Diskriminacija žena u novinarstvu tokom celog 19. veka i njihovo ograničavanje da pišu samo za „ženske strane“, pravdani su „argumentima“ da opasnosti novinarskog posla, koji uz to prate duvanski dim, potezanje iz pljoske i psovke, mogu samo da naštete ženskoj „urođenoj prefinjenosti“. Iako su pravi razlozi za ovakav odnos proisticali iz stava da žene nisu intelektualno sposobne za kvalitetno novinarstvo, pojedine novinarke su uspevale da dokažu – sasvim suprotno.
U Sjedinjenim Državama, među 12.308 prijavljenih novinara 1880. godine, bilo je svega 288 žena, odnosno tek nešto više od dva procenta, pri čemu je još daleko manje njih objavljivalo svoje tekstove u rubrikama s vestima. Naime, početkom osamdesetih godina 19. veka, mnoge američke novine su se dosetile da su žene, kao moguća čitačalačka publika, još neotvoreno tržište. Zato su smislile odvojenu žensku stranu, gde su objavljivale članke s temama za koje se smatralo da najviše interesuju čitateljke: moda, kupovina, recepti, kućni poslovi, podizanje dece i događanja u visokom društvu. Tekstove o pravilnom redosledu smeđeg i belog sosa na svečanim večerama ili o haljinama koje su se nosile na nedavno održanom balu, često su pratlili ljubavni stihovi a ponekad i kritika ljubavnog romana ili knjige poezije.
Ti članci ne samo da su bili namenjeni ženama, već su ih žene uglavnom i pisale. Muški urednici su takvu politiku obrazlagali ženskom urođenom sposobnošću da haljinu koja je bila „hit“ na nekom elitnom prijemu „sagledaju jednim pogledom“, dok bi muškom novinaru za to trebalo pomno istraživanje. Činjenica je da su se pojedine novinarke u takvim temama osećale najkomotnije, ali drugima je ograničenje na žensku stranu donosilo samo dosadu, frustraciju i beznađe zbog traćenja talenta.
Nepoželjne u redakciji
U jednom članku iz „Herpers viklija“ iz 1890. pod naslovom „Žensko iskustvo rada u novinama“, reporterka koja se potpisala samo sa DŽ.L.H. opisala je svoj dugotrajan i besplodan trud da izbegne izveštavanje o događajima u visokom društvu. „Rekla bih da na svetu ne postoji zaposlenje koje bih manje volela od profesionalnog zabadanja nosa u ’uzvišeno’ kretanje elite. No, to nije moj izbor, već sam bila primorana da prihvatim položaj reportera društvenih zbivanja stoga što su direktori uporno tvrdili kako ne postoji ništa drugo što bi žena mogla da radi u novinskoj kući“.
Godinu dana ranije, u članku u „Džurnalistu“, dopisnica Flora Mekdonald je istim povodom konstatovala: „Život reporterke društvenih događaja postane jedan dug niz tuđih čajanki u pet. Usred događaja je, ali ne učestvuje u njima, a beležeći neuspehe i batrganje krupne ribe, ona s vremenom potone u obamrlost, jer ono što radi je duševna prostitucija“.
Novinarke su se retko pojavljivale u radakciji, već su tekstove uglavnom pisale kući i slale ih urednicima poštom. Smatralo se da kao i kafana ili glasačka kabina, ni novinska redakcija nije mesto za iole pristojnu ženu, budući da su muški novinari na svom radnom mestu pušili cigarete, žvakali duvan, pili iz boce ili pljoske i obilno koristili ono što se tada zvalo „anglosaksonski rečnik“, odnosno – psovali. Kada su urednika „Njujork telegrama“ pitali da li bi ikada zaposlio neku ženu da radi u redakciji, zapanjeno je uzviknuo: „Ženu? Nikad! Pa pred ženom ne možeš da kažeš ni prokletstvo!“
Urokos svim ovim „argumentima“, isključivanje žena iz novinskih redakcija je bilo poražavajuće po njihovu karijeru, umanjujući im gotovo bilo kakvu mogućnost da postanu uspešne. Kako novinarske škole još nisu postojale, mladi izveštači su tradicionalno učili zanat u takozvanoj „školi iskustva“ – u koju je ženskim izveštačima bilo gotovo nemoguće da uđu. Uobičajeno je bilo da mladić dođe u novinsku kuću i radi kao kancelarijski momak, gde su mu davali da čisti i obavlja sitne zadatke, uči šta glavni urednik očekuje od izveštača i urednika i kako se članci pišu i prepravljaju.
