IREX, međunarodna neprofitna organizacija koja se bavi medijima, obrazovanjem, internetom i građanskim društvom, objavila je indeks održivosti medija (MSI) u 21 zemlji Evrope i Evroazije. IREX formuliše MSI u saradnji sa američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID). MSI se razrađuje sedam godina na osnovu pet pokazatelja – profesionalizam, sloboda izražavanja, pluralizam izvora informisanja, upravljanje medijima koje dopušta nezavisnost uređivačke politike i podrška države nezavisnosti medija.
Generalno, jugoistočna Evropa prednjači u napretku na osnovu pet indikatora, zahvaljujući šargarepi članstva u EU. Od četiri moguće kategorije približava se trećoj – blizu je održivosti medija. Međutim, kako kažu autori studije – prelaz iz treće u četvrtu – kategoriju održivih medija je najduži korak.
Prema rezultatima istraživanja, napredak medija zavisi podjednako od unutrašnjih političkih i ekonomskih promena, te vanjskih faktora: ekspanzije EU i obnove ruskog uticaja u centralnoj Aziji.
Profesionalizam, sloboda izražavanja i mnoštvo izvora informisanja su najslabije prošli u analizi. Dve komponente MSI – dobro upravljanje medijima i podrška države najviše su napredovale od 2001. godine.
U Bosni i Hercegovini nacionalistička retorika i dalje guši političku agendu, a netrpeljivost etničkih grupa se, osnažena, prenosi u medije. „Sve dok nikog ne zanima šta novinari govore i pišu, oni su slobodni“, ocenjeno je u „Nezavisnim novinama“. Uvreda i kleveta su dekriminalizovane u BiH, a teret dokazivanja je na leđima uvređenog. Uprkos tome, premijer RS Milorad Dodik se usudio da Bakiru Hadžiomeroviću, uredniku federalne televizije dva puta javno kaže da će ga „premlatiti ako se pojavi u Banjaluci“, a ombudsman BiH da novinar i urednik javnog servisa „zaslužuju metak u čelo“. Pobunilo se samo nešto nevladnih organizacija, a društvo je ostalo uvereno da novinari zaslužuju ponižavanje. Prema istraživanju sarajevskog Mediacentra, cenzuru i autocenzuru u medijima uvode ne samo politički, već i komercijalni interesi vlasnika medija i oglašivača.
I pre ubistva zagrebačkog novinara Ive Pukanića u hrvatskim novinama su objavljivane umrlice živih novinara, tajkun optužen u novinama za silovanje je u sudnicu pred novinare bacio vreću sa goveđim kostima uz povike „Ovo je za vas, krvoločni šakali“, a novinar-istraživač je proveo noć u zatvoru osumnjičen da je objavljivao tajne dokumente. U decembru 2007. je urednica ekonomskog nedeljnika dala ostavku jer nije više htela da objavljuje plaćene hvalospeve koje su pisali novinari nedeljnika pod maskom objektivne informacije.
„Sve dok se novinar i urednik kažnjavaju jer su citirali izjavu političara ili javne ličnosti, zakon ne valja“, kaže Neven Šantić, urednik riječkog „Novog lista“. Godinama je država odolevala zahtevima Hrvatskog novinarskog društva da smanji porez na dodatnu vrednost na novine. Inicijativa je uspela nekoliko nedelja pre parlamentarnih izbora, što zamućuje njenu iskrenost. Advokat Emil Havkić je utvrdio da u Hrvatskoj nema politički motivisane autocenzure, već autocenzuru podstiče savez urednika i onih koji nabavljaju oglase za medij. Taj savez utiče na sadržaj medija. Gabrijela Galić, predsednica novinarskog sindikata kaže da „novinari zavise od urednika, urednici od vlasnika medija, a vlasnici o najvećim oglašivačima“. „Studentima žurnalistike sam dao spisak najvećih oglašivača u Hrvatskoj i zamolio ih da u arhivama potraže da li je neki medij u prethodnih pola godine objavio kritički tekst o njima. Nisu našli ni jedan takav tekst“, kaže Davor Glavaš iz Hrvatske radio mreže. U Hrvatskoj ne postoji „prosečna novinarska plata“. Plate su u rasponu od 600 do 15.000 dolara mesečno. Međutim, ni visoka plata nije garant nepotkupljivosti.
Ono što razlikuje Hrvatsku od ostalih zemalja bivšeg jugoslovenskog regiona je što ima razvijeno privredno novinarstvo, pa i poslovni, jedini regionalni TV kanal Kapital koji emituje 24 sata. Druga hrvatska posebnost je što medijsko oglašavanje čini više od jedan odsto DBP, što je blizu standarda visoko razvijenih zemalja. Sa 14 dnevnika čiji je dnevni tiraž 550.000 primeraka, Hrvatska je takođe, od pet zemalja bivše SFRJ, najbliža evro-atlantskoj budućnosti.
