Stranci suvereno drže primat među dobavljačima i izvođačima radova kada se nabavke sprovode po procedurama međunarodnih finansijskih institucija, a vrlo retko učestvuju u javnim nabavkama u kojima se tri milijarde evra vrti (uglavnom) u rukama domaćih ponuđača. Izmene zakona kojima se smanjuje prednost domaćih nad stranim učesnicima uneće malo prostora za konkurentnost jer problem leži na drugom mestu.
U Srbiji se, godišnje, kroz sprovedene javne nabavke ministarstava, državnih ustanova i preduzeća i javnih fondova „obrne“ blizu 300 milijardi dinara (dve i po milijarde evra), kroz više od 80.000 zaključenih ugovora sa raznim ponuđačima. Zato pomalo čudi da su, gotovo neprimetno, u javnosti prošle izmene Zakona o javnim nabavkama, koje je srpski parlament usvojio 3. februara, a odnose se na smanjivanje prednosti koje domaći ponuđači i domaća roba imaju u postupcima javnih nabavki.
Po novom, „domaći igrač“, najjednostavnije rečeno, može da bude svega pet odsto lošiji od stranog, a da mu ipak „preotme“ posao. Do sada je ta prednost bila 15 odsto za usluge i 20 odsto za robu, kada se gleda kriterijum najniže cene, odnosno 10 odsto kada je reč o kriterijumu ekonomski najpovoljnije ponude.
U obrazloženju Ministarstva finansija koje je pisalo ovaj zakon kaže se da je „usled ušteda u javnim nabavkama na svim nivoima vlasti… neophodno da se prednost za domaće ponuđače i dobra domaćeg porekla smanji. Očekuje se da će to u javnom sektoru dovesti do ušteda od oko 1,5 milijardi dinara godišnje.“
Iako se domaći učesnici na tržištu veoma često žale na (ne)lojalnu inostranu konkurenciju, ovde se ravnodušnost može objasniti činjenicom da stranci u relativno veoma maloj meri učestvuju u javnim nabavkama (2% – 4%), i drugo, da je za uverzirane učesnike najvažnije da ostanu u „kombinaciji“. Ili, kako je to u dokumentu „Korupcijska mapa javnih nabavki u Srbiji“, napisao Saša Varinac, predsednik Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, ako se ima u vidu ukupna suma za javne nabavke… “može se konstatovati da u ovoj oblasti postoji ogromna opаsnost od koruptivnih radnji i pojаvа koje imаju zа cilj nezаkonito fаvorizovаnje određenih ponuđаčа i diskriminаciju ostаlih, а u svrhu zаdovoljenjа određenih finаnsijskih, političkih i drugih interesа…. isključivo uskog krugа licа – određenih pojedinaca ili interesnih grupa, zаhvаljujući čemu je ugrožen jаvni interes“.
Greh je iz države izašao
Državna revizorska institucija (DRI) je, kontrolom poslovnih knjiga 135 budžetskih korisnika, kod 73 utvrdila da obavljene nabavke dobara, usluga i radova nisu u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Reč je o konkretno 363 slučaja, a nabavke odrađene mimo zakona bile su vredne čak 7,56 milijardi dinara, što je ravno pet puta više od uštede koju zakonodavac planira pomenutom izmenom Zakona o javnim nabavkama. Kada se ovo stavi u kontekst ukupnih nabavki obuhvaćenih revizijom – vrednih 16,5 milijardi dinara – proizilazi da ih je 45,1 odsto mimoišlo zakonsku proceduru. U čak 216 slučajeva ugovori su bili zaključeni (2,8 milijardi dinara), a da postupak javne nabavke nije uopšte bio ni sproveden.
I kad se postupak sprovede, broj ponuđača je najčešće mali – kod nabavki velike vrednosti 2,7 po zaključenom ugovoru, a kod nabavki male vrednosti, ispod praga od tri miliona dinara, tri, kaže Predrag Jovanović, direktor Uprave za javne nabavke.
Prema statistici Uprave, u poslednjem petogodišnjem periodu za koji postoje podaci, od 2009. do 2013. godine, samo u 2012. godini, je udeo stranih ponuđača u javnim nabavkama bio visokih 12%, dakle trostruko viši od prosečnog. U toj godini su četiri ugovora činila gotovo polovinu ovog učešća, tačnije 5,6 odsto. To su dva ugovora koje je zaključio Srbijagas: jedan za izgradnju kraka gasovoda sa „Euroframe“ iz Slovačke, a drugi za nabavku kredita od Suisse Bank, London. Treći ugovor je nabavka javno-privatnog partnerstva za optičku kablovsku mrežu za koju je naručilac bila „Informatika“ iz Novog Sada, a ponuđač „Sago“ iz Slovenije, dok je četvrti veliki ugovor zaključila Termoelektrana „Nikola Tesla“ (TENT) za nabavku turbine od „Alstom“, Poljska“, navodi Jovanović.