Vremenom je dobijao značajnije poslove, pa ako bi se dobro pokazao, dozvolili bi mu da se oproba i u pisanju. Početničke greške urednici su, najčešće, dočekivali uvredama i žestokim psovkama, jer je preovladavao stav da je ovakvo, grubo podučavanje, najdelotvornije u širenju novinarske mudrosti. Smatralo se da bi takav odnos bio neprimeren prema ženama, što je bilo oparavdanje da se isključe iz bilo kakvog obučavanja. Tako je mlada novinarka morala da kuje zanat preko čaja i balskih haljina, dok je ostatak sveta išao dalje bez nje.
Kako se isticalo u jednom tekstu u „Epoku“ iz 1889. godine, ne bi bilo prikladno da se od žene traži da obavi zadatak kao što to može muški izveštač – da sama putuje noću, po svakom vremenu; da prati vest kud god da ona vodi – u sirotinjske kvartove, barove i kockarnice; da se druži i s kriminalcima i s policajcima; da prisustvuje pobunama i štrajkovima, požarima i drugim gradskim neredima; da otkriva izgovorene laži i loše postupke muškaraca na vlasti. „Za ženu ne samo da je opasno takvo ponašanje, već je i nedolično, neugledno i neprikladno. Jednom rečju, to nije za – damu“, bio je izričit muški urednik u „Epoku“.
Manjak honorara, višak seksualnih obletanja
Naravno, bilo je i zapaženih izuzetaka od tog pravila, žena koje su se dokazale kao izuzetni novinari, poput političkog izveštača Džejn Grej Svishelm. Feministkinja i abolicionista, ona je bila i saradnik „Njujork Tribjuna“. Tokom kratke posete Vašingtonu 1850. došla je kod potpredsednika Milarda Filmora i zamolila ga da joj dodeli novinarsko mesto na galeriji Senata. „On se veoma iznenadio i pokušao da me odbije“, kasnije je pričala Džejn Svishelm. Potpredsednik je rekao da bi ona privlačila neželjenu pažnju, te da je „to mesto sasvim neprikladno za jednu damu“. No ona je bila uporna i na kraju je Filmor popustio. Sutradan je pratila rad Senata sa galerije – prva žena koja je u tome uspela. Inače, u svojim kolumnama je često ismevala licemerje patrijarhalnog društva, koje je dopuštalo ženi da obavlja sve teške fizičke poslove, ali ako bi pokušala da koristi svoje umne sposobnosti radeći kao urednica, lekar ili advokat – to se smatralo pogubnim po njene „urođene vrline“.
U Sjedinjenim Državama, štampa je oduvek bila jedan od centara društvene moći, takozvani četvrti stalež, i čitavog 19. veka skoro potpuna diskriminacija žena u ovoj profesiji pravdana je stavom da je to za njihovo dobro, ili sasvim surprotno – da je to posledica njihove nesposobnosti. Iako je ženama piscima uveliko priznavano da poseduju pronicljivost, maštu i živost, s druge strane su kritikovane kako im, navodno, nedostaju dobra procena, lucidno razmišljanje i jasnost u pisanju, a što su osnove za kvalitetno novinarstvo. „Žene pišu nemarno, preopširne su, preterano su sklone metafori, pa i histeriji“, komentarisao je 1898. britanski pisac Arnold Benet, u knjizi „Novinarstvo za žene:praktični priručnik“.
Nezaštićene sindikatom ili strukovnim udruženjem – „Ženski novinski klub“ je u Sjedinjenim Državama osnovan tek 1889. godine – žene reporteri su često u svom poslu trpele nepravdu i maltretiranje, uključujući i neželjeno sekusalno obletanje. Jedna anonimna novinarka o tome je posvedočila: „Ni u jednom drugom poslu žene nisu izložene napadima muških kolega u tolikoj meri kao što je to žena – novinar“. Pomenuta Dž.L.H. je gnevno komentarisala u „Harpersu“ kako često nije plaćena za objavljen tekst, dok su se druge novinarke žalile da im je plaćeno u „komplimentima“ umesto u gotovini, ili da su pisale i po dve godine dok nisu dobile prvi honorar od pet dolara.
Novinarke koje su uspevale da se, uprkos izraženoj dikskriminaciji, odupru društvenim konvencijama i da istraju u ciljevima koje su same postavile, postajale su pionirke u osvajanju zabranjenih teritorija, ali s malo zaštite i malo istomišljenika s kojima bi podelile teret. Ili kako je to Flora Mekdonald, dopisnica „Džurnalista“, opisala u jednom svom tekstu: „Svaka trezvena žena koja je odlučila da se bavi novinarstvom, ima hiljadu i jedan razlog da nakon iskustva koje je stekla počne o sebi da razmišlja kao o čudaku – jedinstvenom u celom svetu!“
Tekst je objavljen u julskom broju #139/140 časopisa „Biznis & Finansije“