Nekada poznata po prirodnim lepotama i biološkoj raznovrsnosti, bugarska crnomorska obala se, zbog intenzivne gradnje čak i u zaštićenim oblastima, ubrzano pretvara u dva betonska megalopolisa – južni i severni. Najlepši pejsaži i ugrožene vrste biljaka i životinja nestaju pod gusenicama buldožera, a kao investitori najčešće se navode off-shore kompanije i investicioni fondovi sa egzotičnih ostrva sa kapitalom sumnjivog porekla.
Bugarski ekolozi očekivali su da će ulaskom ove zemlje u Evropsku uniju i prihvatanjem evropske ekološke regulative mnogi problemi sa divljom gradnjom biti rešeni. Međutim, situacija se čak i pogoršala, jer su brojni građani Evropske unije počeli da kupuju relativno jeftine apartmane (od 1.500 do 2.000 evra za kvadrat) na atraktivnoj crnomorskoj obali, očekujući da će im se ta investicija u budućnosti višestruko isplatiti ili da će u jeftinoj Bugarskoj, prijatne klime, gostoljubivih meštana i prelepih pejsaža bar lagodnije moći da provode penzionerske dane. Gradi se na sve strane. Lokalne vlasti željne razvojnih programa i svežeg kapitala, izdaju dozvole preko noći, zaobilazeći zakone i zabranu gradnje u zaštićenim područjima. Niko, osim ekološkog nevladinog sektora, ne pita kako će u tim sušnim oblastima u budućnosti biti obezbeđeno snabdevanje pijaćom vodom za toliki broj ljudi i koji je kapacitet mora da prihvati sve te otpadne vode.
Kako u razgovoru za naš časopis objašnjava Jordanka Dineva iz Bugarske fondacije za biodiverzitet, postoji nekoliko “trikova” uz pomoć kojih investitori zaobilaze strogo ekološko zakonodavstvo Evropske unije. Najpre, mnogi su dobili dozvole pre nego što je Bugarska primljena u EU i pre nego što je utvrđena lista zaštićenih područja Natura 2000. Zatim, inspekcija donosi odluke o dozvoli za gradnju na osnovu podataka koje je dostavio investitor, što znači da ako investitor kaže da nema negativnog uticaja za životnu sredinu, nadležni to prihvataju kao verodostojni podatak bez nezavisne ekspertize. Projekti se dele na područja manja od jednog hektara kako projektanti ne bi bili u obavezi da urade studiju uticaja na životnu sredinu. Zaštićena područja proglašavaju se poljoprivrednim zemljištem, a tu je već i čuvena balkanska boljka – korupcija, kaže Dineva.
Ugrožena i planinska područja
Aleksandar Dunčev, iz Udruženja nacionalnih parkova Bugarske još je oštriji: “Prave se čitava hotelska naselja samo da bi se oprao kapital koji je stečen na nedozvoljen način, u velikoj meri i od svojevremenog šverca naftom u Srbiju, za vreme sankcija. Mnogi od ovih hotela uopšte ne rade, čak i usred sezone, jer postoje samo na papiru. Na primer, jedna ekološka organizacija je bezuspešno pokušavala da neđe smeštaj za učesnike svog seminara, jer u toj šumi hotela osim portira nema nikoga”.
Najteža situacija je na severnoj crnomorskoj obali gde se grade mnogobrojni golf tereni u zaštićenim područjima kao što je Kaliakra. Nekada šumovite oblasti buldožerima se izravnjavaju da bi ličile na engleske golf pejsaže, a zatim se, da bi trava uvek bila “divno zelena“, ovi tereni neprestano prehranjuju veštačkim đubrivom i navodnjavaju u ovoj, inače, izuzetno sušnoj oblasti. Sva otpadna voda i nitriti iz đubriva idu direktno u Crno more. Najlepša divlja plaža u Bugarskoj, Irakli, pretvara se u betonsko bungalovsko naselje. Gradi se i u Nacionalnom parku planine Strandža, kojoj samo ime govori o čudesnim prirodnim lepotama. Ništa bolje ne prolaze ni planinski turistički centri u kontinentalnom delu Bugarske, pogotovu Rila i Bansko, gde se krče nove skijaške staze i postojeće uveliko proširuju, a ono što ne postižu off-shore kompanije, dostižu domaći tajkuni.
Već prilično ojačao ekološki nevladin sektor nije sedeo skrštenih ruku. Dok se nisu izborili da se i u Bugarskoj, kao i u drugim zemljama Evropske unije, definišu oblasti pod Naturom 2000, ekološke organizacije demonstrirale su svake nedelje osam meseci uzastopno, animirajući građane različitim maštovitim akcijama. Nevladine organizacije pomno prate sve što se dešava i prijavljuju sve nepravilnosti sudovima, a ako tu nema rezultata, onda institucijama Evropske unije ili Saveta Evrope. Na žalost, do sada Evropska unija nije donela nijednu presudu u korist ekologa, što samo dodatno ohrabruje investitore. Ipak, ekolozi su uspeli da nametnu ovaj problem u javnosti, o čemu govore i rezultati istraživanja da su žitelji Bugarske daleko više upoznati sa programom Natura 2000 nego građani mnogih drugih, daleko razvijenijih zemalja EU, kao i da više od trećine bugarskih stanovnika kao najvažniji nacionalni cilj identifikuje očuvanje životne sredine.
Dugoročne posledice
Uostalom, ovaj građevinski investicioni zamah samo kratkoročno povećava bruto nacionalni dohodak zemlje, dok se dugoročno smanjuje turistički, a time i ekonomski potencijal cele bugarske crnomorske obale. Teško je zamislivo da će u budućnosti neko poželeti da letuje u betonskim megalopolisima, sa pogledom na susedni prozor i da se kupa u moru boje čokolade, a da pritom vodu ima dva, tri sata dnevno. Kako ističu bugarski ekolozi, jedini način da se razvije turizam je da se očuvaju postojeće oaze netaknute prirode, da se formiraju mala turistička naselja i zabrani svaka gradnja koja je na manje od 200 metara od obale. Već sada probleme sa kvalitetom vode imaju mnoga poznata letovališta kao što su Slnčev Brjag, Nesebar, Sozopol, Primorsko, a u Varni je prošle godine zbog lošeg kvaliteta vode morala da bude zatvorena i gradska plaža.
Naši sagovornici ocenjuju da je bugarski deo crnomorske obale i dalje prepoznatljiv po lepim predelima i oazama koje su veoma interesantne ekolozima i zaštitnicima prirode, ali upozoravaju na rizike jednostranog pristupa građevinskom investitorskom bumu. “Nije svaki evro koji dolazi kao investicija dobrodošao, niti bi lokalne vlasti trebalo da daju zemljište budzašto zarad maglovitih razvojnih obećanja. Ono što ponekad izgleda kao ekonomski bum i napredak, može se kao bumerang vratiti samoj lokalnoj sredini, a štetu koja nastane najčešće nije moguće nadoknaditi”, upozoravaju iz svog iskustva bugarski ekolozi.
Dejan Zagorac
broj 49, novembar 2008.