Teško je naći primer u istoriji da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada, kao hidraulični cement Kanvasa Vajta, bez kojeg ne bi bio izgrađen kanal Iri koji je obogatio Njujork i znatno unapredio poziciju SAD u svetu. Izumitelj, koji je ideju za svoj proizvod dobio putujući po Britaniji u ime njujorških vlasti, ali o sopstvenom trošku, nije mogao da naplati od proizvođača svoja patentna prava, pa je umro toliko siromašan da je njegova supruga morala da pozajmi novac za sahranu.
Njujork u drugoj polovini 18. veka nimalo nije delovao kao grad koji obećava, a kamo li kao najznačajnija svetska metropola u budućnosti. Štaviše, 1790. godine imao je svega 10.000 stanovnika, a Filadelfija, Boston pa čak i Čarlston bili su prometnije luke od njega. Istovremeno, država Njujork imala je jedan „višak“ koji je ozbiljno ograničavao njenu ekonomiju – planinski lanac Apalači, koji se protezao uporedo sa Atlantskim okeanom. Planine su predstavljale ogromnu komunikacionu prepreku, jer celom njihovom dužinom od 3.800 kilometara nije bilo prevoja koji bi omogućio prolazak.
U svakodnevnom životu to je bio toliki problem da se čak govorkalo kako bi stanovnicima iza planina bilo isplativije da osnuju zasebnu državu. Jer, zemljoradnicima je bilo jeftinije da svoje proizvode šalju nizvodno preko reka Ohajo i Misisipi do Nju Orleansa, a onda morem oko Floride pa na sever duž atlantske obale do Čarlstona ili neke od istočnih luka – što je bila razdaljina od gotovo 5.000 kilometara – nego da ih vuku 500 kilometara kopnom preko planina.
I onda je, 1810. godine, jedan čovek odlučio da taj problem reši po svaku cenu. Bio je to Devit Klinton, tadašnji gradonačelnik Njujorka, a ubrzo potom i guverner države. Predložio je da se izgradi kanal preko države do jezera Iri, tako da se grad Njujork poveže sa velikim jezerima i plodnom zemljom iza njih. Predlog je u javnosti momentalno ocenjen kao potpuno sumanut, jer kanal se morao kopati pijucima i lopatama, do širine od 12 metara, preko 584 kilometra surove divljine.
Sjajan projekat na granici ludila
Projekat je zahtevao 83 prevodnice, a svaka je morala da bude duga 27 metara kako bi se savladale sve promene u visini terena. Nikada do tada nije građen kanal pred kojim je bilo toliko prirodnih i građevinskih prepreka. Povrh svega, u Americi u to vreme nije bilo nijednog inženjera koji je ikada radio na nekom kanalu. Po ovom pitanju izjasnio se i tadašnji američki predsednik Tomas Džeferson: „To će biti sjajan projekat za nekih sto godina, ali sada je takva ideja nešto što se graniči sa ludilom“.
Klintona nije podržao niko na saveznom nivou, pa je imao samo dva izbora: da sam tvrdoglavo nastavi sa poduhvatom ili da odustane. On i njegovi najbliži saradnici opredelili su se za tvrdoglavost. Izabrali su četiri čoveka – trojicu sudija i jednog školskog učitelja da završe posao. Jedino što je toj četvorici bilo zajedničko i kakva takva preporuka za zadatak koji im je poveren je što su imali određeno geodetsko iskustvo.
Pošto nisu imali mnogo znanja o gradnji kanala, posegli su za svom mogućom literaturom i krenuli u realizaciju po principu „najbolje se uči na greškama“. Srećom, sa eksperimentima nisu stigli da se razmašu jer se već na početku gradnje isprečio ogroman problem: nedostatak hidrauličnog cementa, koji je kanalu trebalo da obezbedi da ne propušta vodu. Projekat je predviđao da je potrebna količina od oko pola miliona bušela cementa, kako bi se osiguralo da kanal ne procuri ni na jednom mestu, što bi bila katastrofa za celu konstrukciju.
