Prošle nedelje pratili smo medijske napise o teškom zadatku koji nam je zadao MMF, a tiče se uštede od 400 miliona evra. Tada je Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta, rekao da je ušteda na penzijama i zaradama u javnom sektoru verovatno krajnja mera.
Zbog ozbiljnih implikacija nezahvalnog “domaćeg zadatka” koji nam je zadao MMF, nastavili smo da pratimo istu temu. Zato smo juče saslušali i novu verziju razvoja događaja po kojoj bi zarade i penzije mogle ostati iste ako bi iz javnog sektora bilo otpušteno 100.000 zaposlenih, što je malo verovatno. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić smatra da će nova Vlada kombinovati ove dve mere, međutim upozorava da bi u slučaju masovnog otpuštanja ozbiljno bilo ugroženo funkcionisanje javnog sektora, koji ne bi mogao da ostvaruje zdravstvene, obrazovne, bezbednosne i druge vitalne funkcije države.
„Svaki dobro utemenjen program fiskalne konsolidacije podrazumeva da se na početku smanje plate i penzije za desetak odsto, a da se nakon toga postepeno u toku nekoliko godina ukupan broj zaposlenih u javnom sektoru smanji za pet do deset odsto“, naveo je Arsić. Zbog svega najavljenog, misli on, ne mogu se isključiti ni socijalni nemiri i štrajkovi, zbog čega Vlada mora biti posebno istrajna u onome što je naumila.
Prema računici FREN-a za stabilan ovogodišnji budžet potrebna je ušteda na platama i penzijama od tri odsto BDP-a, a njihovo smanjenje za 10 odsto donosi uštedu od samo dva odsto.
Dodatne brige ekonomistima zadaju izgledi da će Vlada donekle voditi populističku politiku, dakle da neće otpuštati ljude. Uz to, vladajuća partija je tokom predizborne kampanje obećala da neće dirati u penzije. Ako bi to zaista bio slučaj, onda bi se prema jednom scenariju potrebne uštede mogle ostvariti samo po cenu da se zaposlenima u javnom sektoru smanje plate i to za 25%, što je još manje verovatno.
Razlog da se mere štednje fokusiraju na plate i penzije leži u tome što kod nas na zarade i penzije odlazi 50 odsto novca iz budžeta. Ti izdaci su veći nego u drugim državama koje su slične ekonomske snage kao mi.
Ekonomista Nikola Fabris deli mišljenje drugih ekonomista da je teško izbeći smanjenje plata i penzija, osim ukoliko ne dođe do značajnijeg smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru. On kaže da bi “u ovom trenutku trebalo izbegavati mere koje donose male budžetske prihode, poput solidarnog poreza, a fokusirati se na ozbiljne rezove, koji će u narednih nekoliko godina svesti budžetski deficit na tri posto BDP-a”.
Naš fiskalni deficit je inače već dve godine najveći u Istočnoj i Centralnoj Evropi, a u 2014. će biti najveći u Evropi – sedam, pa i 7,5 odsto BDP-a.
Ima predloga da se u budžetu ukinu sve subvencije, ali to je teško izvodljivo.Na primer, kaže Arsić, subvencije za poljoprivredu i železnicu ne mogu da se smanje, ali bi mogle da se unaprede boljom preraspodelom.
Nije sve u štednji, ima nečega na šta bi trebalo i potrošiti. Po njegovim rečima država bi trebalo da primeni specifične mere kao što su subvencionisane kamate na kredite privredi i da pokrene masovnu izgradnju jeftinijih stanova namenjenih srednjem sloju stanovnišva, što bi pokrenulo privrednu aktivnost.
Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za ekonomske studije, međutim smatra da bi ukidanje subvencija moglo da donese željenu uštedu u budžetu, kao i racionalnije rukovođenje javnim preduzećima a posebno smanjenje količine novca bačenog u gubitaška preduzeća.
Gligorov međutim priznaje da mu se čini da je od smanjenja subvencija izvesnije smanjenje plata i penzija, koje ne bi bilo dobro ukoliko ga ne bi pratila i promena sistema nagrađivanja u javnom sektoru, kao i promena penzijskog sistema. On ne odbacuje ni mogućnost da će Vlada odustati od ušteda od 400 miliona evra, koliko Fiskalni savet i MMF procenjuju da je potrebno, jer, kako kaže, radi se o veoma nepopularnim reformama.
A kada govorimo o gubitaškim preduzećima i neracionalnom trošenju državnih para, mi zapravo ni ne znamo koliko bismo mogli da uštedimo na racionalizaciji njihovog funkcionisanja, osim kada pojedinci izađu u javnost sa podacima o ovome, kao što se pre neki dan desilo u slučaju Aleksandra Obradovića, v.d. direktora “Elektroprivrede Srbije” koji je obznanio da bi reformisanjem ovog preduzeća moglo da se uštedi 36 miliona evra godišnje.
Svemu ovome treba dodati i nalaze Fiskalnog saveta koji je još ranije upozorio da će samo vraćanje kredita Srbijagasa u 2014. koštati državu (koja je garant kredita) najmanje 150 miliona evra. Da bi se takav scenario u budćnosti izbegao, cena gasa trebalo bi da bude tržišna, a svi koji nisu u stanju da plate potrošen gas da se suoče sa zavrtanjem slavine i prinudnom naplatom potraživanja. Ali među glavnim dužnicima su neke firme koje su “od značaja”.
Na duži rok mogla bi da bude od koristi i reforma penzijskog sistema, odnosno pomeranje granice odlaska žena u penziju i uvođenje „penala“ za prevremeno penzionisanje, koje bi donelo uštedu između 0,1 do 0,3 odsto BDP-a.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.