Kako mladi sazrevaju u Srbiji, šta donosi studiranje ovde a šta na Zapadu, kako se donose odluke ostati ili otići, nalazi posao i obezbeđuje egzistencija, umesto statistike govore iz sopstvenog iskustva dvoje studenata i dva preduzetnika.
Marija Dukić, 24 godine
student Fakulteta Političkih nauka u Beogradu
Prve dve godine svog studiranja provela sam u zgražavanju nad organizacijom predavanja i ispita. Čudilo me je to što se u amfiteatru stiskaju mase studenata, što neki sede na stepenicama, što profesori fizički ne mogu da postignu rad sa svakim studentom, što se rokovi preklapaju pa prvo polažete ispit u oktobarskom, a posle taj isti u septembarskom roku.
U celoj toj gunguli najveći utisak na mene su ostavili predmeti koji su u neobjašnjivoj vezi sa političkim naukama, poput Teorije kulture, ispita koji su retki položili iz prvog pokušaja, a koji ne znamo čemu služi. Profesori su posebna priča. Jedan od njih je akter urbane legende FPN-a, profesor koga su čekali ceo dan da dođe na ispit, a kada ga je asistentkinja nazvala ispostavilo se da je u Berlinu (ili nešto slično), i da studenti treba da ga sačekaju, jer, zaboga, zavise od njega. Taj isti profesor je jednom došao pijan na ispit, i pao sa stolice. Nemam toliko mesta da pišem o ostalim dogodovštinama. No, nije sve tako crno. Pojedinci se zaista trude da angažuju studente, pokazuju brigu, ali nažalost, to je njihova dobra volja a ne obaveza koju im nameće država.
Radi se u velikim grupama, gradivo je obimno, a evaluacija profesora je još uvek mrtvo slovo na papiru, oni kod kojih je mala prolaznost na ispitima nikome ne odgovaraju, jer studenti su i dalje samo brojke (koje popunjavaju žiro račun fakulteta). Govoreći o literaturi, u manjini su, ali vredni pomena oni profesori koji nisu napisali knjige, ali nas ljubazno posavetuju gde možemo da nađemo literaturu, što se uglavnom svodi na fakultetsku biblioteku iz koje knjige ne smeju da se iznose, a koja nema fotokopir aparat (bar nije imala pre godinu dana).
U celoj priči mi Beograđani smo još i privilegovani, slušala sam priče studenata iz unutrašnjosti koji nemaju mogućnosti da uče u studentskim domovima, na primer zbog buke, te moraju da ustaju ranom zorom i grabe mesta u obližnjim bibliotekama i čitaonicama. Verujte, pravi je uspeh naći slobodno mesto u čitaonici, a da ne postoji dobar razlog za to (poput žvake na stolici).
Uskoro punim 25. godina i ostalo mi je da uradim diplomski rad. I dalje ne mogu da verujem da završavam faks među prvima u svom društvu. Ovaj sistem je veoma tužan. Samo ponekad mislim da me je ceo taj haos, ma koliko nerava da mi je pokidao, pripremio da se snalazim u nenormalnosti ove države, više nego što bi to učinio neki uređeni fakultet, koji bi me učio disciplini i nagrađivanju truda. Ipak, nadam se da nove generacije studenata imaju šansu da nauče šta znači red, kako bi kada stasaju uredili i taj sistem koji produkuje frustrirane akademce.
Miloš Damnjanović, 25 godina
završio Exeter u Velikoj Britaniji, magistrirao i piše doktorski rad na političkim naukama na Oxfordu
Moja iskustva sa Exetera su veoma pozitivna. Uslovi studiranja u Britaniji su veoma dobri, na obaveznim predavanjima skupi se do 100 ljudi u velikom amfiteatru a na izbornim predmetima se radi u manjim grupama, dok se vežbe izvode sa brojem od pet do 10 studenata. Boduje se tako što na primer neka prezentacija koju uradiš nosi 20 odsto ocene, seminarski rad još toliko, a na kraju imaš konačni, pismeni ispit gde od 10 tema biraš tri, o kojima pišeš eseje. Otprilike se uvek zna koje će teme biti na ispitu, jer cilj nije da se nauči svo gradivo, niti da nas prevare pa da na ispitu pokušavaju da iskopaju nešto što ne znamo, već da pokažemo kako umemo da pišemo ili razmišljamo. Akcenat je stavljen na učenje takozvanih transferable skills, drugim rečima učimo da budemo deo tima, da prezentujemo svoje znanje, da se snalazimo.
Na engleskim fakultetima ne bubaju se cele knjige, već čitamo beleške sa predavanja i imamo spisak literature, jer cilj nije da naučimo sve, već da razumemo ono što nas interesuje. Na osnovnim studijama predavanja i vežbe vam uzimaju do 10 sati nedeljno, tako da imate vremena da čitate literaturu i pišete radove.
Osnovne studije traju tri godine, dakle do svoje 21. većina završi fakultet. Magistratura traje godinu ili dve, u zavisnosti od toga šta izaberete, a za doktorat treba izdvojiti još tri do četiri godine. Dakle, vrlo je realno da već oko 26. godine imati završen doktorat.
Što se tiče studiranja političkih nauka, nismo učili opšte stvari kao što se to radi kod nas, zato što za određene segmente politikologije postoje posebni smerovi, te se umesto političkog ustrojstva svih država u svetu, opredeljujemo, na primer, samo za Evropu.
Bitno je da tamo tri meseca unapred znamo tačan datum ispita, da se evaluacije rada profesora shvataju veoma ozbiljno, da postoje aktivne studentske unije…Primera radi, na Oxfordu postoji savet studenata i profesora gde se pravi presek stanja, studenti govore o tome šta je bilo dobro a šta loše u toku godine, i te greške se ispravljaju. Ovo nije isforsirano od strane države, već tržišta i straha od konkurencije.
