Noćni uspon Kluba putnika Srbije sastoji se od postavljanja kampa blizu vrha, jedno osam do deset kilometara. Druženje traje do kasno u noć, a oko pola dva se kreće na uspon. Oko vas je mrkli mrak, a jedino što vidite je ono dokle dopire kineska baterijska lampa. Zanimljivo, a ume da bude i opasno. Lajtmotiv je gledanje izlaska sunca.
Iako treći, već je tradicionalan. Još prilikom dogovaranja drugog noćnog uspona odlučeno je da se tako zove. Prvi je bio uspon na Trem na Suvoj planini, a drugi na Midžor na Staroj planini. Ovog puta u pitanju je bila planina Željin. Ni sam nisam znao gde se to nalazi, ali kasnije je isplivala informacija da se planina nalazi blizu Vrnjačke Banje, da pripada kopaoničkim planinama i da je blizu Goča.
Ove godine smo imali prethodnicu, dakle ljude koji su mogli da dođu dan ranije i da se ulogore na improvizovanom kampu na fudbalskom terenu. Povratna autobuska karta iz Beograda beše povoljna, naravno, sa izmišljenim studentskim popustom. Drugi deo ekipe je trebalo da krene vozom iz Beograda u dva ujutro, ali srpske železnice promeniše red vožnje i svi su morali biti na stanici pet sati ranije nego što je predviđeno. Sve je to poremetilo osnovni plan i program, ali ljude dobre i čelične volje ništa nije moglo zaustaviti, čak ni sama država.
Prvi deo ekipe, to jest autobusdžije, stigao je do ove znamenite banje, a ja sa njima. Tamo nas je dočekala članica Kluba putnika Srbije u čijoj je režiji sve ovo i smišljeno, i odvodi nas do stadiona gde stadosmo podizati šatore. Reč dve o svemu, a uz svaku tu reč i po gutljaj medovače, pa zorovače, pa lincure, pa u krevet, to jest vreću, ako se uspe naći svoja i prethodnica je zaspala. U cik zore je došao ostatak ekipe, premoren od voza i presedanja. Svrha srpskog voza u 21. veku nije objašnjena, srećom ekipa je stigla dobro raspoložena. Svi rasprostreše vreće i legoše na zelenu travu. U šatore se ne može jer sunce topi plombe.
Po daljem planu, u 12 časova je promocija Kluba u Vrnjačkoj Banji, a nešto kasnije i otvaranje izložbe dokumentarne putničke fotografije. Promocija se sastojala od jednog mikrofona i okupljenih, a u koji su govorili istaknuti članovi Kluba koji nisu uspeli na vreme da pobegnu. Počelo je sa opštim mestima, a kasnije su neki članovi pričali anegdote sa putovanja i sve je delovalo simpatično entuzijastički, pogotovu ako se uzmu u vid zamuckivanja i trema. Prisutni su odobravali svaku reč i poneli se drugarski. Kasnije je otvorena i izložba, a masa je pohrlila. Zanimljive postavke i zanimljive teme, ali, to ne beše za nas već više za posetioce koji će u perspektivi doći na izložbu. Odlučismo da pomognemo Klubu kupovinom majice sa natpisom akcije. Lepa svetlo zelena majica. Toliko lepa da je sitni insekti obožavaju.
Za razliku od prethodnih uspona, ovaj je imao i pokrovitelje. Tu su opština, štamparija, autoprevoznik i drugi, ali ono što je najviše prijalo putniku entuzijasti je organizovani ručak u hotelu Breza, dakle sponzorstvo u vidu pasulja. U životu sam upoznao razne ljude: pametne, glupe, bogate i siromašne, lepe i ružne, ali najmanje sam upoznao ljudi koji ne vole pasulj. Punih stomaka penzionerski se izležavamo i čekamo autobus koji treba da nas preveze do mesta gde ćemo kampovati. Sa malim zakašnjenjem autobus dolazi i prekida tu gerijatrijsku idilu te negde oko pet popodne krećemo ka selu Rogavčevina gde je po planu trebao da se napravi kamp.
