Nasuprot simpatijama za šimpanze, koje u borbi za vlast koriste gotovo istu „predizbornu kampanju“ kao i svestki političari, ali i za inteligentna ponašanja mnogih drugih životinjskih vrsta, pacovi su za običnog čoveka antiheroji životinjskog sveta. Ipak, ovi izuzetno inteligentni, izdržljivi i prilagodljivi glodari sa čovekom dele 90% gena, a naučnici tvrde da će i u slučaju izumiranja većine sisara usled klimatskih promena, pacovi ne samo preživeti, već prerasti u džinovske jedinke.
Kako reagujemo na naučne dokaze o „ljudskom“ ponašanju životinja? Primera radi, ovih dana na internetu je izazvao brojne komentare zaključak da mužjaci među šimpanzama, koji se takmiče za alfa poziciju, odnosno pretenduju na položaj vođe, ponašaju se gotovo istovetno kao političari tokom predizborne kampanje. Predsednički kandidati šimpanze, naime, pokušavaju da u tom cilju okupe što više pristalica, i mužjaka i ženki, i to tako što svoje „biračko telo“ grle, tapšu, češkaju, ljube mladunce i čine sve ono što bi trebalo da pokaže koliko im je stalo do svake jedinke u čoporu i omogućilo im da okupe što brojniju i stabilniju koaliciju. Za razliku od ljudi, u majmunskom svetu takva koalicija je pobedniku neophodna i kada dođe na vlast, odnosno zahteva od kandidata da ispunjava „predizborna obećanja“, inače vrlo lako gubi primat u čoporu, tvrde naučnici.
S obzirom na aktuelnu situaciju u svetu, verovatno ne čudi što većina komentara povodom ove vesti iskazuje daleko veće simpatije za šimpanze, nego za političare. Ali i mimo nevedenog primera, primetno je da u javnosti, uključujući brojne specijalizovane sajtove, raste ne samo interesovanje za otkrića o inteligentnom ponašanju životinja, već i da je prisutna veća prijemčivost za ocene koje iz njih proizilaze kako sa ovom vrstom rodbine delimo više sličnosti nego razlika, zbog kojih smo umišljali da smo tako posebni.
Mutiranje u džinove
To, međutim, ne važi za životinju koja sa čovekom deli 90% gena i spremna je na neverovatnu požrtvovanost kako bi spasila svoju vrstu. Reč je o pacovu, za koga malo koji pripadnik čovečanstva (ako nije naučnik), gaji bilo kakvo razumevanje zašto uopšte postoji, a kamoli simpatije. Sve asocijacije vezane za ovog antiheroja životinjskog sveta upućuju na podrume, đubrišta, kanalizaciju i bolesti, a gotovo jedini interes javnosti svodi se na pronalaženje što efikasnijih otrova koji bi eliminisali dotičnog štetočinu. U Njojorku, od nedavno, postoji i „Portal za obaveštavanje o pacovima“, sajt na kome korisnik može da prati njihovo kretanje i razmnožavanje u različitim delovima grada i blagovremeno se pripremi za najezdu. U Čikagu, pak, naučnici su 12 godina razvijali program koji može na osnovu 31 pokazatelja, vezanih za godišnje doba, geografski položaj, klimu i specifične odlike određene sredine, da predvidi sedam godina unapred gde će se nakotiti glodari.
Sudeći, međutim, prema najnovijim naučnim otkrićima, ljudi će otrovima pre istrebiti sopstvenu vrstu, nego što će pacovima doći glave. Naime, prema tim hipotezama, ako usled posledica globalnog zagrevanja izumre većina velikih sisara, pacovi ne samo da će opstati, već će se dalje razvijati kao vrsta, pa će planetu naseljavati njihove jedinke dugačke celi metar i teške čak 80 kilograma! Drugim rečima, čak i u najgorem kilmatskom scenariju, budućnost pripada pacovima, i to džinovima.
Na kritike da su ovakve hipoteze previše smele, nauka kao argument navodi i atomske probe koje su preživeli samo – pacovi. Jedan od najpoznatijih primera je serija eksperimenata sa eksplozijama 15 atomskih bombi u periodu od 1948. do 1958. godine na Maršalskim ostrvima u Tihom okeanu. Kada su se četiri godine nakon završetka eksperimenata na ostrva iskrcali pripadnici američke mornarice u punoj zaštitnoj opremi, u sveopštoj pustoši koje su bombe uzrokovale, nisu pronašli nijednu biljku ili životinju vidljivu golim okom. Osim – pacova. Oni su trčkarali unaoklo i ponašali se kao da se ništa nije dogodilo. Naime, naučna ispitivanja su pokazala da kada i dođe do genetskih poremećaja kod pacova, usled izložnosti radioaktivnom zračenju, oni se ponište već kroz nekoliko narednih naraštaja.
