Iako većina čitalaca strip najčešće povezuje sa jednostavnim žanrovskim štivom, osvrti na svakodnevne političke i ekonomske probleme i te kako su prisutni u devetoj umetnosti. Spoj maštovitosti i kritičkog stava autora stvorili su svetove u kojima superheroji predstavljaju blještave simbole kapitalizma, grupa siromašnih tajnih agenata izvrgava ruglu gotovo sve osobine ljudskog društva, i u kojima su najoštriji kritičari ekonomskog globalizma jedan prgavi šestogodišnjak i njegov plišani tigar…
U prvim stripovima koji su izlazili na stranicama američkih novina početkom dvadesetog veka, društveni i ekonomski događaji bili su neka vrsta dekora – dovoljno prisutni da stvore atmosferu ili ukažu na motive akcija glavnog junaka, ali ne i više od toga. Pažljiviji čitaoci stripa „Siroče Eni“ iz 1924. godine, mogli su doduše da pronađu i pokoji prikriveni komentar autora na društvene prilike, ali je na pisce i crtače koji su hteli ozbiljnije da se posvete ovoj temi trebalo sačekati.
„U domenu popularno-obrazovnog, didaktičkog stripa to su svakako bili “Komunistički manifest u stripu” Rodolfa Mancenara, kod nas preveden krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i “Marks za početnike” meksičkog crtača M. Riusa (pseudonim Eduarda del Ria). To je prva i kultna knjiga iz serije početnica u stripu, kod nas objavljena 1980. godine“, objašnjava Zoran Đukanović, jedan od najpoznatijih teoretičara i kritičara stripa sa prostora bivše Jugoslavije, koji već dvadesetak godina živi u Amsterdamu. „Remek-delo Bila Votersona „Kalvin i Hobs“, idealan je primer spoja visoke artističke vrednosti i ogromne popularnosti. Doživljaji šestogodišnjeg dečaka Kalvina i njegovog plišanog tigra Hobsa, oštrih kritičara ekonomskog globalizma, objavljivani su u pedeset zemalja uz neverovatnih četrdeset pet miliona prodatih zbirki.
Socijalno beznađe: „Bar kod Džoa“, Munjoza i Sampaja
Uspeh „Kalvina i Hobsa“ je bio labudova pesma stripova iz dnevnih i nedeljnih novina. Tokom devedesetih kulminira kriza sindikatskog stripa koji više ne povećava značajno tiraže novina, a medij stripa se seli u sveske, zatim u strip revije, a sada u grafičke romane i knjige stripa, koje su razumljivo manjih tiraža i obraćaju se drugoj vrsti publike.
Ipak, stripova najviše umetničke vrednosti i angažmana i kritičkog pogleda na kapitalizam ne manjka. U njih svakako spadaju dela Hozea Munjoza i Karlosa Sampaja, “Bar kod Džoa” i “Bili Holidej” (u izdanju beogradskog „Darkwood“-a) i „Alek Siner” (u izdanju zagrebačke „Fibre“). Njihova publika se po broju čitalaca ne može porediti sa “Kalvinom i Hobsom”, ali oni uživaju kultno poštovanje vernih čitalaca u preko dvedeset pet zemalja, kao i među kolegama i kod kritike. To je možda najporaznija kritika kapitalizma koju je proizveo medij stripa, a da delo nije umanjilo svoju artističku vrednost. Tome treba svakako dodati stripove Alana Mura “V kao vendeta” i “Nadzirače” (“Beli put”, Beograd) koji to rade iz nešto drugačijeg, antiutopijskog ugla.
Strip svoju kritiku društva i socijalnog stanja neretko zaodeva u žanrovsko ruho detektivske priče, horora, melodrame, superherojskog stripa… U čuvenom vesternu „Ken Parker“ dvojice Italijana, Đankarla Berardija i Iva Milaca, u epizodi „Štrajk“, mi u stvari čitamo grafički roman na devedeset šest stranica. On iscrpno portretiše razloge radničkog bunta koji prerasta u štrajk, kao i snage represije i policijske manipulacije upotrebljene da se štrajk uguši”, navodi Đukanović.
Postoje stripovi koji su stvarani sa levičarskog i desničarskog stanovišta, „iako to nije tema koja dominira, za razliku od vrlo politizovanog Holivuda“ kaže Đukanović i navodi najpoznatije primere: „Strip “Korto Malteze” Huga Prata obožavan je od levičara diljem planete, mada se sam Prat nije deklarisao kao levičar, što je objasnio i u svojim sećanjima („Želja da se bude beskoristan“, “Službeni glasnik”, Beograd) nego pre kao libertinac. Čuveni argentinski strip scenarista Hektor Esterheld ubijen je od strane hunte tako što je bačen iz helikoptera u džunglu gde mu se gubi svaki trag, a zatim su ubijene i njegove tri kćeri. Autentični levičari su pomenuti Munjoz i Sampajo, takođe Argentinci, emigranti u Evropi. Autor desničarskih javnih nastupa je Frenk Miler, koji je kreirao inače sjajan i prekretnički grafički roman “Betmen: povratak mračnog viteza”. Tu, naravno, nikako ne treba brkati delo i autora.
