Promene koje danas nude političke partije i elite tiču se mahom sledećih izbora i one ne nude ozbiljne, koherentne i upotrebljive odgovore. Njihovi kritičari u opoziciji i analitičari su bez dokumentovane analize i obećavajućih opcija, a u svemu tome, gubi se iz vida ono što bi moralo biti najvažnije: dugoročni horizont razmišljanja u kojem je u fokusu – sledeća generacija, kaže u intervjuu za B&F online, Miroslav Ružica, sociolog i stalni kolumnista i bloger B&F.
Dokle god se političke i kulturne elite bave teritorijom, susedima, istorijskim nepravdama, ili su obuzete same sobom, a proces pridruživanja EU se tretira kao nametnuti zadatak, ili tehničko pitanje ispunjavanja zadatih kriterijuma– nema stvarne javne agende o razvoju, kvalitetu života i institucija. Međutim, bez vizije ‘dobrog društva,’ temeljnih vrednosti, doživljaja društva kao solidarne zajednice zadovoljnih i integrisanih, nema stabilnosti niti prosperiteta, kaže Ružica.
“S tim u vezi, na marginama jednog međunarodnog skupa o izgledima da Srbija napravi novu i kvalitetnu izvoznu strategiju krajem 2010, neformalno sam zapitao grupu ekonomista iz Srednje Evrope kako oni vide izglede za ekonomski rast i razvoj Srbije. Odgovor je bio jednostavan: kratkoročno ništa. Jedino dugoročne i sistemske promene vode rastu i razvoju. Za sebe sam to preveo: nikakvi novi program ili strategija ili bilo kakva tehnička formula, već dugo i sistemsko jačanje institucija, kvalitet profesionalne i kulturne elite kao autonomnog aktera – a u kontekstu robusnog i razudjenog civilnog društva- vodi promenama,” kaže sagovornik B&F online.
B&F: Zašto su građani danas toliko dezorijentisani i, uglavnom, neušpesni u artikulisanju svoje zahteve prema elitama?
Miroslav Ružica: Nakon 1989 i posebno sa krizom od 2008 ušli smo u dramatične promene sveta koji smo poznavali, a svaka drastična promena institucionalnih aranžmana i ekonomije, kao i neizvesnost oko neposredne budućnosti, kod ljudi unosi nemir, zebnju i strah. Promene su uzdrmale okvire orijentacije građana, njihove sisteme vrednosti i stvorile potrebu prilagođavanja i situiranja u novom socio-ekonomskom okruženju. Jedna od najvećih promena dogodila se u domenu rada. Stalno zaposlenje postalo je ekskluzivno dobro, a ostvarivanje garantovanih socijalnih prava teško ostvarivo. To je razlog zbog koje su neke defanzivne strategije kao što su nacionalizam, populizam, retradicionalizam postale tako moćne. To je najčešće jedan organski odgovor zaplašenih i dezorijentisanih ljudi suočenih sa grubom stvarnošću (1991-2013). Neki u zahtevima građana za solidarnošću, novim društvenim ugovorom ili za preraspodelom tereta krize vide ‘eho socijalizma,’ a drugi okrivljuju globalizaciju i dominaciju stranog kapitala. Od države se očekuje magična formula, a ona se zbog velikog budžetskog deficita i javnih dugova, ali pre svega zbog svoje arhaičnosti i endemske neefikasnosti, praktično povlači iz mnogih domena u kojima je građanima pružala usluge. Na sve to, globalna kriza je ne samo unela dodatnu nestabilnost i strah, već je dovela u pitanje legitimnost i uspešnost projekta obnove kapitalizma i otvorila pitanje potrage za nekim novim sistemom odnosa u ekonomiji i društvu.
B&F: Ponovnim obećanjem vlade da će restrukturirati javna preduzeca delimično se, na jednom planu oslobađamo i preduzeća u društvenom vlasništvu, koja su “ostaci socijalizma” kod nas. Istovremeno, na globalnom planu, mnoge korporacije danas traže novi modus vivendi u kojem bi radnici imali veće učešće, i u kojem bi sadašnje dominantno hijerarhijsko odlučivanje u kompanijama bilo zamenjeno neposrednijim učešćem svih zaposlenih u upravljanju firmama?
