Najambicioznija Googleova inicijativa jeste pokušaj da digitalizuje sve knjige koje su dosad objavljene te da njihov tekst učini „dostupnim za otkrivanje i pretraživanje na internetu“. Program je započet u tajnosti 2002. godine. Tada je Lari Pejdž postavio digitalni skener u svoju kancelariju u Googleplexu te je u ritmu metronoma proveo pola sata sistematično skenirajući knjigu od trista stranica. Hteo je da stekne utisak o tome koliko dugo treba da se „digitalno skenira svaka knjiga na svetu“. Sledeće godine zaposlenik Googlea poslat je u Phoenix da kupi hrpu starih knjiga na dobrotvornoj aukciji. Kad su dopremljene u Googleplex, knjige su postale ogledni primerci u nizu opita koji će dovesti do razvoja nove „brzinske“ i „nedestruktivne“ tehnike skeniranja. Taj izvanredno zamišljen sistem, koji radi sa stereoskopskim infracrvenim kamerama, automatski koriguje svaku zakrivljenost papira do koje dolazi kad se otvori knjiga, čime se uklanja iskrivljenost teksta u skeniranoj slici stranice. Istovremeno, ekipa Googleovih programera usavršavala je sofisticirani softver za prepoznavanje slova koji može da radi s „neuobičajenim veličinama i vrstama štampanih slova, kao i s drugim nepredviđenim specifičnostima – a sve na 430 jezika“. Još jedna grupa Googleovih zaposlenika obišla je najveće biblioteke i vodeće izdavače kako bi im skrenula pažnju na njihov interes u tome da im Google digitalizuje knjige.
U jesen 2004. Pejdž i Brin formalno su najavili program Google Print (kasnije će se preimenovati u Google Book Search, Googleov pretraživač knjiga) na frankfurtskom sajmu knjiga, događaju koji je još od Gutenbergovih dana glavno godišnje okupljanje u izdavačkoj delatnosti. Više od deset izdavača književnih dela i naučne literature potpisalo je partnerske ugovore s Googleom, među njima i oni najveći: Houghton Mifflin, McGraw-Hill, kao i univerzitetski izdavači Oksforda, Kembridža i Prinstona. Pet prestižnih svetskih biblioteka, uključujući harvardsku biblioteku Vajdener, oksfordsku Bodlijevu biblioteku i njujoršku Javnu biblioteku, takođe je pristalo na saradnju. Svi su oni dali Googleu dopuštenje da počne da skenira sadržaj s njihovih polica. Do kraja godine kompanija je u svojoj bazi podataka već imala tekst oko stotine hiljada knjiga.
Nisu svi bili zadovoljni projektom skeniranja po bibliotekama. Google nije skenirao samo stare knjige kojima su istekla autorska prava. Skenirao je i novije knjige koje, iako često više nisu bile u štampi, još uvek pripadaju svojim autorima i izdavačima kao pravno zaštićena autorska dela. Google se otvoreno izjasnio kako nema nameru da unapred traži pristanak vlasnika autorskih prava. Plan je bio da se skeniranje i skladištenje teksta u bazu podataka nastavljaju sve dok vlasnik autorskih prava ne pošalje pismeni zahtev da se određena knjiga isključi iz projekta. Godine 2005, 20. septembra, Američko Udruženje autora, zajedno s tri poznata pisca koji su istupili kao pojedinci, tužili su Google sudu tvrdeći da program skeniranja predstavlja „golemo kršenje autorskih prava“. Nekoliko nedelja kasnije, Zajednica izdavača SAD-a podigla je još jednu tužbu protiv kompanije, sa zahtevom da prestane da skenira bibliotečki fond. Googleovo odeljenje za odnose s javnošću uzvratilo je ofanzivno tvrdeći da je Googleov pretraživač knjiga društveno koristan. U oktobru iste godine Erik Šmit objavio je komentar u Wall Street Journalu u kome se rad na digitalizaciji knjiga opisuje rečima koje su istovremeno i ganutljive i hvalisave: „Pomislite samo na kulturni uticaj do kog će doći kad se desetine miliona dotad nedostupnih knjiga stave u jedan ogromni indeks, koje će moći svako da pretražuje, bio bogat ili siromašan, sa sela ili iz grada, iz prvog ili trećeg sveta, en toute langue – i naravno, sasvim besplatno.“
Sudske tužbe za to vreme nisu mirovale. Posle tri godine pregovora – a u međuvremenu Google je skenirao još otprilike sedam miliona knjiga, od čega šest miliona zaštićenih autorskim pravima – stranke u sporu postigle su sporazum. Prema dogovoru, objavljenom u oktobru 2008. godine, Google je pristao da isplati 125 miliona dolara odštete vlasnicima autorskih prava za već skenirana dela. Dalje, pristao je da uspostavi sistem plaćanja prema kome autorima i izdavačima pripada deo prihoda od oglašavanja i drugih izvora koji se tiču usluge Googleovog pretraživača knjiga u budućnosti. Autori i izdavači zauzvrat su dali Googleu pristanak da nastavi sa svojim planom digitalizacije svih knjiga sveta. Kompanija „je ovlašćena da u Sjedinjenim Državama prodaje pretplate na Institucionalnu bazu pretplata, da prodaje pojedinačne knjige, da postavlja oglase na Web stranice knjiga, te da koristi knjige u druge komercijalne svrhe“.
