Kod stanovništva Skadarskog jezera važi pravilo: dete prvo nauči da pliva pa tek onda da hoda. Ovo pravilo svedoči o tome koliko je lokalno stanovništvo povezano sa jezerom i koliko je u prošlosti zavisilo od njega. Život od legalnog ribarenja sada je gotovo nemoguć pa se lokalci okreću turizmu, bar oni koji žive u mestima sa relativno razvijenom infrastrukturom. Ostala mesta su pusta.
Skadarsko jezero, prirodna granica između Crne Gore i Albanije, okruženo je krečnjačkim planinama, bistrom vodom, kamenim obalama, močvarom, ostrvima, manastirima i netaknutim plažama, i dom je za više od 260 vrsta ptica i 48 vrsta riba.
Dok legenda kaže da je jezero nastalo za jednu noć, kada je mlada nevesta, obradovana povratkom muža iz rata zaboravila da zatvori česmu, prava priča o nastanku jezera je još čudnovatija. Sve do 1858. godine jezero je bilo samo veća bara koju je narod nazivao Veliko blato. Te godine je, nakon jednog jakog olujnog nevremena reka Drim iz albanskih planina sručila na ušće Bojane toliko peska i mulja da se korito te reke pomerilo, a od one bare nastalo današnje najveće jezero na Balkanu. Ono je 1983. proglašeno nacionalnim parkom, a 2011. zvanično je nominovano za dobijanje UNESCO statusa.
Kao i tokom istorije, jezero i danas često menja svoj oblik. Voda koju dobija iz reke Morače i podzemnih izvora čini da se obim jezera širi od 370 kvadratnih kilometara leti do 530 km kvadratnih zimi. Zelena trava i šume na obodu jezera su najčešće pod vodom tokom zimskih i prolećnih meseci, dok se leti ovaj prostor pretvara u plodno tlo na kojem se uglavnom proizvodi povrće. Prema studiji crnogorskog Centra za preduzetništvo i ekonomski razvoj, oko 500 000 građana Crne Gore direktno zavisi od proizvoda i poslova koji su vezni za teritoriju oko Skadarskog jezera. To je oko 80% ukupnog crnogorskog stanovništva.
Lov na “zlatnog turistu”
Stanovnici Skadarskog jezera su do pre tridesetak godina živeli kao i njihovi preci: bez struje, tehnologije, bez automobila. Glavno zanimanje i izvor prihoda bilo je ribarstvo, a čun (kako se na ovim prostorima zove čamac) je bio najvredniji deo imovine. Veliki čunovi su se često pozajmljivali po okolnim selima za svadbe. Mladenci bi se vozili u čunu kao u defileu. Danas ova tradicija gotovo da i ne postoji. Slično je i sa ribarstvom. Prazne kamene kuće na obali jezera koje su zarasle u žbunje i šikaru i polupotonuli čamci čiji vrhovi vire iz vode, svedoče da je prošlo vreme kada je taj posao bio glavno zanimanje stanovnika ove regije.
Ribarska zajednica oko Skadarskog jezera broji preko 8000 ljudi, a u poslednjih nekoliko godina ima sve više problema. Mnogi tvrde da nikada nije bilo gore. “Većina čamaca je stara preko 20 godina i cure na sve strane. Novi čamac košta najmanje 300 evra, a jedna mreža 200 evra. Ali ribolov nije više kao nekad. Konkurencija je postala opaka, jer sada mnogi dođu i seku tuđe mreže”, žali se Žarko Đurović, ribar iz Podgorice.
Prema izveštaju NVO World Wild Fund I Green Home iz 2009. godine, procenat nezaposlenosti u ribarskim naseljima Skadarskog jezera se od 1991. godine povećao za 40%. “Tokom rata i krize 90-ih godina nije bilo nikakvog registra ni popisa, niti kontrole na Skadarksom jezeru. Ljudi su mogli da rade šta su hteli. Jezero se koristilo kao glavni put za krijumčarenje nafte iz Albanije i nekonotrolisano hvatanje ribe”, kaže Goran Škatarić, direktor Nacionalnog parka Skadarskog jezero. I danas se često desi da se albanski krivolovci uhvate u crnogorskim vodama i obrnuto. Ne postoje zvanični podaci koliko se dnevno ulovi ribe, sa ili bez dozvole, ali oni dobro obavešteni procenjuju da se svakodnevno iz jezera izvuče nekoliko stotina kilograma ribe.
Od pre pet godina, rukovodstvo Nacionalnog Parka Skadarsko jezero pokušava da ga zaštiti i ponovo uspostavi kontrolu nad ribarenjem tako što izdaje dozvole za ribolov.
“Trenutno ima oko 500 dozvola za pecanje i postavili smo više čuvara kako bismo smanjili količinu krivolova i vađenja šljunka i peska”, kaže Škatarić.
