Domaća privreda beleži značajno sporiji rast u odnosu na uporedive zemlje. Stručnjaci Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) u analizi „Prilike i izazovi nakon sporog ekonomskog oporavka” razloge prepoznaju u dubokoj podeljenosti srpske privrede na tri različita segmenta, pri čemu samo takozvana „nova privatna privreda“ u proteklih deceniju i po beleži stalan rast na zdravim osnovama, ističe za B&F direktor CEVES-a Nemanja Šormaz.
Zašto privreda Srbije raste sporije od proseka Zapadnog Balkana ili novih članica Evropske unije, i kako preokrenuti taj trend? Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) u potrazi za odgovorom na to pitanje analizira podatke od kraja 2000. pa sve do prošle godine. I dok je period posle petooktobarskih promena do 2005. godine obeležio prosečni rast od 6,2%, koji bi se danas okvalifikovao kao visok, on je prema oceni CEVES-a zapravo relativno nizak uzimajući u obzir da je usledio u postkonfliktnom periodu – nakon radikalnih društvenih i ekonomskih potresa, kada se tokom oporavka ponekad beleže i dvocifrene stope rasta. Srbija je, nažalost, u odnosu na države Zapadnog Balkana i nove članice EU, uspela da prati ritam rasta samo tokom tri godine pre izbijanja krize u 2009. godini – ali značajno uvećavajući deficit tekućeg bilansa, da bi od 2009. do 2017. beležila najslabije rezultate, sa prosečnom stopom rasta BDP-a od samo 0,9% godišnje.
Direktor CEVES-a, Nemanja Šormaz na pitanje zašto Srbija beleži tako niske stope rasta odgovara da razlog – osim u slabim institucijama i problemu sa statističkim merenjem – leži i u dubokoj podeljenosti naše privrede. Naime, prema broju zaposlenih, naša privreda je podeljena na tri gotovo jednaka segmenta. „Prvi je ’državni’ deo, sa javnim preduzećima i nereformisanim državnim kompanijama. Drugi nazivamo ’neformalno-egzistencijalnim’, pošto uz različite vidove sive ekonomije i rada na crno obuhvata i siromašna, nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva, kao i one preduzetnike koji uglavnom preživljavaju od danas do sutra. Treći deo naše privrede je, međutim, onaj koji ’vuče’ rast i razvoj, a u našoj analizi smo ga nazvali ’nova privatna privreda’ – NPP, gde ubrajamo i finansijski sektor, privatizovane kompanije koje su prešle na tržišni model poslovanja, strane „greenfield“ investicije, kao i za nas najznačajnija ’de novo’ domaća preduzeća, nastala gotovo ni iz čega, često zahvaljujući ljudima koji su sticali znanje i iskustvo u nekadašnjim velikim sistemima i onda otvarali sopstvene firme.”
Vezu između rascepkanosti domaće privrede i niskih stopa rasta ilustruje CEVES-ova analiza transformacije sektora mašina i opreme, koja pokazuje da su se između 2006. i 2015. godine poslovni prihodi „greenfield“ kompanija i domaćih “de novo” firmi udvostručili – ali da je celokupan rast bio usporen slabom performansom državnih i neprivatizovanih firmi, čiji su se ukupni prihodi značajno smanjili.
Na te podatke ukazuje i Šormaz, kada upozorava da se ukupno niske stope privrednog rasta beleže upravo zato što dva od tri segmenta usporavaju rast. „Državni i neformalno-egzistencijalni segment čine da srpski BDP raste pomenutih 0,9% u proseku, dok NPP raste brže od toga i vuče ukupan rast ”, objašnjava naš sagovornik. On napominje da upravo ubrzanje rasta tog segmenta privrede čini opravdanim očekivanja da će ukupan privredni rast ove godine dostići 3,5% do 4%, „što je dobro u odnosu na prethodne stope rasta, ali nedovoljno da bismo brže konvergirali ka članicama EU.“
CEVES-ova računica, inače, kaže da sa prosečnom stopom rasta od 3,5%, Srbija stiže prosek EU tek za 40 godina, a novih članica EU tek za 20, i to pod uslovom da te zemlje sve vreme stagniraju. Šormaz zato naglašava da su našoj zemlji potrebne godišnje stope rasta od 6% do 7%, kakve je u prvoj polovini prošle decenije beležila Bugarska.