Taj sporazum pokrenuo je još jednu, i to žustriju, kontroverzu. Uslovi sporazuma, činilo se, daju Googleu monopol nad digitalnim verzijama miliona takozvanih napuštenih dela – onih čiji su vlasnici nepoznati ili ih je nemoguće pronaći. Mnoge biblioteke i univerziteti uplašili su se da će, pošto nema konkurencije, Google moći da podiže cene pretplate na svoju bazu podataka kako mu se prohte. Američko udruženje biblioteka u svojoj sudskoj tužbi upozorilo je da bi kompanija mogla „da određuje cenu pretplate po načelu najveće dobiti pa će ona mnogim bibliotekama biti nedostupna“. Ministarstvo pravosuđa SAD-a i Biro za autorska prava takođe su kritikovali taj dogovor, tvrdeći da se njime daje Googleu prevelika moć nad budućim tržištem digitalnih knjiga.
Druge kritičare brinulo je nešto globalnije: da će komercijalna kontrola nad distribucijom digitalnih informacija neizbežno dovesti do ograničenja toka znanja. Prema Googleovim motivima odnosili su se podozrivo, uprkos njegovoj altruističnoj retorici. „Kad kompanije kakva je Google gledaju biblioteke, one u njima ne vide samo hramove učenosti“, napisao je Robert Darnton, koji osim što predaje na Harvardu, nadzire i njegov sistem univerzitetskih biblioteka. „U onome što nazivaju ’sadržajem’, oni vide potencijalni resurs koji čeka na eksploataciju.“ Iako Googleovo „promovisanje pristupa informacijama“ smatra „pohvalnim ciljem“, Darnton zaključuje: dopustiti organizaciji koja se rukovodi stvaranjem dobiti da ostvari monopol „ne nad železnicom ili proizvodnjom čelika, nego nad pristupom informacijama“, bilo bi suviše riskantno. „Šta će se dogoditi kad njegovo današnje vođstvo proda kompaniju ili se penzioniše?“, pita Darnton. „Šta će se dogoditi ako Google bude dao prednost dobiti nad pristupom?“ Krajem 2009. izvorni sporazum je napušten i Google i druge stranke u sporu pokušavaju da dobiju podršku za nešto manje sveobuhvatnu alternativu.
Rasprava o Googleovom pretraživaču knjiga poučna je iz nekoliko razloga. Ona otkriva da nam predstoji još priličan posao na prilagođavanju slova i duha zakona o autorskom pravu, naročito njegovim odredbama o pravičnoj upotrebi u digitalno doba. (Činjenica da su neke kompanije koje su tužile Google istovremeno bile i Googleovi partneri u projektu, svedoči u prilog tome da je stanje prilično zamućeno.) Ta rasprava govori nam podjednako mnogo o Googleovim uzvišenim idealima koliko i o njegovoj čvrstoj ruci kojom ih katkad provodi. Jedan posmatrač, a reč je o Ričardu Komanu, pravniku i piscu o tehnologiji, izjavio je da je Google „postao pravi vernik u sopstvenu dobrotu, a tom verom opravdavaju se i sopstvena pravila u pogledu korporativne etike, antikonkurentnosti, odnosa s klijentima i sopstvenog mesta u društvu.“
Što je najvažnije od svega, u toj raspravi sasvim se jasno vidi da će knjige sveta zaista biti digitalizovane – i taj proces verovatno će biti brz. Sporenje o Googleovom pretraživaču knjiga nema nikakve veze s mudrošću skladištenja skeniranih štampanih knjiga u bazu podataka; u njemu je reč o kontroli nad tom bazom i o njenoj komercijalizaciji. Bilo da Google završi kao jedini vlasnik onoga što Darnton naziva „najvećom bibliotekom na svetu“ ili ne, ta biblioteka će se izgraditi; a njeni digitalni tomovi, kad se ubace u sve biblioteke sveta, s vremenom će izmestiti mnoge fizičke knjige koje su se tako dugo čuvale na policama. Praktična korist od toga da se knjige mogu „otkrivati i pretraživati na internetu“ tako je velika da je teško i zamisliti kako bi se bilo ko protivio nečijem trudu da to omogući. Digitalizacija starih knjiga, kao i antičkih svitaka i drugih dokumenata, već sada otvara uzbudljive nove pravce istraživanja prošlosti. Neki predviđaju „drugu renesansu“ istorijskih istraživanja. Kako kaže Darnton: „Digitalizacija je nužnost.“