Sada, NP zajedno sa Ministarstvom turizma i održivog razvoja Crne Gore promoviše eko turizam na jezeru. Na taj način žele da privuku turiste, poboljšaju kvalitet života i zaposlenost stanovništva na jezeru i vrate populaciju u sela oko Skadarskog jezera.
Virpazar, varošica koja je u prošlosti bila centar trgovine Crne Gore, danas je popularna među turistima iz čitavog sveta koji dolaze da posmatraju ptice i uživaju u čarima jezera. Tokom letnje sezone, skoro svaka porodica organizuje turističke ture ili izdaje smeštaj. Međutim, nisu sva sela iste sreće kao Virpazar. Mnoga su danas potpuno napuštena, dok se do drugih ne može doći drugačije osim vodenim putem.
Par evra u mreži
Jedno od najstarijih sela na Skadarskom jezeru – Vranjina (koju zovu još i “Mala Venecija”), nekada je bilo ostrvo dok nije izgrađen most i nasip za magistralu koja povezuje crnogorsko primorje sa Podgoricom. Vranjina je i dalje uglavnom ribarsko naselje. Ali, kako tvrde lokalni ribari, sve je manje ribara, posebno među mlađim generacijama. “Čunovi više nisu u modi. Sada mnogi imaju turističke brodove za obilazak jezera ili glisere za uživanje na vodi. Ribarstvo za mnoge postaje samo hobi jer od nečega mora da se živi”, kaže jedan od ovdašnjih ribar Nikola Petrović. “Nekada se na hiljade kilograma dimljene ribe nosilo na primorje ili u Srbiju na prodaju. Ribari su radili zajedno i delili profit međusobno, ali danas ćete retko kad videti da se to dešava. Svako brine samo za sebe, pošto ni ribe a ni profita više nema”.
Poslednjih godina, agregat je zamenio tradicionalne načine ribolova gde su ljudi provodili sate da bi ulovili nekoliko kilograma ribe za porodicu ili prodaju. Vesla, ribarske mreže i blinkere i dalje koriste oni najstrastveniji ribari čija je ljubav prema jezeru veća od one prema novcu. Žarko Đurović iz Podgorice je žestoki protivnik korišćenja agregata za hvatanje ribe. “Ljudi rizikuju svoje živote na vodi koristeći agregat, u nadi da će uhvatiti veće količine ribe. Meni je ribolov uvek bio hobi ali kada god je finansijski gusto od prodaje ribe mogu da dopunim kućni budžet. Sada dođem na nekoliko dana da obiđem mreže, a one su uglavnom prazne”, objašnjava Đurović dok pokazuje pet manjih riba koje su se ulovile u mrežu za protekla tri dana. Njihova ukupna vrednost, objašnjava, je oko 20 evra.
Boško Krgović iz Vranjine kaže da se bavi ribolovom od svoje 12. godine. Kako tvrdi, uslovi života na jezeru i za ljude i za ribu postaju nepodnošljivi. “Nekada si mogao od ribe da izdržavaš čitavu porodicu. Ja sad platim godišnju dozvolu za pecanje a ne mogu da je otplatim zbog krivolovaca koji mi se čak smeju u lice, savetujući da krenem njihovim stopama”, iznerivran je Krgović. U njegovom čunu praćaka se nekoliko jegulja. Njihova cena na tržištu je od 4 do 12 evra po kilogramu.
I žene Skadasrkog jezera su vrsni ribolovci. Sela poput Vranjine su i danas poznata po ženama koje stoje pored puta sa podignutim, sveže ulovljenim ribama i prodaju ih.
Cena ribe na Vranjini zavisi od vrste ribe i od veličine. Tako se za kilogram manjeg šarana mora odvojiti 2 evra po kilogramu, a kada je u pitanju veći do 5 evra po kilogramu. Cena šarana raste u vreme zabrana kada ga je teže uloviti. Tada se prodaje i po 10 evra po kilogramu. Danas ribari uglavnom prodaju ribu na veliko, po manjoj ceni, većim trgovinskim lancima.
Jedna od retkih olakšica za ribare je bila prošlogodišnja donacija za ribarske mreže u vrednosti od 11.000 dolara, koju je dodelio Svetski fond za zaštitu prirode za 170 ribara Skadarskog jezera. Cilj je bio da se pomogne ribarima kojima je ribarstvo osnovna privredna delatnost i da ih podstaknu da se bave ovim biznisom uprkos teškoćama.
Međutim, pred onima koji ustraju u ovom zanimanju uskoro će se naći još prepreka prilikom ulaska u Evropsku uniju, čije regulative ograničavaju upotrebu starih i tradicionlanih ribarskih alata i dotrajalih čunova. Mnogi strahuju da će to dodatno promeniti život i ribolov na Skadarskom jezeru.
Katica Đurović
broj 98/99, jul/avgust 2013.