Iako su druge zemlje jugoistocne Evrope u privatizaciju krenule posle Srbije, sve su uglavnom uspele sa manje ili više problema i potresa da je okončaju, ili bar privedu kraju. Na ovim prostorima privatizacija je startovala 1990. po „Markovićevom zakonu“, nazvanom po poslednjem SFRJ premijeru Anti Markoviću, ali je još bliže sredini nego kraju. Od tada su se menjale i vlade i modeli privatizacije, a ni započet nije najteži deo posla – restrukturiranje, a potom privatizacija velikih sistema i javnih preduzeca, u kojima je koncentrisan najveci deo društvenog i državnog kapitala, ali i gubitaka srpske privrede
Opšti je utisak da aktuelna Vlada Srbije nije izneverila samo ocekivanja zagovornika brze privatizacije, vec i sopstvena. Originalnim budžetom iz marta Vlada je planirala 16 milijardi dinara privatizacionih prihoda za po krice budžetskog deficita, a oktobarskim rebalansom skresani su na 5,5 milijardi, ili trecinu prvobitne sume. Nije pri tome izvesno ni da ce korigovani plan biti ostvaren, jer se do pocetka oktobra prodajom preduzeca u državnu kasu slilo svega 1,7 milijardi dinara. Ni sama Vlada nije bila zadovoljna tempom privatizacije u ovoj godini i zbog toga je najpre došlo do promene na celu Agencije za privatizaciju, pa je smenjenog Branka Pavlovica nasledio Miodrag Ðordevic, a nedavno je za ministra privrede, u ciji opis posla spada i privatizacija, postavljen Predrag Bubalo, prethodno ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Tako je u kabinetu premijera Vojislava Koštunice konacno popunjen jedan od kljucnih ekonomskih resora, koji je pola godine bio upražnjen zbog ostavke Dragana Maršicanina, koji je posle neuspeha na predsednickim izborima imenovan za ambasadora SCG u Švajcarskoj. Uz kadrovsko provetravanje u dve, za privatizaciju najvažnije institucije, impuls za ubrzanje može biti i „principijelni sporazum“ za nastavak trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om. Obe strane su se saglasile da bi trebalo ubrzati restrukturiranje i privatizaciju, što podrazumeva ne samo više tendera i aukcija u narednim mesecima, vec i primenu novog Zakona o stecaju, s obzirom da se mnoga preduzeca, suocena sa problemima u poslovanju, drugacije nece ni moci privatizovati.
Nacelno je usaglašena i „formula“ za restrukturiranje velikih sistema i javnih preduzeca i ona se svodi najpre na „cepanje“, izdvajanje pratecih od osnovnih delatnosti, a potom privatizaciju.Od marta je taj proces nekoliko meseci bila skoro potpuno zaustavljen, a sva pažnja nove vlasti bila je usmerena na kontrole ranijih privatizacija. Niko pri tome ne spori potrebu da se detaljno proveri da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obave- ze, ali je problem što se u Agenciji i Ministarstvu privrede niko drugim poslovima, osim tih, nije ni bavio. Zato i ne cudi podatak da je od 1. januara do 15. septembra ove godine prodato 177 preduzeca za 93,9 miliona evra, uz preuzete obaveze novih vlasnika da u njih investiraju 72,8 miliona i da za socijalni program obezbede 2,58 miliona evra. Poredenja radi, od pocetka 2002. do sredine oktobra ove godine, po važecem zakonu privatizovano je 1.235 od 1.560 preduzeca ponudenih na prodaju i po tom osnovu se u budžet slilo 88,9 milijardi dinara. Na tenderima je prodato 37 preduzeca (53 odsto od broja ponudenih), na aukcijama 1.017 (86 odsto) i na Beo- gradskoj berzi 181 preduzece (58 odsto).
U poslednjih 10 meseci na tenderima je prodato samo 8 od 10 ponudenih preduzeca, ali bi taj broj bio manji, da neki od lane objavljenih tendera nisu realizovani u toku ove kalendarske godine.U tim firmama zaposleno je 6.400 radnika i prodate su za 6,66 miliona evra, ili 14 odsto knjigovodstvene vrednosti, procenjene na 49,2 miliona evra. Uz cenu za kapital, kupci su se obavezali da ce investirati 38 miliona evra i dodatnih 2,58 miliona evra obezbediti za socijalni program. Na aukcijama je, pak, od 159 ponudenih prodato 156preduzeca sa 17.568 zaposlenih U budžet se slilo 70,7 miliona evra, što je za 40 odsto manje od njihove knjigovodstvene vred nosti, a kupci su obavezni da u narednom periodu investiraju 34,8 miliona evra. Konacno, Ak cijski fond posle višemesecne apstinencije na Beogradsko berzi prodao je za 16,5 miliona evra, ili za petinu više od knjigo vodstvene vrednosti 13 od po nudenih 15 manjinskih paketa u preduzecima, privatizovanim po starom zakonu.