Niko nije imao rešenje za taj problem, dok se nije pojavio jedan mladi nameštenik u izgradnji kanala, po imenu Kanvas Vajt. On se dobrovoljno ponudio da o svom trošku otputuje u Englesku i vidi šta bi tamo mogao da sazna. Vajt je prešpartao više od 3.000 kilometara po Britaniji, razgledajući različite kanale i saznavajući sve što je mogao o njihovoj izgradnji i održavanju. Naravno, ono što ga je posebno zanimalo bilo je kako su graditelji uspeli da kanalima obezbede vodootpornost. Rešenje koje ga je najviše zainteresovalo bio je takozvani „rimski cement“, izum do kojeg je došao velečasni Džejms Parker.
Naime, britanskom svešteniku je palo na pamet da proizvede brzovezujući cement kakav su koristili Rimljani, oslanjajući se na neku staru recepturu. Na žalost, njegov cement nije bio naročito jak, i ukoliko se nije mešao sasvim precizno, raspadao se u grumenje. Stoga nije bio pogodan kao građevinski materijal, ali se ispostavilo da je veoma dobro delovao kao hidraulični cement – samo je trebalo da se upotrebi kao vodootporni malter. Amerikanac Vajt nije uspeo da sazna detalje od britanskog sveštenika, jer je Parker, koji je svoj izum zaštitio u nadi da će se obogatiti, shvativši njegove mane ubrzo prodao patent i – prilično ironično – odselio se u Ameriku gde je ubrzo umro.
Kanada prošla bolje od pronalazača
Ipak, Kanvas Vajt nije odustao od zamisli da nešto slično može da „zamesi“ i od američkih materijala. Po povratku kući, eksperimentisao je sa raznim domaćim sastojcima i ubrzo formulisao smesu koja je delovala još bolje od Parkerovog cementa. Bio je to veliki trenutak u istoriji američke tehnologije, i Vajt je zaslužio da se zahvaljujući tom izumu proslavi i obogati. Ali to mu je priznato mnogo kasnije, kada više nije bio među živima. Ono što mu se desilo za života bila je jedna od najvećih nepravdi u istoriji „američkog sna.“ Naime, Vajtu su patenti davali pravo na 4 centa za svaki prodati bušel cementa, što je ionako bio mali iznos. Ali još gore od toga je što ni taj iznos nije dobijao, jer su proizvođači odbijali da sa njim dele svoju zaradu. Vajt ih je tužio sudovima, ali nije mogao da izdejstvuje da presude u njegovu korist budu izvršene. Zbog toga je postepeno potpuno osiromašio.
U međuvremenu, proizvođači su se obogatili na onome što je sada predstavljalo najbolji hidraulični cement na svetu. Zahvaljujući u mnogome upravo Vajtovom izumu, kanal je otvoren pre roka, 1825. godine, posle samo osam godina gradnje. Od samog početka to je bio pravi trijumf. Već prve godine, njime je zaplovilo više od 13.000 brodova, a jedan očarani očevidac je zapisao da su noću, „njihova poziciona svetla izgledala kao rojevi svitaca na vodi“.
Odmah po završetku kanala, trošak za transport jedne tone brašna od Bafala do Njujorka pao je sa 120 dolara na samo šest, a vreme prevoza smanjeno je sa tri nedelje na jedva nešto duže od sedam dana. Njujork se zahvaljujuči tome neverovatno obogatio. Njegov udeo u nacionalnom izvozu skočio je sa manje od 10 odsto 1800. godine na više od 60 odsto sredinom 19. veka. U istom periodu, stanovništvo mu je sa 10.000 poraslo na više od jednog miliona.
Američki istoričari nauke danas ocenjuju da je teško naći primer da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada kao hidraulični cement Kanvasa Vajta. Kanal Iri ne samo da je osigurao ekonomski primat Njujorka unutar Sjedinjenih Država već je znatno unapredio i poziciju SAD u svetu. Bez kanala Iri, Kanada bi imala idealan položaj da bude pokretačka sila Severne Amerike, sa morskim putem Svetog Lorenca kao prolazom do Velikih jezera i bogatog zemljišta iza njih.
Kanada je, ipak, prošla daleko bolje od Kanvasa Vajta, koji je iscrpljen i osiromašen pravnim bitkama za svoja patentna prava, koja nije uspeo da naplati, ozbiljno oboleo. Otputovao je na Floridu 1834. godine, sa nadom da će se tamo oporaviti, ali je ubrzo umro, toliko siromašan da je njegova žena morala da pozajmi novac za sahranu.