Uvek će biti ljudi koji će tvrditi da postoje dobre strane globalnog zagrevanja – na primer za Istočnu Evropu i Rusiju – ali svima nama ono će doneti mnogo štete, čije razmere ne možemo ni da pretpostavimo. Razumljivo je što ljudi ophrvani ekonomskom krizom s više elana izlaze na ulice da bi tražili bolje uslove života, nego zaustavljanje zagađivanja planete, ali nije razumljivo to što političari odbijaju da urade ono što bi na ovom nivou tehnološkog razvoja bilo moguće – da globalno zagrevanje zaustavimo sada, kaže za Biznis i Finansije Ričard Somervil, jedan od vodećih autora četvrtog izveštaja Međuvladinog panela o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija. Somervil je u septembru u Beogradu učestvovao na Uneskovom simpozijumu povodom rođenja Milutina Milankovića, tri meseca posle katastrofalnih poplava u Srbiji čiji je uzrok (i) globalno zagrevanje.
Zapravo, čak i kad nisu mnogo ekološki osvešćeni, ljudi su svesni sopstvenih ekonomskih interesa – kupuju energetski efikasne frižidere i dobro izolovane kuće. Kad bi im se tema klimatskih promena „prevela“ na nešto što im je blisko – da na “zelenim” proizvodima mogu uštedeti veliku količinu novca, možda bi protesti na ulicama u kojima se traži održivi razvoj bili jednako masovni kao i oni u kojima se traži komad hleba. “Voleo bih da vidim povećano interesovanje javnosti za ekološke teme. Onima koji govore da sada, u ekonomskoj krizi, nije pravo vreme za to, stalno odgovaram da održivi i razvoj ekonomije nisu suprotstavljene stvari. Štaviše, one bi trebalo da budu komplementarne. Pogledajte samo razvoj automobila – danas oni manje troše a imaju mnogo bolje performanse nego pre 30 godina. Nove tehnologije doprinose i razvoju ekonomije ali i očuvanju životne sredine. No, u aktuelnoj situaciji nam je potreban i politički aktivizam. Građani moraju postati svesni svoje obaveze da kritikuju političare i da se protive njihovim lošim odlukama. U protivnom će kod donosilaca političkih odluka uvek preovladavati kratkoročni ekonomski interes, ostavljajući ožiljke na jedinoj planeti na kojoj je moguć život“, kaže profesor Ričard Somervil (Richard Somerville), penzionisani profesor Instituta za okeanografiju Univerziteta u Kaliforniji, koji danas živi na dva kontinenta – pola godine provodi u SAD a drugu polovinu u Francuskoj – i na obe destinacije pomno prati već sada vidljive znakove promene vremenskih uslova ali i različite političke odgovore na njih.
Foto: Sylvia Bal Somerville
Zelen kao vojska
B&F: Vi ste pred donosiocima političkih odluka, između ostalog i pred američkim Kongresom, izlagali naučne nalaze o promeni klime, ali i o dugotrajnom uticaju koji su neke odluke političara, početkom ovog veka, imale po zdravlje planete. Šta ste kroz ova iskustva naučili o motivima političara vezanim za ekologiju?
R. Somervil: U Americi je to pitanje ideologije i politike. Tamo je situacija specifična zbog postojanja samo dve velike političke partije. Republikanci govore da su tvrdnje o zagađenju koje uzrokuje klimatske promene preterane i da su mere koje naučnici predlažu za zaštitu životne sredine preskupe, dok demokrate u javnost izlaze sa stavom da su ekološka pitanja veoma važna, ali ne rade dovoljno na unapređenju zaštite životne sredine. Skepticizam prema naučnicima koji se bave klimatskim promenama često je opravdanje za izbegavanje nepopularnih ekonomskih poteza poput većeg oporezivanja vozila koja emituju ugljen dioksid ili sklapanja međunarodnih ugovora koji bi usporili brz i opasan razvoj određenih industrija. Da bi se nešto promenilo potrebno je mnogo političke hrabrosti, jer ovakve reforme ne donose političarima poene na kratak rok. Vlast u Americi ignorisaće ekologiju sve dok se ne promeni svest o važnosti zaštite životne sredine, odnosno dok se prema anketama javnog mnjenja ne pokaže da su o ovoj temi počeli ozbiljno da razmišljaju.
No, Sjedinjene Države su, kao što sam rekao, specifične. I u drugim zemljama takođe ima i skeptika i onih koji zbog sopstvenih interesa ne prihvataju nalaze klimatologa, ali oni uglavnom nemaju tako veliki uticaj na donošenje političkih odluka. U Nemačkoj i Francuskoj je, na primer, i sa konzervativcima na vlasti bilo moguće napraviti neki napredak u ekološkoj politici, i to iz različitih razloga. Nemci, naime, već dugo imaju jaku Zelenu partiju koja ima uticaj na donošenje političkih odluka, a Francuzi su ponekad i iz potpuno drugih razloga pravili ekološke reforme, kao onda kada su, da bi bili energetski nezavisni, decenijama postepeno povećavali broj nuklearki, da bi danas u ukupnoj proizvodnji električne energije one učestvovale sa 80%.