M. Ružica: Kod nas se nikada suštinski, na jedan sistemski i kritički način nije razgovarano o nasleđu socijalizma. Pod njega se nekritički podvode svi pasivni otpori promenama i naraslo nezadovoljstvo procesom privatizacije ekonomije i javnih usluga. Učestali zahtevi za poništavanjem mnogih privatizacija i mnoge druge pojave olako dobijaju etiketu “ostataka socijalizma.” Sve se događa bez stvarnog udubljivanja u to šta su to ‘ostaci socijalizma’ i kako ih možemo prepoznati.
Jednostavno, kao i anti-fašizam, i samoupravljanje, suštinska decentralizacija ili uloga javnih preduzeća kod nas nisu deo argumentovane rasprave, već se sve svodi na priču o jugo-nostalgiji i o nekadašnjem boljem životu ili uverenju da je taj život bio bolji. Kod nas, takođe, mnogi olako tvrde da smo narod bez ekonomske inicijative i da je to ključno nasleđe socijalizma. Pa zar bujanje privatne trgovine na malo, sive ili crne ekonomije, samozapošljavanje, eksplozija civilnog društva ili problematične privatizacije obrazovanja, zdravstva i ličnih usluga ne dokazuju suprotno? Problem je u prirodi, kvalitetu, obliku i toku ovih nabujalih ekonomskih incijativa. Da li je država nudila strategiju, okvir orijentacije, podršku ili se to događalo mimo ili uz minimalno učešće države? I zato je potpuno upitno ili nevidljivo šta zaista radi ili treba da radi ‘država,’ kakav poslovni ambijent stvara, ima li stratešku viziju ili da li ona svojim delovanjem čak i ugrožava inicijative ekonomskih aktera, pa i javnih preduzeća.
Ono što je ključno, a to je gde je uloga države u ekonomiji i odgovornosti za rast zaposlenosti, za izdržavanje onih koji žive u siromaštvu, ali i njena uloga u finansiranju kulture, nisu više teme. I Evropa je zaboravila svoju posleratnu stabilnost, ekonomski bum i državu blagostanja, pa i tamo nema ove javne agende. Ali u vremenima krize isplivava i potreba za državom. ‘Occupy Wall Street’ aktivisti, sindikati i prekariat širom Evrope traže isto što i naši zaposleni. I ne samo oni, podršku države traže i dobijaju američke i evropske mamutske banke i korporacije. Međutim o tome šta je stvarna uloga države, o tome se ne raspravlja. Ukratko, bila je to Evropa a ne socijalistički blok koja je uspešno i na velika vrata uvela državu u ekonomiju i društvo. Socijalizam je to pretvorio u karikaturu. Ali je vremenom i Evropa svoju državu blagostanja zapustila i pretočila u good governance koncept, tj. podršku tržištu, a reforme shvatila samo kao uklanjanje barijera za funkcionisanje tržišta. I zato se o participaciji zaposlenih govori danas samo u getu levice ili sindikata. Lako je prepoznati ovaj trend i kod nas.
B&F: Da li je onda problem u građanima koji su inertni i očekuju od države da reši sve njihove probleme, ili je problem u državi koja svoju važnost i izvor svog političkog legitimiteta vidi u kreiranju situacije u kojoj će građani, hteli ne hteli, morati da budu zavisni od nje?
M. Ružica: A sada nešto sto je prividna kontradikcija prethodnoj tvrdnji. Naime, moja ključna teza je da je država kod nas i dalje praktično jedini akter u ekonomskim i socijalnim procesima. To postiže kooptiranjem, marginalizacijom ili ignorisanjem drugih aktera. Vlada i njene agencije deluju u simbiozi sa novom poslovnom elitom što dovodi do jačanja obrazca donošenja odluka, koji klizi ka sivoj zoni interesnih grupa i lobija, grupa za uzajamnu podršku, jačanja odnosa i mreža patron-klijent, nepotizma i negativnog reciprociteta (tj. ja tebi uredbu, dozvolu, sertifikat, a ti meni…). Deo toga je i stalna reorganizaciju javnih agencija i regulatornih tela, najava njihovog ukidanja ili pridruživanja matičnim ministarstvima čime se uvodi nesigurnost, neizvesnost i destabilizacija. Na ovaj način, kontrola tokova kapitala i delegacija nadležnosti su monopolisani, uključujući tu i snažan upliv na alokaciju stranih ulaganja, grantova i drugih resursa. Ostaje nam samo da se zapitamo, zar se time (ne)namerno ne pothranjuju očekivanja od (sveprisutne) države kod svih ekonomskih aktera, ali i građana? Ali osnovno pitanje ostaje: kakva država i da li je ključni ili jedini akter.