Na Kosovu sa dva miliona stanovnika se, što je takođe impresivno, štampa osam dnevnih listova, postoje četiri novinske agencije, a 28 odsto domaćinstava ima internet. Istraživači koje je anketirao IREX su utvrdili da političke odluke oduzimaju finansijsku i uređivačku nezavisnost javnom servisu RTK koji opslužuje 39 odsto stanovnika Kosova. Uprava Kosovske energetske korporacije (KEK) na čijem je čelu ministar energije i rudarstva je odlučila da RTK ne može sakupljati pretplatu preko računa KEK-a i tako je ministar javnom servisu uskratio izvor finansiranja. Odluka je kasnije preinačena.
Utvrđeno je da autocenzura jača u većini kosovskih medija, naročito posle nemira u martu 2004. kada su mediji optuženi da su podsticali etničko nasilje.
Mifail Bitići sa TV Prizren koji smatra da sve etničke grupe na Kosovu moraju biti predstavljene u medijima, dodaje da se „na kosovske Srbe utiče iz Beograda. Kada je ekipa prizrenske TV htela da napravi prilog iz lokalne pravoslavne crkve, ekipi je rečeno da crkva mora da traži dopuštenje Beograda“, kaže Bitići.
Na Kosovu postoje tri štampana medija na srpskom jeziku. Samo je „Građanski glasnik“ nezavisan. Većina novina na srpskom jeziku stiže iz Srbije na Kosovo kombijem OEBS-a.
U Makedoniji trećina domaćinstva ima internet. Štampani mediji plaćaju porez na dodatu vrednost od pet, umesto uobičajenih 18 odsto. Kleveta i uvreda su krivično delo, teret dokazivanja je na optuženom, a ako optuženi dokaže istinitost tvrdnje, to ne znači da se odbranio. Robert Popovski, predsednik makedonskog udruženja novinara kaže da njegovo članstvo samo sebi uvodi cenzuru ne iz straha, nego iz oportunizma. Autocenzurisani napreduje u službi, a možda postane i predstavnik za medije državnog činovnika. Za razliku od Hrvatske, novinarska plata u Makedoniji je u rangu sa ostalim platama: oko 250 eura. Tako plaćeni novinari su podložni podmićivanju. Zakon garantuje nezavisnost Makedonskoj RTV, ali to joj ne smeta da, umesto da pokriva ceo politički spektar, šest puta emituje isti intervju sa makedonskim premijerom. Država je najveći pojedinačni oglašivač na makedonskom tržištu i time suptilno podmićuje medije.
U Crnoj Gori se najozbiljnije pretnje medijskoj slobodi godinama potiskuju, a kad su novinari u pitanju tužilaštvo i sudstvo restriktivno tumače zakone. Kazne za uvredu i klevetu su do 14.000 evra, a prosečna novinarska plata je 400 evra. Ako nemaju za kaznu, novinari moraju u zatvor, a zatvorski dan košta 40 evra. Prema tome, crnogorski zatvorenik je svakodnevno dragoceniji od novinara.
U Srbiji se i Republička radiodifuzna agencija meša u uređivačku politiku kada naređuje RTS-u da u celini prenosi skupštinska zasedanja. Zakon ne favorizuje javne medije, ali je uvijeno povlađivanje kada premijer (Vojislav Koštunica u vreme analize, opaska T. K.) daje intervjue samo novinarima državne agencije, iako Srbija ima tri novinske agencije. Sudije se pasivno opiru da kažnjavaju za tužbu i klevetu. Lane je u Beogradu bilo desetak tužbi, uglavnom političara za klevetu, a ni jedne presude. U čitavoj Srbiji je bilo pedesetak tužbi. Goran Vladković iz OK radija u Vranju kaže da državi ne smeta što u novinarstvo stiže sve više amatera, jer tako ima slabijeg protivnika. Sve vrste medija u Srbiji je zahvatila „tabloidizacija“, iako su oba medijska udruženja prihvatile etičke kodekse slične evropskim. Možda zato većina novinara u Srbiji ne želi da deca nastave njihovim putem.
Studenti TV novinarstva u Srbiji utvrdili su da je sadržaj vesti u različitim medijima među sobom veoma sličan. Veruje se da su pravi vlasnici medija u Srbiji sakriveni iza formalnih vlasnika. To dokazuju sinhronizovani napadi medija sa različitim formalnim vlasnicima na neku stranku ili političara. Neke TV sa nacionalnom frekvencijom imaju više vremena za opozicionu SRS nego za stranke na vlasti. Stvar se nastavlja i sa metamorfoziranom SRS. Osnivački kongres Srpske napredne stranke prenosilo je krajem oktobra šest televizija. Ni jedna nije naznačila da su naprednjaci platili prenos.
| Hrvatska, članica bivše Jugoslavije nije u EU, ali je najviše približila medije standardu održivosti. Sledi BiH. Na začelju su Makedonija i Kosovo, dok su Srbija i Crna Gora negde u sredini. Hrvatski mediji su najviše napredovali među medijima Evrope i Evroazije. Uz hrvatsko rame je Bugarska, članica EU. Srbiji su po parametrima najbliži Albanija, pa Gruzija i Ukrajina. Na dnu skale su Uzbekistan i za lestvicu niže Turkmenistan. Azerbejdžan je za tri mesta bolji od Rusije. MSI u Rusiji opada od 2001. |
Tamara Kaliterna
broj 49, novembar 2008.