Ovogodišnja privredna kretanja premašila su očekivanja, pre svega zahvaljujući povoljnijoj situaciji u okruženju i stabilnom domaćem makrookruženju. Mada bi s prognoziranim rastom BDP-a od 1,75 odsto u 2016. Srbija bila na nivou proseka evrozone, za značajnije smanjivanje nezaposlenosti i siromaštva potrebne su mnogo više stope rasta od očekivanih, poručuje ekonomista Srboljub Antić.
Koliko su ekonomske prognoze postale nezahvalan posao, pokazalo se i prilikom predviđanja međunarodnih finansijskih institucija o rastu ovogodišnjeg BDP-a u Srbiji: od negativnog, stigao je na aktuelnih 0,75 odsto„u plusu“. Prvobitne, negativne projekcije zasnivale su se na očekivanjima da će konsolidacija, predviđena aranžmanom s MMF-om, oboriti privatnu i javnu potrošnju u Srbiji, dok su, istovremeno, potcenjeni efekti neto izvoza i investicija, kao i rast industrijske proizvodnje i građevinarstva, ocenjuje ekonomista Srboljub Antić, dugogodišnji predstavnik Srbije u Međunarodnom monetarnom fondu.
„Iako je domaća tražnja pala, neto izvoz i investicije počele su da rastu, što je naročito vidljivo u drugom i trećem kvartalu ove godine. Ipak“, napominje Antić, „uticaj neto izvoza na BDP je, pre svega, posledica pada uvoznih cena nafte, gasa i osnovnih metala, a ne spektakularnog rasta izvoza. Odluka Evropske centralne banke da početkom 2015. relaksira monetarnu politiku, doprinela je poslovnoj klimi u evrozoni i nešto višem rastu BDP-a, što je pozitivno uticalo i na naš izvoz i priliv stranih investicija. Ukratko – povoljnija situacija u okruženju i stabilno domaće makrookruženje uticali su i na povoljnije kretanje BDP-a u Srbiji“.
Antić smatra da su realne i prognoze MMF-a o rastu BDP-a Srbije od 1,75 odsto u narednoj godini, pod uslovom da ovogodišnji rast bude nešto viši od 0,5 odsto. Prognoza ukazuje da će taj rast biti manji od onoga u zemljama regiona, izuzev Hrvatske, ali i na nivou proseka zemalja evrozone. Međutim, ne treba zaboraviti da je prosek BDP-a po stanovniku u zemljama evrozone nekoliko puta veći nego u Srbiji, podseća Antić i dodaje: „Srbiji su potrebne mnogo više stope rasta od prognoziranih da bi počela da rešava problem nezaposlenosti i siromaštva. Uporedne analize pokazuju da Srbija od početka finansijske krize ozbiljno zaostaje za susedima i razvijenim zemljama Evrope i da je to posledica loše ekonomske politike koja je vođena godinama unazad“.
Neophodna promena prioriteta
Tačnije, više od decenije, koliko se insistira na razvojnom modelu zasnovanom na rastu domaće potrošnje, prevlasti usluga i zaduživanju, i koji je krahirao krajem 2008. jer ovdašnje vlade nisu pokretale neophodne reforme u nadi da će rast u evozoni i Evropi podstaći rast i u Srbiji. „Taj model je definitivno napušten prihvatanjem sporazuma s MMF-om, mada je i pre toga – već sredinom prošle godine – s promenama nekoliko zakona, posebno Zakona o radu, bilo jasno da se razmišlja drugačije. Srbija je mala zemlja koja u svom razvoju mora mnogo više da misli o spoljnoj komponenti razmene, nego o domaćoj potrošnji“. To, prema Antićevim rečima, znači da se održivi razvoj, odnosno stabilan i uravnoteženi rast per capita dohotka, mora bazirati na neto izvozu i rastu investicija. Uz to, neophodno je da javna ulaganja u infrastrukturu budu veća nego u poslednjoj deceniji. Takođe, udeli izvoza i uvoza u BDP-u su još na veoma niskom nivou, upozorava Antić, navodeći za primer istraživanja koja pokazuju da bi neto izvoz značajnije ubrzao rast BDP-a ukoliko bi rastao po godišnjoj stopi od oko 10 odsto i dvostruko brže od uvoza.
