vreme sa najbližima“, kaže Takurdin Radž, koji se u Hajd Park Drive-in dovezao sa suprugom.
Drive-in “odmorišta” su među najvoljenijim ikonama američke prošlosti. Nebrojeno puta su bili ovekovečeni u američkoj pop-kulturi i pominjani u pesmama i filmovima. Za Edvarda Vogela, vlasnika baltimorskog auto-bioskopa ‘Bendžiz’, ima nečeg što je suštinski “američko” vezano za Drive-in. „Apsolutno bespogovorno: ‘Drajv’ je čisto američka ikona, baš kao i američka džez muzika, rođen je ovde“, kaže on.
Bioskop u Hajd Parku izgrađen je 1949, a sve je instalirano vrlo neformalno. Odrasli stižu mnogo pre no što im dođu deca, ponekad vode i svoje kućne ljubimce. Dolaze pre svojih bližnjih kako bi postavili stolice i stolove, nameštajući se za igre na travi, pravo ispred ogromnog, belog, bioskopskog platna.
U vreme savremenih skučenih multipleks bioskopa, vlasnik ovog Drive-ina Beri Horovic vidi spoljašnje okruženje i ugođaj – mesto je “pokriveno nebom”što je, po njemu, glavna atrakcija za njegovu klijentelu. „Mogu da sede ispred svojih kola, mogu da puše, da popiju pivo na svežem vazduhu i na otvorenom. Ljudi vole da su napolju, baš kao kad se provodite u parku“, kaže on.
Kako sunce zalazi, Čarls Smit, kinooperater u zamračenoj kabini u pozadini autobioskopa čeka u pripravnosti. Odjednom, njegov glas prolama se razglasom na kojem je do tog trenutka emitovana muzika s lokalne FM “bioskopske” radio-stanice, dok su automobilski radio prijemnici podešeni na Čarlsovu frekvenciju: „Samo da vas podsetimo, budite sigurni da li ste proverili da vam ključ za paljenje nije u bravi, proverite i da vam menjač nije ostao u brzini!“ Šou dobija na zamahu, dok se ljudi spontano primiruju da bi gledali film, slušajući filmsku muziku preko svojih automobilskih radio-prijemnika.
Čarls Smit je ubeđen da klijentima pruža dobru uslugu po povoljnoj ceni. Prošle godine je prosečna cena bioskopske karte bila oko osam dolara za film. U Hide Park Drive-inu svaki posetilac plaća devet dolara, ali dobijaju i nešto više od samog gledanja filma. „Ovde u Drajvu obezbeđen vam je dvostruki ugođaj“, objašnjava Smit. „Dobijete i hranu između dve projekcije. Opušteno boravite napolju, grickajući “bioskopske klasike” i onda imate mogućnost da za devet dolara pogledate i drugi film. “
Prvi američki Drive-in otvoren je 6. juna 1933 u Kemdenu, Nju Džersi. Prva projekcija bila je britanska komedija “Supruge, čuvajte se”. Tada je cena ulaznice bila 25 centi. U toj deceniji uoči Drugog svetskog rata kada su Drive-in svratišta nicala kao pečurke, dostigavši vrhunac tokom 50-tih.
Svratišta za strasne
Elpril Rajt je režiserka dokumentarnog filma ‘Putujuće Atrakcije: Definitivna Priča o Američkom Drive-In Filmu’. Ona tvrdi da se radi o čitavom spletu faktora koji su doveli do njihovog procvata. Kaže da su „porodice kupovale po jedan ili dva automobila, a u domovima baš i nije bilo neke televizije, to je, takođe, bila era bejbi buma. Dakle, kada sve te stvari povežete… ljudi su masovno hrlili u ‘Drajvove’, a onda bi u njima počeli da se skidaju i luduju…klasika. “
Prvobitno su Drive-inovi bili namenjeni porodicama, ali – kako je 50-tih televizija postajala sve popularnija – odrasli su sve više ostajali kod kuće. Njihova deca, tinejdžeri, često bi “pozajmljivali” kola svojih roditelja, dajući se u bekstvo iz kuće. Drive-in je počeo da se naziva “passion pit” (svratište strasnih), gde bi mladi provodili svoje vreme i zabavljali se u zamračenim kabinama pušeći, pijući, ljubljeći se i mazeći – a često upražnjavajući i seks.
Leri Pendlton se priseća tih vremena: „Tada je bilo lepo družiti se i visiti na takvim mestima, vodili bismo svoje devojke na provod u Drive-in. Danas je auto-bioskop opet ono što je bio na svojim počecima, pretežno porodična stvar.“
Zalazak Drive-in bioskopa počeo je 70-ih i 80-ih s pojavom kablovske televizije i sistema kućne zabave, koji je ljudima omogućavao da gledaju filmove kod kuće. Takođe, kako se tržište pomeralo ka kompaktnijim tj manjim, štedljivijim vozilima, i sam Drive-in postao je ne više toliko udobno iskustvo. Rast cena nekretnina takođe je odigrao značajnu ulogu u propasti auto-bioskopa. Mnogi vlasnici ‘Drajvova’, shvativši kako poseduju izuzetno vredno parče zemljišta, nisu mogli odoleti a da ga ne prodaju građevinskim firmama.
Lagani pad
Kod oko 350 preostalih auto-bioskopa u Americi uočava se opšti trend kontinuiranog pada – ali laganim tempom. Na razmeđi iz 20. u 21. stoleće, međutim, proračuni Ejpril Rajt govore kako je preko 30 drajv-inova ponovo otvoreno, dok je od 2000-te do danas otvoreno još 35 potpuno novih.
Glavni izazov za sve Drive-in operatere je digitalna projekcija. Holivudski studiji će uskoro prestati sa isporučivanjem kopija na 35mm filmskim trakama. To znači da će mnogi drajv-inovi morati da odbace svoje stare, proverene filmske projektore i potroše najmanje 80 hiljada dolara kako bi prešli na digitalni sistem.
„Neki od postojećih ‘Drajvova’ možda više neće biti u tom poslu do kraja ove 2013, jer je cena nove opreme previsoka“, predviđanja su Berija Horovica iz Hide Park ‘Drajva’, u kojem je upravo prešao na emitovanje preko digitalne opreme.
Danas, 80 godina od svog rođenja, drajv-in poseduje taj “kvalitet melanholije”, nostalgije koja prati svaki auto-bioskop. Oni su relikvije prošlosti – ere ogromnih automobila, do iznemoglosti pokretanih jeftinim benzinom, ulivajući samopouzdanje naciji koja je sanjala američki san. Uz to, zlatno doba “auto-gledalaca” bilo je obavijeno i magijom zlatnog doba Holivuda. Bila je to opojna, neodoljiva kombinacija.
Današnji automobili – kao i filmovi – izgubili su nešto od svoje čarolije
Iako malobrojni, auto-bioskopi su pokazali žilavu otpornost na nedaće. Mnogi stariji Amerikanci vode svoje drajv-inove iz nostalgičnih razloga. Ipak, na njihov 80. rođendan, Edvard Vogel uočava dokaze o postojanju jedne nove generacije ‘preobraćenika’. „Zapanjen sam što današnja deca dolaze ovamo“, kaže on. „Odmah se prisetim svih elektronskih uređaja koje poseduju. Oni u auto-bioskope dolaze po prvi put i odmah postaju njihovi fanovi. Uskliknu nešto tipa ‘Oh, Bože, ovo je tako kul!“. Novi klinci su razlog što sam veliki optimista.“
(M.L.)