KST-ov prednovogodišnji Maskenbal je već više od tri decenije jedan od zaštitnih znakova beogradskog noćnog života. Čudno je to, kada pomislite da izlazite na isto mesto gde su i vaši roditelji kad su bili mladi (što je još teže zamisliti). Događaj se održava u prostranoj i staroj univerzitetskoj zgradi, što mu daje aromu spektakularnosti. Npr. toliko je prostrano da ako se napijete teško ćete se snaći u onim lavirintima, i verovatno nećete naći binu ka kojoj ste se uputili, ali možda nabasate na nešto zanimljivije. Do sada su na Maskenbalu nastupali najznačajniji domaći muzičari, što prošle godine nije bio slučaj. Cena karte je bila manja nego obično, pa tako i poznatost izvođača. No, kao da ljudima više nije bitna muzika, koliko sam taj ludički element koji razbija monotoniju naših svakodnevnih života.
Zgradu ETF-a te noći posetilo je 4.000 ljudi. Otud silni metež i čekanje u redovima za ulaz, za garderobu, za piće… No, bolji dokaz popularnosti tradicionalnog KST-ovog maskenbala jeste amosfera koja vlada u okolini fakulteta. Iako se isti održava u sred zime, možete videti momke u suknjicama kako prkose hladnoći poput sponzoruša iz devedesetih. Naježeni i srećni oni drže svoje flašice s rakijom i slikaju se sa prolaznicima. Grupa mladića sa laticama na glavama idu kroz masu. Kad se čuje: „Cveće, staniiiii“, svi se poslušno zaustavljaju i gledaju u vrhovni Cvet. Oni su definitivno osvojili neka ženska srca. Cveće je bilo i ostalo dobro sredstvo za muvanje.
Jedna priča iz KST-a
Teče 29. decembar godine poznate kao 007. Suviše je rano za odlazak na žurku. Zaputili smo se ka pravoj srpskoj birtiji, jednoj od retkih koje su preživele transformaciju srpskog društva iz običnih lokatora u urbane klabere – solo drinkere. Ulazimo nindža, kaubojka, Indijanka, Začuđeni (sa jednom dignutom obrvom) i ja (Esmeralda). Stariji posetioci kafane nam se smeju. Svako drži svoju cigaru i pivo, i nalakćen na roze stolnjak šapuće nešto (tipa – gle kak’i su) „kolegi“. Konobar, glasa i stasa identičnog kao Taško Načić (samo što to njemu nije maska) nas ne registruje. Odmah pita šta ćemo da pijemo, s tim što njegovo pitanje nije zvučalo kao u Radovanu III, već mnogo pristojnije. Odjednom nam se otvaraju vidici. Dva stola od nas mašu nam hirurzi, a za susednim je grupa cigana čergara – nekoliko momaka sa minđušama i svetlucavim maramama. Našminkani i nakinđureni ljudi su okupirali kafane. Srednjovečni alkosi će imati o čemu da pričaju svojim drugarima, šta su sve videli… Naravno, retko ko će im verovati.
Ruzveltovom prolaze tramvaji puni maskiranih ljudi. Na ulicama se viore perike i haljine, i po koji trozubac kao upozorenje da zlo uvek vreba iz prikrajka. Posle nekih sat vremena čekanja u redu uspevamo da uđemo. Kakva gužva! Svake godine je KST domaćin ove manifestacije, ali ovo se retko viđa. Spuštanje cene karte je zaista bilo plodonosno. Ipak, ima toliko toga što vredi čuti. Nastupaju Električni orgazam, Travolta iz Borče Grede, So Sabi, ali ti su i brendovi KST-a: osamdesete i devedesete. Na opšte čuđenje, pesmom i igrom zabaviće nas i Tomislav Čolović, svima poznat po pesmi „Mali mrav“, i ničemu drugom (ovaj zanimljivi momenat možete naći na youtube-u). To je već previše, zar KST da ugosti takvog narodnjaka, pa čak i iz glupiranja? No, naravno, ništa od pomenutog nismo videli – gužva, zaboravnost, lavirinti… Sem Travoltinog najblaže rečeno čudnog nastupa. No, lik je pokupio gromoglasan aplauz, posebno zbog talenta za igranje kukovima.
Noć je prolazila u tumaranju hodnicima ETF-a, upoznavanju sa ostalim kreaturama i pokušajima da shvatim ko je iza koje maske. Upali smo u jednu učionicu očekujući poznate 90’s, kad ono – posttraumatski zaboravljene sprske devedesete! Kad je zagrmelo „Rodićeš mu sina, kralja kokaiiiina…“, ljudi poskakaše i počeše da pevaju. Ganulo ih. Ali samo paranoik poput mene može da poveže tada očekivane izbore sa ovim ludovanjem i povratkom u crnu rupu naše istorije. Ako dođe do toga – „Idemo na Mars, idemo na Mars!“. Pobegosmo na 80’s. Kuzma i Čipi zagrejali su već postojeću prednovogodišnju atmosferu hitovima poput „Heaven is a place on earth“, vrativši nas u normalno rapoloženje posle onih užasa. Zatim smo se dodatno oraspoložili gledajući s nevericom najveću zvezdu maskenbala – Travoltu koji je nešto pričao u mikrofon, hodao napred – nazad, i vrckao kukovima u ne zna se kom ritmu. Čovek je opušteno završio svoj „nastup“ kad je on hteo, tako da je ostala mala rupa u programu. Fenomenalno! U potrazi za ostatkom društva naišla sam na karaoke, i pobegla glavom bez obzira.
Lutajući hodnicima dođoh do Aleje uzdaha. Mračni hodnik, prepun svežih parova. Neverovatan prizor! Kao bahanalije u starom Rimu. Kao da je u toku neko takmičenje u ljubljenju. Kasnije, pišući ovaj tekst sam naišla na KST-ov forum, na kom jedna devojka postuje pitanje da li neko zna Tigra sa maskenbala. Svi joj odgovaraju da je trebalo odmah da upiše broj telefona, ili opisuju sve tigrove koje znaju (kojih ima u enormnim količinama), da bi ona na kraju napisala: „Greška, bio je leopard“. Jel to ljubav slepa? U svakom slučaju, okruženi srpskim farbanim Nigerijcima, zatim raznim demonima, francuskim sobaricama, patrijarsima, doktorima, zverima, seksi sadistkinjama i ostalim kreativnim ljudima dočekali smo jutro ne znajući zapravo šta nas je sve snašlo.
Šta smo slušali od planiranih bendova? Ništa. Da li smo sve bine obišli? Nismo. Valjda. Da li smo fotkali najbolje maske? Nismo. Da li su ljudi pogodili temu maskenbala: Put oko sveta za jednu noć? Nisu, a kad to i urade? Pa gde smo bili veći deo noći? Niko ne zna… To je tradicija, stari dobri KST.
Marija Dukić
broj 37, februar 2008.