Ali neumitnost pretvaranja knjiga u slike s interneta ne bi nas smela sprečiti da uvidimo i propratne pojave tog procesa. Kad postigemo da knjige mogu da se otkrivaju i pretražuju na internetu, time postižemo i da se one raščlane. Žrtvovali smo koheziju njihovog teksta, linearnost argumenta ili pripovedne niti koji teku brojnim stranicama knjige. Ono što su rimske zanatlije sašile kad su napravile prvi kodeks, sada je rašiveno. Žrtvovana je i tišina koja je bila „deo značenja“ kodeksa. Svaka stranica ili odlomak teksta na Googleovom pretraživaču knjiga vrvi hipervezama, funkcijama, trakama s alatima, kao i reklamama, i svi se oni guraju za komadić čitaočeve isparčane pažnje.
Za Google, sa svojom verom u efikasnost kao vrhovnu vrednost i njoj pripadajućom željom „da korisnici veoma brzo dolaze i odlaze“, slamanje rikne knjige ne predstavlja nikakav gubitak, samo dobitak. Menadžer Googleovog pretraživača knjiga Adam Mejts slaže se da „knjige često imaju bogat život izvan interneta“, ali kaže da će „na internetu živeti još uzbudljivije“. Šta bi to značilo, da knjiga živi uzbudljivije? Pretraživost je samo početak. Google želi, kako kaže, da sadržaj digitalizovanih knjiga koje otkrijemo možemo i da „rezuckamo“, da ga „delimo i ugrađujemo u druge celine“, što sve već rutinski radimo sa sadržajem na Webu ali „ne možemo tako lako da postignemo s fizičkim knjigama“. Kompanija je već najavila alatku za rezanje i lepljenje kojom „lako možete da izrežete komad iz knjiga u javnom vlasništvu i zalepite ga na svoj blog ili Web stranu“. Zatim, pokrenut je i servis zvan Popularni odlomci. On ističe kratke odlomke iz knjiga koji se često citiraju, a za neka dela počeli su da se prikazuju i „oblaci reči“ koji čitaocu omogućavaju da, kako kažu u kompaniji, „istraži knjigu u 10 sekundi“. Bilo bi glupo prigovarati zbog takvih alata. Oni jesu korisni. Ali oni su i jasan znak da za Google stvarnu vrednost knjige ne čini samostalno književno delo; ono je za kompaniju tek još jedna gomila podataka koju treba eksploatisati. Veliku biblioteku kakvu Google žuri da stvori ne treba pomešati s bibliotekama na koje smo navikli. Nije to biblioteka knjiga. To je biblioteka „odlomaka“.
Ironija Googleovog truda da u čitanje uvede veću efikasnost u tome je da time potkopava jednu znatno drukčiju vrstu efikasnosti koju je tehnologija knjige uvela u čitanje – a i u naš um. Oslobađajući nas napora da dešifrujemo tekst, oblik koji je pisanje poprimilo na stranici pergamenta ili papira omogućio nam je da postanemo dubinski čitaoci, da svoju pažnju, i snagu svog mozga, usmerimo na tumačenje značenja. Ispisan na ekranu, tekst još uvek možemo brzo da dešifrujemo – ako ništa drugo, danas čitamo brže nego ikad – ali on nas tada više ne vodi prema dubinskom razumevanju konotacija teksta koje smo sami konstruisali. Umesto toga, gura nas u žurbi ka novim delićima s njim povezanih informacija, pa opet novim i još novijim. Površinsko kopanje po „relevantnim sadržajima“ stupa na mesto sporog iskopavanja značenja.
Nikolas Kar
Prevod: Ognjen Strpić i Bojan Stojanović
Iz knjige „Plitko – kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo“, Heliks, 2013.