Super moći
Istroja ljudi i pacova milenijumima je tekla potpuno odvojenim tokovima, o čemu svedoče i praistorijske grobnice, u kojima nikada nisu pronađeni ostaci ovih životinja. Do neželjenog zbližavanja došlo je nakon poljoprivredne revolucije, pre oko 11.000 godina. Onoga trenutka, kada je čovek nomadski način života zamenio zemljoradnjom, rešio da se stalno nastani i počeo da stvara zalihe hrane, u njegovu svakodnevnicu uselili su se i pacovi. Danas se procenjuje da glodari pojedu oko petinu svetskih zaliha žitarica, uprkos sve savršenijim otrovima i „pametnim pacolovkama“, opremljenim senzorima.
Mada glodari čine čak 42% svih poznatih vrsta sisara, za ljudsko zdravlje opasne su samo tri vrste: miš (Mus musculus), domaći crni (Rattus rattus) i sivi pacov (Rattus norvegicus). Crni pacov potiče iz šuma istočne Azije, ali je rasprostranjen širom Sredozemlja, svaštojed je, a najviše voli voće i žitarice. Za razliku od njega, sivi pacov koji potiče iz Kine i Mongolije, iako takođe svaštojed, najviše voli meso, i živi u svakom kutku planete, čak i na Antarktiku. Sivi pacov je u stanju da pregrize olovo, aluminijum, gumu, plastiku, ciglu, gips i cemnet (pri čemu su mu omiljeni omotači električnih kablova), a do sada je poznato trideset bolesti koje može da prenese ljudima.
Prema nalazima naučnika, tokom pomenutih 11.000 godina međusobnog nadmetanja ljudi i pacova, ovi potonji su, ma koliko se mi busali u grudi, pokazali daleko veću izdržljivost i porilagodljivost i u najnepovoljnijim uslovima. Pacovi mogu da žive na temperaturama od -40 pa do više od 50 stepeni Celzijusa, da se kreću pod zemljom, plivaju, veru se po zidovima, te da prežive pad sa 15 metara visne a da se čak ni ne povrede. Među njihove super moći spadaju i sposobnosti da ceo minut mogu da izdrže električni napon od 220 volti, kao i da čuju frekvencije u rasponu od 2 herca do 80 kiloherca, dok je čovek u mogućnosti da čuje zvukove u rasponu od 30 herca do 20 kiloherca.
Jedina od retkih bioloških prednosti na strani čoveka je prosečan životni vek, budući da kod pacova on iznosi makismalno do dve godine. Ali, ova vrsta se, zato, razmnožava neverovatnom brzinom. Za godinu dana, par pacova može da dobije 108 hiljada potomaka, trudnoća ženke pacova traje samo dvadeset dana, nakon koćenja ženka može ponovo da zatrudni već nakon 18 sati, a pacov dostiže polnu zrelost za samo tri meseca.
Pacovska piramida
Pacovi, koji žive u kolnijama, iskazuju i ogromnu požrtvovanost kako bi zaštitili svoju vrstu. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj s početka šezdesetih godina prošlog veka, kada su na jednom danskom brodu pokušali gasom da se otarase pacova. Većina je uspela da preživi zahvaljujući tome što su se starije jedinke žrtvovale da bi spasile mlađe, i to tako što su svojim telima zapušili otvore kroz koje je nadirao gas.
Ovi omrznuti pripadnici životinjsog sveta su, povrh svega, izuzetno inteligentni i snalažljivi. Čuvena je priča o „pacovskoj piramidi“, odnosno taktici pomoću koje su pacovi krali komade mesa, okačene na kuke u spremištu jedne američke fabrike ambalaže. Radnik koji je dobio zadatak da ih istrebi, jedne noći se sakrio u spremištu da bi otkrio kako im to uspeva. Pacovi su napravili „piramidu“, penjući se jedan na drugog, a onaj na vrhu je otkidao komadiće mesa i bacao ih na gomile, koje su, potom, otpremali u svoje sklonište.
Zbog navedenih sposobnosti i već pomenute činjenice da sa čovekom dele 90% gena, pacovi su već decenijama najomiljeniji zamorčići u naučnim laboratorijama za ispitivanje lekova. Procenjuje se da je barem petnaest Nobelovih nagrada za medicinu dobijeno zahvaljujući ogledima sprovedenim na pacovima. Uz sva ostala otkrića o ovim životinjama, naučnici su dokazali da pacovi mogu da nauče da jedu i piju iz posuda koje koriste i ljudi, sa manirima koji bi im komotno obezbedili mesto na svečanim događajima u čovekovoj režiji.