Poredenja radi, pre dve godine, kada je, posle neophodnih priprema i pocela primena Zakona o privatizaciji iz juna 2001. prodato je 254 od ponudenih 367 preduzeca ( na tenderima 12 od 24, na aukcijama 194 od 256 i na tržištu kapitala 48 od 87) sa 40.862 zaposlena. Knjigovodstvena vrednost tih firmi bila je procenjena na 247,7 miliona evra, a prodate su za 340,2 miliona evra. Uz cenu za kapital, sa- stavni deo kupoprodajnih ugovora bili su investicioni programi teški 325,4 miliona i socijalni programi od 140,7 miliona evra. Lane je ostvaren rekord, jer je nove privatne vlasnike dobilo 94.866 radnika ili 792 od ukupno ponudenih 1.024 preduzeca. Na tenderima je za 600,3 miliona evra prodato 19 od 40 ponudenih firmi, medu kojima su bile i dve fabrike duvana, u Nišu i Vranju, ciji su vlasnici postali „Filip Moris“ i „Britiš Ameriken Tobako“. Uz cenu za 44 odsto vecu od knjigovodstvene vrednosti preduzeca, novi vlasnici preuzeli su i 319,9 miliona evra obaveza za investicije i 129,2 miliona evra za socijalni program. Na aukcijama su od ponudenih 773 proda- ta 652 preduzeca i to za 261,6 miliona evra ( za 19 odsto ispod knjigovodstvene vrednosti), uz investicioni program od 59,5 miliona evra. Konacno, Akcijski fond je na Beogradskoj berzi od 211 ponudenih prodao manjinske pakete u 121 firmi za 67,8 miliona evra (za 10 odsto više od knjigovodstvene vrednosti). Prošle godine se, dakle, u državnu kasu po svim osnovama slilo 929,7 miliona evra privatizacionih prihoda, s tim što su kupci preduzeca preuzeli obavezu da investiraju 397,4 miliona i za socijalni program izdvoje 129,2 miliona evra.
Nigde u svetu, pa ni u Srbiji, privatizacija nije protekla bez potresa. Uprkos ogromnoj halabuci, broj „spornih“ privatizacija je manji od 10 odsto, kaže predsednik Odbora za privatizaciju Skupštine Srbije Nikola Novakovic i naglašava da ga raduje što taj proces u Srbiji ponovo „dobija na zamahu“. Vecina zvanicnika i analiticara smatra da je, bez obzira na kritike i otpore sa raznih strana, privatizacija prešla kriticnu tacku i više se ne može zau- staviti, nezavisno od toga ko ce u narednom periodu biti na vlasti. Ako u citavoj rašomonijadi ima neceg dobrog, to je što više ni jedna relevantna politicka stranka ne osporava privatizaciju kao proces, a izgleda da je sazrela i svest da ni ceste promene modela nisu baš poželjne. Paralelno sa tim, neke fabrike, cija je privatizacija odložena zbog protivljenja radnika dospele su do ruba bankrota i sa ove vremenske distance je njihovo raspoloženje prema novim gazdama donekle promenjeno. No, samoupravno naslede i dalje predstavlja veliki teret, pa se i u ranije privatizovanim preduzecima, koja su vlasništvo sitnih akcionara, razmišlja na stari nacin. Zagovornici privatizacije sadašnjoj Vladi posebno zameraju što je usporila proces u trenutku kada su otpori vec poceli da jenjavaju. Umesto da nastavi „utabanim putem“, sada vec bivši ministar Maršicanin ostace upamcen po tome što za njegovog mandata nije privatizovano skoro ni jedno preduzece, ali je zato najavio masovnu reviziju do tada sprovedenih privatizacija. On je u predsednickoj kampanji obecao da ce biti poništene privatizacije mnogih preduzeca, ali od toga, ni posle pola godine, nije bilo ništa i sve se završilo po onoj narodnoj – tresla se gora, rodio se miš.