Sektori koji obećavaju
S obzirom da je nova privatna privreda ono što vuče rast BDP-a Srbije, posebno je značajno i analizirati šta čini taj najprosperitetniji deo privrede. CEVES-ova analiza pokazuje da se u okviru NPP ističu tri sektora. „To su agribiznis, koji ne treba posebno predstavljati, ali i srednje tehnološki razvijene industrije poput sektora gume i plastike, metalnih proizvoda i mašina, i električno-elektronske opreme i uređaja. Ove takozvane ’mid-tech’ industrije ostvaruju značajan rast i izvoz, a poređenja radi – iako često ispod radara – pojedinačno imaju značajnije učešće u BDP-u nego industrija motornih vozila”, objašnjava Šormaz. Treći „sektor koji obećava“ je naravno, sektor pametnih usluga, predvođen IT sektorom, koje su ponekad nevidljive čak i za domaću statistiku.
Istaknutim sektorima u okviru NPP zajedničko je i to što su najveći deo rasta dodate vrednosti realizovali kroz internacionalizaciju poslovanja, te da im promet brže raste na stranom tržištu nego na domaćem. Značajno je i to što najveći deo rasta izvoza ostvaruju kroz osvajanje tržišnog učešća, a ne kroz „jahanje talasa“ rasta tražnje na međunarodnom tržištu. Šormaz objašnjava da je udeo NPP u BDP-u još uvek nedovoljno veliki (oko 50%), ali da kontinuirano raste, zato što se radi o konkurentnom segmentu privrede, i da je i te kako važno sistematično je podržati u budućnosti.
Kako pomoći onima koji se razvijaju „ispod radara“?
Prema mišljenju našeg sagovornika, obezbeđivanje podrške za održivi razvoj NPP je od ključnog značaja za ubrzavanje ukupnog privrednog rasta. „Fokusiramo se na novu privredu, zato što su rešenja za državni i neformalni segment već poznata. Kada je reč o neformalnom segmentu, jedna od osnovnih pretpostavki održivog razvoja je ta da ’niko ne ostaje iza’, što znači da treba tragati za rešenjima koja bi obezbedila tranziciju malih, siromašnih poljoprivrednih gazdinstava gde svako radi za sebe u nešto što je tržišno orijentisano”, objašnjava Šormaz. Što se tiče državnog dela, podseća da treba napraviti transparentnu i sistematičnu analizu koja bi odgovorila na pitanja šta ima smisla da ostane u državnom vlasništvu, a koje kompanije treba privatizovati ili im naći strateške partnere. Tamo gde biznis ostane u državnoj svojini, dodaje, treba profesionalizovati upravu preduzeća.
„Jedan od ključnih preduslova za održivi rast NPP svakako je dostupnost kvalitetne radne snage. Radna snaga je trenutno paradoks. I snaga i ograničenje. Ona koja je trenutno uposlena u NPP je dovoljno kvalitetna da obezbedi konkurentan rast, ali opet – nema dovoljno upošljive kvalitetne radne snage koja bi omogućila da rast bude brži”, naglašava Šormaz.
Drugi aspekt pomoći novoj privatnoj privredi, koja se razvila u specifičnim okolnostima, uprkos lošem poslovnom ambijentu i nezavisno od ekonomskih politika, Šormaz vidi u ohrabrivanju saradnje, i to ne samo na nivou kompanija ili sektora, već u vidu stvaranja nove „nevidljive“ infrastrukture. Na taj način bi mogao da se rešava problem rascepkanosti i usitnjenosti u okviru NPP. Radi se o, primera radi, izgradnji mreže dobavljača u sektoru mašina i opreme, ili o uspostavljanju mreže veletržnica, programima saradnje sa sektorom maloprodaje, i razvijanju „umbrella“ brenda u okviru prehrambenog sektora. „Državu u tom kontekstu posmatram kao nekoga ko bi mogao da podstakne, olakša i ubrza takve inicijative – ali ne i da ih na silu razvija. Kao što gradi klasičnu infratrukturu, puteve, pruge, trebalo bi da gradi infrastrukturu razvoja, kako bi omogućila i olakšala pristup informacijama, tržištu, finansijama i znanju. Ukoliko se krene takvim putem”, zaključuje Nemanja Šormaz, „naša privreda konačno može početi ubrzano da raste.“
novembar 2018, Biznis Top 2017/18