Na kraju 2007. godine, prema izveštajima dostavljenim Narodnoj banci Srbije (NBS) u stečaju i likvidaciji bila su 1.792 preduzeća u Srbiji, skoro 400 više nego prethodne godine. Za više od polovine tih preduzeća stečajna procedura je u toku, jer se u trgovinskim sudovima u Srbiji vodi oko 500 stečajeva, koliko i u Centru za stečaj Agencije za privatizaciju.
Očekuje se da će broj preduzeća u stečaju biti uvećan početkom iduće godine, kad će takva sudbina zadesiti sve društvene firme koje ne budu privatizovane do kraja 2008. godine. Propisi o privatizaciji predviđaju da u svim društvenim preduzećima koja ne budu prodata do tog roka proglasi stečaj, a procenjuje se da će takvih firmi biti najmanje 400. To su uglavnom preduzeća koja su već bila na aukcijama, ali za njih nije bilo zainteresovanih kupaca. Praksa je da se posle tri neuspele aukcije ne zakazuje nova prodaja, već se čeka kraj roka za privatizaciju društvene imovine da bi se pokrenula stečajna procedura.
To što za nekoliko stotina preduzeća nema zainteresovanih kupaca ne znači da će njihova imovina biti prodata u bescenje da bi se namirili poverioci i isplatile zaostale zarade zaposlenima. Veliki broj tih firmi ne može da nađe kupca jer propisi o privatizaciju nalažu da novi vlasnik najmanje tri godine zadrži istu delatnost, a mnogi investitori bi rađe kupili njihovu imovinu, poslovne zgrade i zemljište koje koriste. Stoga će stečajevi takvih preduzeća i najkraće trajati i nema sumnje da će se za neka od njih otimati stečajni upravnici koji dobijaju procenat od ostvarene prodaje.
U preduzećima koja su na kraju prošle godine bila u stečaju i likvidaciji zaposleno je 7.309 radnika, što je za 53 odsto manje nego u 2006.godini. Među tim preduzećima najviše je malih privrednih društava, 95,7 odsto, a kad je reč o delatnostima najviše je iz trgovine. Iz Beograda je skoro svaka treća takva firma.
Ukupni gubitak stečajnih preduzeća prošle godine je bio 7,2 milijarde dinara, što je dvostruko manje nego 2006. godine. Njihovi prihodi bili su 30,3 milijarde, a rashodi 37,4 milijarde dinara, dok su kumulirani gubici iznosili 105,1 milijardi dinara, što je približno za 50 odsto više nego u 2006. godini. Sredstva tih preduzeća bila su vredna 171,6 milijardi dinara, a čine ih stalna imovina (71 milijarda), obrtna imovina (40,4 milijarde) i gubitak iznad visine kapitala (59,6 milijardi dinara).
Dobar zakon sa puno mana
Novi Zakon o stečaju, koji je u primeni od februara 2005. godine, omogućio je da se stečaj okonča u roku od godinu dana, i to potpunim gašenjem firme ili ozdravljenjem jednog njenog dela. Taj zakon je i od strane međunarodnih institucija proglašen jednim od najboljih u Srbiji, ali je praksa pokazala da i on treba da se dorađuje, što za sada nije među prioritetima Vlade Srbije. Predlaže se da se zakonom propiše formiranje posebnog fonda iz kojeg bi se plaćali troškovi vođenja stečaja, dok se za to novac ne obezbedi prodajom imovine stečajnog preduzeća. Pored toga, jedna od mana sadašnjeg zakona je što nije predvideo u koji fond će ići novac od prodaje naknadno pronađene imovine preduzeća čiji je stečaj okončan.
Nekoliko stotina stečajeva vodi se prema starom zakonu, kojim nije oročen stečajni postupak, što je jedan od razloga da ta procedura u nekim slučajevima traje i po 15 godina, a sadašnji prosek je tri godina. Agencija za privatizaciju je nadležna za stečajeve u preduzećima gde je država većinski vlasnik, kao i u preduzećima gde je poništen kupoprodajni ugovor.
Značajna novina u sprovođenju stečaja je što stečajni upravnik mora da ima licencu koju izdaje Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Do sada je ta agencija izdala 421 licenci stečajnim upravnicima, koji su za prethodne tri godine okončali više od 600 stečajeva, a trenutno vode 635 postupaka, od čega je polovina odnosi na preduzeća koja su u privatnom vlasništvu. Nije ograničeno koliko stečajevo može istovremeno da vodi jedan stečajni upravnik, već je njima ostavljeno da sami procenjuju koliko će biti angažovani, tako da su oni odgovorni ako se postupak oduži. Efikasnosti stečajnih postupaka doprinelo je i to što stečajni upravnik za svaku štetu koja nastane odgovaraju svojom imovinom, kao i za štetu koju prouzrokuju njihovi saradnici, jer je na vreme nisu sprečili.
Primenom novog zakona, prema rečima direktorke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Vesne Gaćeše, trajanje stečajnog postupka skraćeno je sa sedam, na prosečno tri godine. Licence se potvrđuju svake tri godine, čime je u velikoj meri onemogućena korupcija u vođenju stečajnih postupka, Naime, ranije je u interesu stečajnih upravnika bilo da postupci što duže traju, a nisu ogovarali ukoliko bi imovinu stečajnog preduzeća prodali dogovorom a ne po tržišnoj ceni. To se najbolje videlo u slučaju takozvane „stečajne mafije“, u aprilu 2006. godine, kad je uhapšeno 35 ljudi pod sumnjom da su oštetili desetine preduzeća u stečaju i pritom sebi stekli veliku materijalnu korist. Na čelu te grupe je, kako je navedeno u optužnici, bio predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević. U tom sudu se provodi oko 70 odsto stečajeva u Srbiji.
Sada Agencija za licenciranje stečajnih upravnika proverava rad svakog stečajnog upravnika pre nego mu licencu produži na još tri godine, a kako su njihove zarade daleko iznad proseka u Srbiji i imaju mogućnost da vode i po nekoliko stečajeva, teško da će se neko od njih odlučiti da se kocka sa tim papirom.
Marica Vuković
broj 48, oktobar 2008.