Primedbe da privatizacija ne predstavlja ideal pravednosti, niti da tece bez problema, imaju osnova, ali je još pokojni guverner Dragoslav Avramovic, koji je u maju 1995. i smenjen zbog zalaganja za svojinsku transforma- ciju, ukazao da ona „definitivno nije pravedna, ali je neizbežna“. Toga je ocito bila svesna i prethodna vlada, koja se nije osvrta- la na kritike, nastojeci da 2007. Srbija bude zemlja bez društvene svojine. Kako sada stoje stvari, taj cilj teško da ce biti dostignut, osim ako sadašnja vlast drasticno ne promeni svoj odnos prema privatizaciji, što po nekim signalima nije iskljuceno. Mada je teško sporiti tvrdnje da je „porodicno srebro“ vec prodato i da je to jedan od razloga što je privatizacija izgubila „dah“, u Srbiji nove vlasnike ceka još nekoliko hiljada preduzeca. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus najavio je da ce uskoro konacno na red doci i javna preduzeca, ali i preostale 63 od ukupno 67 velikih društvenih firmi, koje bi prethodno trebalo da se organizaciono i poslovno restrukturiraju i finansijski konsoliduju, što podrazumeva i rešavanje dužnicko-poverilackih odnosa u trouglu preduzeca-banke- država. Velika dugovanja su glavna kocnica za bržu privatizaciju tih preduzeca, kaže Labus, dok ministra finansija Mladana Dinkica najavljuje da ce za vecinu ovih firmi biti primenjen slican recept kao u „Livnici Kikinda“,kojoj su, pre nego što su je kupio slovenacki „Cimos“ svi poverioci otpisali znatan deo potraživanja.
Tenderska i aukcijska prodaja društvenih preduzeca bazirana je na Zakonu o privatizaciji iz juna 2001. i od tada je taj proces obavezan i vremenski orocen. Naknadno je prvobitno utvrdeni rok sa sredine 2005. pomeren do pocetka 2007. godine, a sva društvena preduzeca koja do tada ne dobiju privatnog vlasnika preci ce u ruke države i ona ce ih prodati. Na prodaju se nudi do 70 odsto društvenog kapitala, a ostatak se deli, s tim što zaposleni imaju pravo na besplatne akcije do 200 evra nominalne vrednosti po godini staža, a ostatak ce, dve godine po okoncanju procesa biti podeljen na ravne casti svim punoletnim gradanima Srbije, koji do sada nisu imali nikakve koristi od privatizacije. I dok je važeci zakon u samoj Srbiji bio izložen cestim kritikama, Evropska banka za obnovu i razvoj je 2001. proglasila tadašnju SRJ najuspešnijom od 27 zemalja jugoistocne Evrope u tranziciji, dajuci joj za privatizaciju „trojku“, dok je najveca ocena bila „cetvorka“.
O sadašnjim rešenjima javnost je relativno dobro upoznata, ali su mnogi već zaboravili kako se privatizacija odvijala do pre cetiri godine. Jedan od prvih poteza nove vlasti u februaru 2001. prenego što su, dakle, usvojena nova rešenja, bio je embargo na dalju primenu Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. koji se svodio na besplatnu podelu 60 odsto društvenog kapitala. Svi zaposleni u društvenom i državnom sektoru imali su pravo na upis akcija u nominalnoj vrednosti od 400 nemackih maraka (200 evra) po godini radnog staža. Uz to, oni su i preostalih 40 odsto kapitala mogli da kupe po bene-ficiranim uslovima, na višegodišnju otplatu i uz popust. U startu se 10 odsto društvenog kapitala u preduzecima koja udu u privatizaciju prenosilo na racun Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje zaposlenih, a sav kapital, preostao posle besplatne podele i prodaje uz popust, prenosio se na državu i njime sada upravlja Akcijski fond. Za vecinu ekonomista cinjenica da privatizacija nije bila ni obavezna, ni orocena, predstavlja dokaz da tadašnji režim nije ni imao stvarnu nameru da je do kraja i sprovede. Brojka od 750 privatizovanih od oko 4.500 preduzeca, koliko ih je stvarno radilo, mogla bi da navede na pogrešan zakljucak, jer ih je 350 privatizovano tek kada je Koštunice