„Tko izgubi dobitak, dobije gubitak“
Ova i još desetak jednako duhovitih rečenica-aforizama („Ako kaniš pobjediti, ne smeš izgubiti“, „Bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi“, i druge) iz italijanskog stripa „Alan Ford“, autora Magnusa i Bunkera, postale su svojevrsni simboli društvene satire na našim prostorima, pa često mogu da se nađu odštampane na šoljama za kafu, posterima ili majicama. „Alan Ford“ je jedan od retkih primera uspešnog “primanja” nekog stranog kulturnog artefakta u novoj sredini“, kaže za B&F Lazar Džamić, poznati stručnjak za digitalni marketing u Velikoj Britaniji, ali i autor nedavno objavljene knjige “Cvjećarnica u kući cveća” („Heliks“, Smederevo) u kojoj istražuje fenomen masovne popularnosti „Alana Forda” u bivšoj Jugoslaviji.
“Prvi i najveći razlog za takav uspeh je to što je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip odjeknuo tako jako. Pored toga, „Alan Ford“ je modernizovana verzija commedia dell’arte, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Pomoglo je i nekoliko drugih razloga, od društvene satire, kao jake umetničke forme nekadašnjih komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku bivše zemlje, do preovlađujućeg kulta amaterizma u našim društvima.
Sve je kod nas rezonovalo sa „Alanom Fordom”: naš politički sistem, ponašanje ljudi na vlasti, čak i u malim sredinama (posebno u malim sredinama), ružnoća i groteska naših buvljaka i raspadnutih autobusa u vreme Miloševića, način na koji naše porodice funkcionišu i naš permanentno konfliktni odnos prema svemu – i svetu i nama samima. Takođe, spremnost da poverujemo u sve i da ne verujemo ni u šta“, ističe Džamić.
„Alan Ford“, Magnusa i Bunkera
„Alan Ford“ je unikum. U prvim godinama serijala (1969-1975) na genijalan način su objedinjeni humor, ironija i persiflaža, a s druge strane kritika i izrugivanje kapitalizma, american way of life i rasizma, uključujući izrugivanje finansijskog rasizma prema najsiromašnijima. Uz svog duhovnog brata“Montija Pajtona” (1969-1974) ovde govorimo o fenomenu metastripskog karaktera, pošto je reč o epohalnoj promeni karaktera humora, a bio je, za razliku od “Montija Pajtona” strogo lokalizovan na Jugoslaviju i Italiju, i nije imao odjeka u ostatku Evrope“, naglašava Zoran Đukanović. Čitalačka publika u SFRJ je veoma dobro prihvatila ovaj serijal, koji je u izdanju zagrebačkog „Vjesnika“ izlazio dvonedeljno i imao po nekoliko reprinta prvih stotinak epizoda. Tiraži su premašivali 55.000 primeraka ali tome je, osim ekonomski bezbrižijih vremena, u dobroj meri doprineo i nadahnuti prevod „Vjesnikovog“ urednika Nenada Briksija.
Džamić veruje da bi „Alan Ford“ bio uspešan na našim prostorima i da se danas prvi put pojavio, ali ipak ne u tolikoj meri kao pre četiri decenije. „Danas nema te sveprisutne dinamike između zvanične iluzije, reflektovane u realnom životu kroz osećaj komfora, i skrivene realnosti bazirane na propagandi i pozajmljenim parama. Sada znamo u kakvom društvu živimo, zavesa je podignuta i to je na mnoge načine uklonilo tu specifičnu suptilnu farsičnu energiju koja je postojala u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, mislim da problem nije samo u tome šta se dešavalo kod nas u poslednjih dvadesetak godina, već ono što se desilo u svetu. Strip u vreme objavljivanja „Alana Forda” nije imao mnogo konkurencije – film i sport su bili jedina, jer je sve ostalo oko nas bili sivo i čemerno. Sada imamo internet, kompjuterske igre i sveprisutnu pornografiju, što je konkurencija sa kojom se strip, kao ni knjiga, ne mogu nositi. Ništa ne može. To je po meni glavni razlog što „Alan Ford” – ni strip u principu – u našim životima nema onu ulogu koju je nekada imao. Sada stripove čitaju više odrasli nego deca!”, zaključuje Džamić.
Vrli novi svet
U savremenom domaćem stripu postoji nekoliko pokušaja ozbiljnog interpretiranja tmurne svakodnevice. „Nina Bunjevac savršeno je portretisala tragično stanje ekonomske emigracije u nekim od priča zbirke “Hladna kao led” (“Omnibus”, Beograd), što je srodno poetici filmskih dostignuća crnog talasa (Makavejev, Pavlović, Žilnik). U Sloveniji se temama društvene regresije bavio Iztok Sitar u četiri albuma izrazito društveno-kritičkog sadržaja, pod zajedničkim nazivom “Slobodna Slovenija”. Ali autorski strip možda tek čeka plimu takvih kreativnih opredeljenja“, kaže Zoran Đukanović.