B&F: Novi srpski Zakon u radu, donosi dalju „fleksibilizaciju radnog mesta,“ uvodi pojam „radnika na lizing“, a u skladu sa sličnim trendovima u svetu gde se lakše i brže zapošljavanje radne snage vidi kao jedan od osnovnih instrumenata za podizanje efikasnosti i profitabilnosti kompanija koje su posustale pod teretom krize.
Iz ugla poslodavaca problem se svodi na to kako minimizirati rizike nedovoljne iskorišćenosti radne snage (dnevno, nedeljno, sezonski; iznenadni pad tražnje). Evropski ali i naši odgovori su skraćeno, povremeno i privremeno zapošljavanje, uz rastuće diskreciono pravo otpuštanja, kao i pojednostavljenje radnog procesa i minimalni trening. “San svakog poslodavca su, komentariše Claus Offe, poznati nemački analitičar, fleksibilni radnici, stalno na raspolaganju i spremni za sve vrste poslova, uz niske kvalifikacije i minimalnu pregovaračku moć.” Dolazi i do promene pristupa o formiranju radne snage. Formula izgleda približno ovako: ako si bez posla, nešto nije u redu s tobom ili tvojom stručnošću ili stavom prema radu. ‘Mi’ ćemo pomoći, ali traženo znanje, radno iskustvo i traganje za poslom je tvoja odgovornost. Dakle, stručno usavršavanje, socijalne veštine i adaptibilnost sada su individualni. Novi kulturni obrazac u formuli “24/7” (spremnost da se radi 24 sata svih sedam dana u nedelji), odnosno ‘prostorna mobilnost,’ tj. erozija fiksiranog radnog mesta, odnosno nestalnost posla i njegove lokacije, trasiraju ovaj trend. U tom okviru, svi kolektivni akteri (sindikati) su viđeni kao monopolisti ili kolektivni rentijeri na bazi javnih funkcija ili su agenti opakih namera. Građani se vide samo funkcionalno: zadatak im je da obezbede fleksibilnu ponudu radne snage.
B&F: Istovremeno, malo se govori o tome koliko je radno mesto, ispunjenost i zadovoljstvo na poslu, i izgradnja sopstvenog identiteta kroz profesionalni napredak, važan deo našeg života. Pitanje identiteta kod nas se i dalje svodi na pitanje razvrstavanja po naciji i veri, i stim u vezi na banalizaciju pitanja kulturne pripadnosti.
M. Ružica: U pravu ste. U novom ključu rad nije više temeljni okvir za ispunjenje i razvoj. To je globalni trend, a kod nas se pretače u grotesku. Ukratko, veoma lično i tanano pitanje identiteta, svedeno je na pripadnost plemenu/naciji. Uprkos svih privida, mi smo mnogo više nego samo Srbi, Hrvati, Crnogorci ili nešto drugo. Ali kada to postane ključna javna agenda, nismo u stanju ni da promišljamo o drugim identitetima, vlastitim vrednostima, kulturi u kojoj živimo, u kakvom društvu želimo da živimo… Rasprava o identitetu i etničkom prisvajanju pisaca (Njegoša, Andrića, Meše Selimovića) i ne samo njih (pogledajmo primer Tesle) upravo proizilazi iz svođenje problema identiteta na plemensku ravan. Kada bi jezik, recimo, uzeli kao ključni kriterijum za razvrstavanje, pa se još složili da je nekadašnji srpsko-hrvatski jedan ali policentrični jezik, onda bi ovakve rasprave i svojatanja bili izlišni. Ne bi se, recimo, raspravljalo čija je stara dubrovačka književnost, već o njenom značaju za lokalne kulture. Drugo, u kapricima istorije, iz nekih drevnih država i kultura proizašlo je više zajednica i etnogeneza. Čija je stara Kijevska država (RUS)? Ruska, Beloruska ili Ukrajinska? Šta danas smeta jednoj Francuskoj što su ključnu ulogu u stvaranju njene državnosti i imena imali germanski Franci? Ili što su nekad davno iz jednog političkog jezgra nastali Srbija i Crna Gora.