na izborima za predsednika SRJ pobedio Miloševica. Sledecih nekoliko meseci, dok nisu održani i parlamentarni izbori, Srbijom je upravljala privremena vlada, u kojoj su ume- sto ministara za svaki resor bila zadužena po tri koministra. Direktori društvenih preduzeca iz redova SPS-a i JUL-a shvatili su da je davo odneo šalu i požurili su da besplatnom podelom akcija, posle izgubljenih politickih sacuvaju bar svoje pozicije u preduzecima. Tim pre što po starom zakonu akcionari narednih pet godina nisu mogli da iznose akcije na prodaju. No, taj zakon iskoristila su i neka preduzeca, ko- ja su u privatizaciju krenula još pocetkom 90-ih godina. Tako je nova vlast kao vec privatizovana zatekla mnoga atraktivna preduzeca, medu kojima su bile i sve pivare, od kojih su neke u meduvremenu prešle u vecinsko vlasništvo strateških partnera. Tako je belgijski „Interbru“ postao vecinski vlasnik Apatinske pivare, danski „Karlsberg“ pivare u Celarevu, dok je turski „Efes Pilsen“ kupio pivaru iz Panceva. Gotovo identicna je bila sudbina i velikog broja mlekara, s tim što je nekoliko njih tokom ove godineprešlo u ruke londonskog inve- sticionog fonda „Salford“. Po istom zakonu je privatizaciju priveo kraju i „Sintelon“ iz Backe Palanke, koji je sada u vecinskom vlasništvu vodeceg evropskog proizvodaca podnih obloga „Tarket somera“. Vršacki koncern „Hemofarm“ bi tek trebalo da dobije pravog strateškog partnera, a vec mesecima se domaca javnost bavi prodajom akcija „Knjaza Miloša“ i „C marketa“. U grupi preduzeca, privatizovanih po starom zakonu nalaze se i „Metalac“, „Pekabeta“, „Toza Markovic“, „Simpo“, „Aleva“, „Sojaprotein“, „Jafa“, „Jugodrvo“, „Keramika“, „Krajina vino“, „Podrum Palic“, PIK Becej, „Potisje“, „Somboled“, „Telefonkabl“, „Velefarm“ i mnoge druge firme.
Sve što se do 1997. desilo na planu privatizacije uradeno je prakticno po prvom zakonu, koji je još pre 14 godina usvojila tadašnja Savezna skupština na predlog vlade Ante Markovica. U praksi, medutim, radnici nisu pokazali narocitu želju da za male pare, uz znacajan popust i mogucnost otplate na više godina, kupe „svoja“ preduzeca, pa ih je država dodatno „motivisala“ Zakonom o platama, po kojem je deo zarada iznad utvrdenog limita mogao da se isplacuje u internim deonicama. Namera zakonodavca bila je da kupovinom deonica radnici uvecaju kapital preduzeca, posle cega bi ga kao vlasnici mogli i prodati. Prema tadašnjem planu, privatizacija je trebalo da bude završena u roku od pet godina. Takav model najbolje se „primio“ u Sloveniji, dok bi se odnos prema njemu u Srbiji mogao nazvati svoje- vrsnim bojkotom, koji je itekako potpirivala i tadašnja vlast podgrevajuci „svest“ da su zaposleniionako vlasnici društvenih fabrika. Uostalom, delegati iz Srbije u tadašnjoj Skupštini SFRJ glasali su protiv novog privrednog sistema, koji je Markovic nastojao da uvede, a 1991. Srbija je modifikovala „Markovicev“ zakon i donekle smanjila beneficije zaposlenima. Sam Markovic nedavno je za „Slobodnu Bosnu“ izjavio da je i sa ove vremenske distance to bio „jedini pravedan i provodiv nacin privatizacije u bivšoj Jugoslaviji, a konkretan dokaz je Slovenija, koja je jedina taj koncept sprovela do kraja i sada ima najuspešniju ekonomiju, dok su svi ostali privatizacijski modeli sporni“. Uz napomenu da je njegov koncept bio da stvarni vlasnici društvenog, kvazi-vlasništva postanu radnici, on smatra da su sve druge alternative tom modelu bile u funkciji pljacke i da su se politicke oligarhije u Hrvatskoj, BiH, Srbiji i Crnoj Gori opredelile da društveno vlasništvo pretvore u državno i time opljackaju svoje gradane. Tako je uništena duša, suština ponudenog koncepta privatizacije, kaže Markovic, po cijim recima država u privatizaciji nije imala šta da traži.