Takav scenario zahteva promenu prioriteta u ekonomskoj politici, odnosno da u prvom planu budu cenovni podsticaji izvoznicima, umesto forsiranja subvencija za investitore, naročito strane. „Nije sporno da su kapitalni prilivi veoma značajan izvor rasta i razvoja za zemlje koje imaju nisku domaću stopu štednje. Međutim, samo su neki kapitalni prilivi usmereni u investicije. U našem slučaju, krediti međunarodnih finansijskih institucija često su podrška budžetu, iako ima i projektnih zajmova koji su po svojoj prirodi investicije. Primera radi, izdavanja eurobondova i zajma od UAE su finansijski, a ne investicioni zajmovi. Dva najvažnija izvora stranih ulaganja, strane direktne investicije, SDI, i portfolio investicije, samo su delimično usmereni na investicije, jer portfolio investicije u poslednje vreme u potpunosti odlaze na tržište trezorskih zapisa. Dakle, jedino SDI i projektni zajmovi predstavljaju strana ulaganja namenjena investicijama“, objašnjava Antić. On napominje i da često prisutna ocena da su strana ulaganja manja od planiranih nije u potpunosti tačna – SDI su u poslednje tri godine na istom nivou, dok obim portfolio investicija opada od prošle godine, jer zemlja ima pristup jeftinim sredstvima međunarodnih finansijskih institucija.
Dugoročan uticaj na strane investitore imaće napredak Srbije na Doing bussines listi, pogotovo ako se trend poboljšanja nastavi. Politika ECB, takođe, pogoduje prilivima kapitala u evropske zemlje van evrozone, pa i tu možemo očekivati napredak. To, međutim, ne znači da će rast SDI biti brz, niti da bi na takvim očekivanjima trebalo zasnivati ekonomsku politiku, ocenjuje sagovornik B&F.
Znaci oporavka
Srboljub Antić podseća da inflacija više nije jedan od velikih svetskih ekonomskih problema, jer trenutno samo dve zemlje imaju visoku inflaciju na godišnjem nivou. Svet, a pogotovo razvijene zemlje, bore se s deflacijom usled niske tražnje, pa stoga nije iznenađenje što je inflacija niska i kod nas. „Naš problem je što je stopa inflacije već duže od godinu i po dana ispod donje granice targetiranog koridora, što stavlja pod znak pitanja kredibilitet NBS, pa i same politike targetiranja inflacije. Gotovo decenijska iskustva sa targetiranjem inflacije nisu dala velike rezultate, jer je inflacija uglavnom bila van targetiranog koridora. Nedostak tražnje, odnosno sama kriza stvara nisku inflaciju ili čak deflaciju, pa je iluzorno da se NBS bavi targetiranjem inflacije“, smatra Antić.
Aktuelna monetarna politika, dodaje, odgovara uvoznicima i bankarskom sektoru i oni će nastojati da se ovaj koncept održi što duže. „Najveći gubitnici su izvoznici. Targetiranje inflacije znači da se kurs dinara posmatra samo kao instrument unutrašnje ravnoteže. Ono dovodi do apresijacije kursa domaće valute i to je, uz rast kamatnih stopa, osnovni instrument obaranja inflacije. To je dobra politika za zemlje koje imaju višak u trgovinskom bilansu i solidnu domaću valutu. Zemlje koje su dolarizovane ili eurizovane i s visokim spoljnim deficitima, nemaju kvalitetne osnove za vođenje ovakve politike“, kaže Antić. Prema njegovom mišljenju, Srbiji i domaćem izvozu bi dugoročno odgovarao kurs dinara čija bi lagana depresijacija povećavala prihod od poreza na dobit preduzeća.
Konačno, ekonomski indikator koji se poslednji pogoršava u krizi, ali se i najkasnije oporavlja po prestanku krize – jeste stopa zaposlenosti. Prema Anketi o radnoj snazi, u drugom kvartalu 2015. zaposlenost u Srbiji povećana je za 2,8 odsto, na 42,3 odsto, dok je stopa nezaposlenosti 17,9 odsto. Znači li to da se krizi bliži kraj? „Podaci o rastu zaposlenosti mogu biti samo privremeni, jer Srbija nije blizu izlaska iz krize“, komentariše Antić. „Naznake da nekog rasta, ipak, ima su nešto veći naplaćeni doprinosi u odnosu na prošlu godinu, ali je to, verovatno, rezultat smanjenja ’rada na crno’. Sve procene, međutim, govore da će se stopa nezaposlenosti lagano povećavati u narednim godinama“. Ovaj zaključak Antić potkrepljuje procenama da otpuštanja u javnom sektoru, kao i u preduzećima u restrukturiranju neće biti brzo nadomeštena novim radnim mestima u privatnom sektoru. Prvi znak da će se zaposlenost u dogledno vreme povećati, bio bi značajniji rast investicija.
Marijana Knežević