Jedna od boljih stvari koje sam tamo doživeo, a koja nama fali, su kampusi, zajednice ljudi i olakšavajuća okolnost za studiranje. Na Oxfordu mi se svidelo to što sam bio okružen ljudima koji imaju ista interesovanja, bave se sličnim temama kao ja, ali i to što nam je sve nekako u blizini – odlično snabdevene bilbioteke, pristup svim časopisima koji nam trebaju preko interneta, svaka studentska soba ima brzi internet… Tu učimo da budemo samostalni, ali se i povezujemo, jer ćemo jednog dana raditi u istoj branši.
Alan Albulj, 36 godina
direktor “Extreme”
Završio sam matematičku gimnaziju i upisao ETF, odsek telekomunikacije, 1990. godine. Smatrao sam da je to opcija koja kasnije pruža više mogućnosti. Razmišljao sam i da studiram matematiku na PMF-u, koja je bila moja prva ljubav, i svetsku književnost, za koju mislim da svi pre ili kasnije požele da studiraju. Kako se situacija u zemlji naglo pogoršala ispostavilo se da je moj izbor bio dobar, pošto mi je uvek pružao mogućnost da odem napolje.
Mislim da je skoro 80 odsto ljudi iz moje srednje škole otišlo iz Srbije. Na trećoj godini studija, prijatelji i ja smo takođe razmatrali tu mogućnost, jer je, realno, situacija bila prilično loša. Položili smo sve neophodne testove i stavili na papir za i protiv. Ispostavilo se da su mi ovde porodica, prijatelji, podneblje odakle sam i da se, bez obzira na sve, tu dobro osećam. Moja dva partnera i ja smo završili studije 1996. godine i osnovali smo cd klub u Platou da bi imali neke prihode i preživeli.
Tada smo godinu dana paralelno radili i u Telefoniji i taj period je bio „danju Ragib, uveče Nagib“: dolazili smo sa jednog posla uveče pravo na drugi . Radeći u privatnom sektoru, bili smo u situaciji da sami odlučujemo o svojoj sudbini – mislili smo da smo privremeno rekli doviđenja svojoj struci, ali kako su poslovi dobro krenuli, evo već 12 godina radimo van nje.
Do potpisivanja Ugovora o legalizaciji softvera sve je predstavljalo puko snalaženje, po principu kupi jeftino i prodaj skupo. Sa mnogo truda kompenzovali smo nedostatak veština poput bogaćenja od “nošenja gajbica trešanja” ili poznavanja prijatelja koji poznaje “prijatelja“. Nismo imali “preporuke” bilo kakve prirode: rođačke, političke, zemljačke… Mislim da sa deset prstiju uvek možeš da napraviš sve, samo je pitanje kolike su ti ambicije i sa čime si zadovoljan. Naš prvobitni plan bio je “još godinu, dve“ a sad imamo nešto što ima svoje ime, poziciju i vrednost.
Kad pričamo o mladima, moram da spomenem da smo u poslednjih godinu dana zaposlili nekoliko ljudi mlađih od osamdesetog godišta, koji su me oduševili svojim kvalitetima, radni su i pozitivno orijentisani. Da li je to izuzetak ne znam, ali mislim da je to nešto što se donosi kućnim vaspitanjem. Na osnovu tog iskustva, imam pozitivno mišljenje o mladima i verujem u njih, ako su spremni da rade i ulažu u sebe.
Ivan Peševski, 31. godina
“zla-zla.com”
Čini mi se da je bila 2003. godina kada sam iz Hrvatske dobio jednu vrstu rol-papira za cigarete, varijantu sličnu ovoj koju mi sada radimo. Malo smo se raspitali ko to pravi i stupili u kontakt s proizvođačem, uspeli da skupimo malo novca, kupili i dovezli iz Zagreba prvi kontingent robe. Onda sam stavio ranac na leđa i išao od trafike do trafike i nudio. Bilo je teško, imao sam jedan jedini proizvod, ali verovao sam u to, video sam da može u Hrvatskoj, pa zašto ne bi uspelo i ovde. U početku nije išlo naročito dobro, jer nismo imali mrežu kupaca. Međutim, uspeli smo vremenom da je izgradimo, isključivo zahvaljujući upornosti.
Sada zastupamo najbolji i najprodavaniji papir na svetu, španski Smoking, a proizvodimo i distribuiramo sopstveni proizvod, rizlu Zlu, koji već prepoznaju po čitavoj Srbiji. Prodajemo i majce i dukseve sa našim prepoznatljivim logotipom. Uopšte, čitav koncept reklamiranja preko majica i grafita pokazao se veoma uspešnim i jeftinijim od glomaznih kampanja. Interesantno je da se Zla bolje prodaje po malim gradskim sredinama u unutrašnjosti Srbije i traže je češće nego Smoking, možda baš zato što je domaći proizvod.
Što se poslovne prilike tiče, mislim da čovek samo treba da bude dovoljno uporan, jer ako zna šta hoće da napravi, uspeće bilo gde. Ne mogu da kažem da ovde ima više ili manje mogućnosti nego u inostranstvu, možda bi finansijski rezultat tamo bio nešto povoljniji. Nisam razmišljao da odem napolje, kao neki moji vršnjaci. Uvek sam mislio da ako negde odeš sam i padneš, neće biti nikoga da te podrži i podigne. Ovde sam na svom tlu, imam dosta prijatelja i familiju koji mi pomažu da budem jači. Svakako, postoji razlika između želja i mogućnosti, ali upravo zbog toga treba biti realniji i postaviti ostvarljive ciljeve.
Marija Dukić i Marko Miladinović
broj 48, oktobar 2008.