Stranci drže primat kod nabavki koje se sprovode po procedurama međunarodnih finansijskih institucija ili na osnovu međudržavnih sporazuma, dok njihovo manje učešće u javnim nabavkama „svakako ima veze sa zakonskim preferencijalima, ali ni oni ne mogu da objasne u potpunosti ovu pojavu“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“. „Verujem da uticaj imaju i formalni uslovi, potvrde koje treba dostavljati radi učešća na tenderu, kao i nisko poverenje, kako stranih tako i domaćih firmi, da javne nabavke nisu unapred dogovorene. Takođe, postoji problem i u nedovoljno jasnim odredbama o preferencijalima, koje se mogu različito tumačiti, naročito kad je reč o „robi domaćeg porekla“ , objašnjava Nenadić.
Ko ste pa vi?
Kompanija „Orion telekom“, je jedan od 5.585 registrovanih ponuđača pri Agenciji za privredne registre, od kojih je 131 preduzeće – aktivni ponuđač, čiji su osnivači stranci ili na upravljačkoj funkciji imaju bar jedno strano lice, bilo fizičko, bilo pravno. Iako je zakon jasan, pa sve firme osnovane u Srbiji spadaju pod domaća pravna lica, bez obzira na to ko im je vlasnik, sve dok se porez na dobit plaća u našoj zemlji, u praksi se dešava da ih svrstaju među – strance.
„U firmi imam stranog institucionalnog investitora, EBRD. Dešava mi se da, doduše nezvanično, čujem: Eto, oni su strani ponuđač, treba prednost dati domaćem. Nekoliko puta sam bio u situaciji da neformalno saznam da nismo u ravnopravnom položaju u nekoj javnoj nabavci, upravo zbog vlasništva, pa se još u vezu dovodi i bavljenje telekomunikacijama, pitanje sigurnosti podataka… Problem je što i dalje na određenim pozicijama u ustanovama i agencijama koje raspisuju javnu nabavku sede ljudi koji imaju predrasude po pitanju klasifikovanja stranih i domaćih investitora. Problem nije u zakonu i u kriterijumima, već u glavi onih koji ga sprovode“ kaže za „Biznis i finansije“ Slobodan Đinović, direktor „Orion telekoma“. „Državna politika je da se privlače strane direktne investicije. Smatram da je potrebna jasna instrukcija Vlade svim njenim institucijama na koji način treba da tretiraju ponuđače, i strane i domaće, kako bi se otklonile sve predrasude. Zakonsko rešenje je dobro, ali i dalje postoji neko određivanje po principu da li je patriotski dati posao domaćem ili stranom ponuđaču. Smatram da je patriotizam dati posao najboljem ponuđaču, onome ko može najbolje da ga odradi. “
Đinović ističe da osnovni motiv i preduslov za svaku kompaniju predstavlja pravo da se za pobedu na javnoj nabavci izbori kvalitetom i cenom: „Ako se to izgubi, ako postoje neke veće i uticajnije sile, ili korupcija, onda se tu gubi bilo kakav interes, za bilo koga, da učestvuje na ovom tržištu. Stvari moraju da se vrednuju po kvalitetu, a ne po tome da li je nečiji novac bolji ili lošiji. “
Radoslav Sretenović, generalni državni revizor i predsednik DRI smatra da su neophodna tri koraka da bi se kontrola sprovođenja javnih nabavki u Srbiji poboljšala.
„Neophodno je, izmenama Zakona o javnim nabavkama, uvesti inspekcijski nadzor, kroz uvođenje inspektora za javne nabavke, kao što je to slučaj u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Drugo, neophodno je uvođenje dežurnog telefona sa besplatnim pozivom za prijavu nepravilnosti u javnim nabavkama i e-mail adrese i treće, neophodno je kroz obuke i uputstva jačati kapacitete kontrolnih organa i tužilaštva u borbi protiv korupcije u javnim nabavkama. Prema našim saznanjima, u Srbiji ne postoji nijedna pravosnažna presuda za krivična dela zbog kršenja Zakona o javnim nabavkama, a jedan od razloga je što javne nabavke predstavljaju veoma kompleksnu oblast“ ističe Sretenović.