Na starom kontinentu ima još mnogo ovakvih svetlih primera, poput Norveške koja ima najviše električnih automobila po glavi stanovnika na svetu. U Evropi, u principu, ima mnogo više političke volje za ostvarivanje ekoloških ciljeva, ali je problem to što su Sjedinjene Države i dalje vodeća sila u svetu, što znači i da one diktiraju neke trendove.
B&F: Uprkos vašim i naporima vaših kolega da upoznate političare i javnost sa posledicama klimatskih promena, izgleda kao da je mnogima ova tema i dalje nevažna. Kako se borite sa ovim saznanjem?
R. Somervil: Iskreno, zbog dosadašnjih iskustava u borbi za zaštitu životne sredine postao sam pesimista. Odnosno, optimista sam kada vidim koliko je tehnologija napredovala, što znači da je po ovom pitanju ipak moguće nešto uraditi, ali kada se setim da političke volje za promenama još uvek nema, onda mislim da nema mnogo mesta za optimizam. Pa ipak, nije sve tako crno. U SAD, gde živim polovinu godine, uočljiv je progres na nivou pojedinih saveznih država ali ne i federacije. Neke države rade na smanjenju zagađenja, donose zakone kojima se ograničavaju negativni uticaji na životnu sredinu, i u tim naporima nisu jedine – i pojedine industrije i privatne kompanije ulažu novac i energiju da svoje poslovanje učine održivim. I neke državne institucije su daleko odmakle u pogledu ekologije. Dobar primer za to je vojska, čije rukovodstvo čine pragmatični ljudi, bez velike ideološke ostrašćenosti. Oni raspolažu velikim resursima i trude se ih koriste na najpraktičniji mogući način. Tako, recimo, mornarica radi na sprečavanju topljenja leda koje bi joj moglo poplaviti većinu baza pored mora ali i povećati troškove funkcionisanja. Kada bi na ovaj način razmišljale i vlasti nacionalnih država, onda bi se više radilo na sprečavanju štetnih posledica globalnog zagrevanja poput destabilizacije raznih političkih sistema, katastrofalnih nepogoda, ratova vođenih zbog nedostatka resursa, klimatskih izbeglica…
Srbija na vodi
B&F: Da li je još uvek moguće postići cilj od gotovo nulte emisije ugljen dioksida i drugih izduvnih gasova koji se hiljadama godina zadržavaju u atmosferi?
R. Somervil: Bilo bi moguće ostvariti taj cilj na kraju ovog veka, ili mu se bar približiti, ali to bi zahtevalo momentalnu reakciju – sada. Tehnološki, mi imamo uslove za to, ali opet se vraćamo na pitanje političke volje. Čak i kada razvijene zemlje čine napore da smanje zagađenje, ono je u porastu jer se zemlje u razvoju sa mnogo stanovnika ubrzano industrijalizuju a ceo taj proces zasnovan je na proizvodnji energije pomoću najtežih zagađivača. To je obespokojavajuće, ali moguće je postići konsenzus o smanjenju stope zagađenja. Moguće je i da će razvoj ovih zemalja (a samim tim i industrijalizacija koja proizvodi zagađenje) u narednih nekoliko godina dostići vrhunac, i da će posle toga, sa stabilizovanjem rasta one moći da ulažu u čistije energije. Ako se, međutim, ovo desi ne u narednih 50, već 5 ili 10 godina – bićemo biti svedoci veoma neprijatnih događaja.
B&F: Šta male zemlje, poput Srbije, mogu da urade da izbegnu negativne posledice klimatskih promena?
R. Somervil: Vi možda ne možete da menjate svet ali morate u ovoj oblasti da doprinesete koliko možete. Ovo je međunarodni problem i veoma je važno da se svi uključe u njegovo rešavanje. Toliko o sprečavanju budućih posledica, a sada malo o onima koje su već nastale – morate se adaptirati na novonastalu situaciju. Širom sveta se ulaže u prilagođavanje: Holandija koja se nalazi ispod nivoa mora troši milijarde dolara na podizanje utvrđenja i na najsavremenije sisteme za zaštitu od vode, a vlasti nekih ostrva koja bi mogla biti poplavljena već uveliko planiraju premeštanje populacije na druge, manje ugrožene prostore. Na Balkanu bi ubuduće gradnju kuća i drugih nekretnina trebalo planirati sa svešću o porastu padavina i poplavnim potencijalima reka.
broj 111, oktobar 2014.