Koristeci „Markovicev“ zakon, radnici su placenim i besplatnim deonicama u jednom trenutku stekli 40 odsto društvenog kapitala. To su, doduše, postigli obilato koristeci efekte hiperinflacije, koja je realno obezvredila neotplacene rate za kupovinu deonica. Inflacija je, naime, ubrzala privatizaciju, jer je brisala dugove za kupljene akcije. No, 1994. usledila je cuvena revalorizacija. Taj nesrecni zakon predložila je opoziciona Demokratska stranka, motivisana željom da se ispravi nepravda i eliminišu inflatorni dobici, jer su pojedinci za male pare došli do veoma vrednih paketa akcija. Predlog je izazvao potrese i u samoj DS, protiv su bili skoro svi clanovi Ekonomskog saveta stranke, ali su ga so- cijalisti oberucke prihvatili i iskoristili da prakticno ponište dota- dašnju privatizaciju. Od deonicara je, naime, traženo da doplate znatne sume novca za vec ot- kupljene akcije. Oni to, naravno, nisu bili u stanju, jer su u to vreme plate bile jedva 20 nemackih maraka, tako da je skoro sav prethodno privatizovani kapital ponovo postao društvena svojina. Udeo privatizovanog u ukupnom kapitalu sveden je revalorizacijom na simbolicnih tri odsto i privatizacija je prakticno vracena na pocetak, a vlast je istovremeno podržavila veliki broj društvenih preduzeca, pretvarajuci ih u javna. Sve što se od Markovica nadalje dešavalo sa privatizacijom dokaz je da ona predstavlja par ekselans politicku temu. Nju su sve partije obilato koristile u kampanji za parlamentarne, predsednicke i lokalne izbore, ali je to izgleda bila samo predstava za narod. Kako drugacije mogu da se objasne tvrdnje Dejana Mihajlova od pre godinu dana, tada šefa poslanicke grupe opozicione DSS u srpskom parlamentu da se sadašnji model privatizacije pokazao „kao neuspešan i štetan za državu“. Mihajlov je sada generalni sekretar Vlade, koja nije ništa uradila da promeni „štetni model, koji je podložniji korupciji od modela primenjivanih u drugim zemljama u tranziciji“. Poput stranaka, tako se ni jedan od tri relevantna sindikata oficijelno ne protivi privatizaciji i svi se slažu da je taj proces neizbežan i neminovan. Nije glavno pitanje da li nam to treba ili ne, vec šta je alternativa, a ona se svodi na zadržavanje društvene svojine, zaustavljanje tranzicije i povratak u socijalizam, kaže lider UGS „Nezavisnost“ Branislav Canak. I njegovkolega iz SSSS Milenko Smiljanic je svestan da je privatizacija istorijski proces i da se „tocak istorije ne može ni zaustaviti, niti vratiti nazad, ali je pitanje kako se ona sprovodi, da li je na štetu radnika, a u korist pojedinaca, koji su obogatili na sumnjiv nacin i kroz privatizaciju im se pruža prilika da se dodatno bogate“. Izgleda da je najviše „otporaša“ privatizaciji bilo medu direktorima, ciji je cilj bio da se što duže održe na svojim mestima, koja su im omogucavala da se ponašaju kao prave gazde, iako to nisu bili. Odmah za njima, ali sa sasvim drugacijim motivima, slede bivši vlasnici preduzeca nacionalizovanih posle Drugog svetskog rata. Oni zahtevaju da im se oduzeta imovina vrati i da se u meduvremenu blokira njena prodaja. Iako je denacionalizacija, odnosno restitucija bila i jedno od predizbornih obecanja DOS-a, nije se otišlo dalje od najava bivšeg ministra finansija Bo- židara Ðelica da se na tome radi. Slicne poruke stižu i od sadašnje Vlade i navodno bi takav zakonski predlog trebalo svetlo dana da ugleda do kraja godine, ali ne bi bilo prvi put da ocekivanja bivših vlasnika budu izneverena. Za sada je pet odsto prihoda od privatizacije rezervisano za njihovo obeštecenje. Bilo kako bilo, bliži se kraj praksi iz poslednje decenije prošlog veka, kada je privatizacija samo fingirana, dok su mnoga nekada mocna preduzeca pala na kolena, a bivši giganti potpuno uništeni, isisavanjem i preba- civanjem kapitala u privatne džepove „komercijalnim“ poslovima sa privatnim firmama, ciji su vlasnici bili cesto direktori tih istih društvenih-državnih preduzeca. Tako je velika ekonomska moc koncentrisana u rukama nekoliko ljudi, od kojih neki sada veoma aktivno učestvuju u privatizaciji i jačaju svoje poslovne imperije.
Milenka Golubović
broj 1, novembar 2004,