Bolje da oćutimo
Analize o prisutnosti korupcije u oblasti javnih nabavki postoje, ali nisu potpune. Nemanja Nenadić ističe da je broj pokrenutih krivičnih postupaka zbog korupcije u javnim nabavkama, bilo da je reč o krivičnom delu zloupotrebe službenog položaja, primanju mita ili o novom krivičnom delu koje se odnosi upravo na kršenje pravila o javnim nabavkama, sigurno mnogostruko manji od broja slučajeva koji se u stvarnosti dogode.
„Razlozi za to su brojni. I zaposleni kod naručilaca i ponuđači nerado prijavljuju korupciju ili druge vidove kršenja Zakona, bojeći se štetnih posledica. Nisam uveren da će nedavno usvojeni Zakon o zaštiti uzbunjivača, kada bude počeo da se primenjuje, doneti bitno poboljšanje u tom pogledu. Takvo šta nije realno očekivati, kada se ima u vidu da čak i neki slučajevi zloupotreba u javnim nabavkama koji su javno poznati nisu gonjeni i da, s druge strane, ni Zakon o zaštiti uzbunjivača a ni drugi propisi ne sadrže adekvatne ekonomski stimulativne mere za prijavljivanje nepravilnosti, poput nagrada u vidu dela naplaćene kazne ili sprečene štete, naknada štete firmama koje ostanu bez posla zbog nameštanja javne nabavke“ , objašnjava Nenadić.
Komisija za zaštitu konkurencije ne bavi se problemom „nameštanja javnih nabavki“ (u koje je uključen naručilac posla), ali se njoj mogu požaliti svi ponuđači koji su naišli na problem „nameštenih ponuda“. Ovde je reč o zabranjenom sporazumu ponuđača, u kome ne učestvuje naručilac posla, već on u ovom slučaju predstavlja žrtvu koja će zbog zabranjenog dogovora ponuđača platiti višu cenu i dobiti robu ili uslugu pod nepovoljnijim uslovima.
„U toku 2014. godine Komisija za zaštitu konkurencije je primila devet prijava „nameštenih ponuda“, pod kojim se podrazumeva postojanje sumnje podnosioca da se u nekom konkretnom slučaju radi o nameštanju ponuda i to u najvećem broju slučajeva na osnovu sumnje u istinitost izjava o nezavisno sačinjenim ponudama. Od navedenog broja prijava, do sada je obrađeno ukupno šest, od kojih su u tri pokrenuti postupci ispitivanja povrede konkurencije koji su u toku“, rečeno nam je u ovoj instituciji.
Ipak, prva adresa kojoj se obraćaju svi koji smatraju da su njihova prava povređena u oblasti javnih nabavki je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
„Povećan broj uloženih zahteva za zaštitu prava i konstantan rast u odnosu na prethodne godine (za 35,48 % veći je broj primljenih zahteva za zaštitu prava u 2014. godini u odnosu na isti period 2013. godine), Republička komisija pripisuje povećanom poverenju podnosilaca zahteva u sistem zaštite prava i efikasno vršenje nadležnosti Republičke komisije. U podnetim zahtevima za zaštitu prava, podnosioci najčešće ukazuju na nepravilno sačinjenu konkursnu dokumentaciju, na diskriminatorske uslove za učešće u postupcima javnih nabavki i elemente kriterijuma za stručnu ocenu ponuda koji nisu u logičkoj vezi sa predmetom javne nabavke, te na diskriminatorske tehničke specifikacije, koje zapravo, u najvećoj meri i ukazuju na ograničenje konkurencije i favorizaciju određenog ponuđača odnosno proizvođača. U određenom broju slučajeva ukazivano je i na potrebu primene prednosti za domaća dobra ili za domaće ponuđače“, ističu u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Dragan Dobrašinović, iz Koalicije za nadzor javnih finansija smatra da je prednost data domaćim ponuđačima, klasična protekcionistička mera, koja ni na koji način ne doprinosi osnaživanju domaće privrede, već samo poskupljuje cenu radova, dobara i usluga.
On smatra da je za unapređenje procesa javnih nabavki, mnogo važnije pooštravanje kaznenih odredbi Zakona o javnim nabavkama, tako što bi se visina sankcija uskladila sa nivoom štete uzrokovane kršenjem zakona, a kazne usmerile na one koji su direktno odgovorni za zloupotrebe i korupciju u postupcima javnih nabavki, pre svega nosioce javnih funkcija.
Daniela Ilić
broj 115, mart 2015.