Sat vremena vožnje, a odatle još koji kilometar peške do tačke B i sve uz tegljenje glomazne opreme. U treću ruku smo stavili i dar lokalnog sponzora – mesare. Trideset kila mesa donacije na raspolaganju za nas šezdesetak i isto toliko hleba. U međuvremenu promiče kiša, kojoj se nismo nadali, ali smo je očekivali. Kiša kasnije prestaje, kamp se postavlja, a obuća propušta. Zanimljivo je napometnuti da obuća koju smo spremili za uspon nije odolela ni najobičnijoj rosi. Stoga, neko reče da stavimo noge u kese, a sve zajedno u patike. To naravno ništa nije pomoglo, osim da nam nateknu noge.
Na livadi, verovatno nečijoj, postavljamo kamp. Masa se skuplja oko ogromne logorske vatre, koja je suprotno svom nazivu postavljena daleko od logora da se plastični šatori ne bi istopili i nadimili. Svako peče na vatri ono šta je ima. Za to vreme, improvizuje se bend od jedne gitare, dve tarabuke, dve zvečke i didžiriduom, aboridžinskim drvenim duvačkim instrumentom, dugačkim oko metar i po koji prozivodi zvuk dubokog „nja“. Veoma melodično i u pratnji šezdesetak vokala peva se pesma „Buđav lebac“, andergraund grupe S.A.R.S. Poneka prepečena kobasica zaboravljena na vatri pita se ko smo mi, jer nigde nikog nema u radijusu od pet kilometara.
Negde oko pola jedanaest sam krenuo u šator u nadi da ću zaspati. Ustvari, već sam tada osećao umor, vreme nije mirisalo na lepo, a ja sam se premišljao da li uopšte da idem do vrha, ili da prespavam u kampu sa manjim delom ekipe. Odlučih da ako uspem da zaspim i probudim se u nekom pristojnom agregatnom stanju ipak krenem. Iako je u kampu bila graja i horsko zaplitanje jezicima, uspeo sam odremati nekih sat i po vremena. Skačem na noge nelagane, a moj saputnik kuva kafu, kasnije i sok od paradajza, koji mu je poslužio za trežnjenje.
Oko pola dva krećemo. Srećom, sa nama su bili momci iz lokalnog Eko kluba Željin koji znaju put, jer bismo se bez njih izgubili ili u najboljem slučaju uspinjali dvanaest sati. U početku bauljamo u mraku. Tempo je jak i teško se može pratiti, a i popilo se dosta šećeruše, pa neke drugi nose. Prva deonica uspona bila je mestimično kroz pašnjake i šumice, ali kako je put odmicao čulo se sve više psovki na račun onog ko je izabrao ovakvu maršutu. Ima i razloga. Preskakali smo potoke, trule balvane, kamenje, a onda smo se nekoliko desetina minuta probijali kroz gusto šiblje. Vetar duva, a mi mokri. Preznojavamo se dok koračamo, ali se smrzavamo kad je pauza, ako se dva minuta stajanja može nazvati pauzom, a ne može.
Otpilike oko pet stižemo na ogoljen vrh i radujemo se izlasku sunca i vetra koji nas probija kroz znojem natopljene majice. Sve psovke se zaboravljaju, a nivo sreće raste sa količinom sunčevih zraka koji padaju na naša namučena, ali ozarena lica. Gore smo proveli nekih sat vremena, sve dok se nije potpuno razdanilo. Krijemo se u zavetrini i doručkujemo darove našeg sponzora. Na 1785 mnv u principu i nema šta drugo da se radi, osim da se uživa u vidicima. Aparati škljocaju, radi i video kamera, a ja koristim priliku da napravim prelepe panoramske fotografije krajolika, zajedno sa izmaglicom koja liči na ogromno zaleđeno jezero. Jedan deo ekipe je istim putem pohitao nazad do kampa. Iskreno, ne može se ostati na vrhu dugo po jakom vetru, neispavan i mokar do gaća. Nas nekolicina najupornijih krenula je sat vremena kasnije nazad, ali zaobilaznim putem, predvođena momcima iz Eko kluba.
Prelepa priroda, potoci, ptičice i čist vazduh zamaskirali su osećaj jakog sunca, koje mi je izgorelo vrat, ruke i vrhove ušiju. Ovo je prvi put da su mi izgorele uši, a vrat mi je izgledao kao da sam kopao na njivi. Momci nam pričaju lokalne legende, kao i priču o Stojku, koji je obezglavljen od strane Turaka, „trč’o i tu leg’o“. Laganim hodom dalje, u kamp smo stigli premoreni nešto pre podneva. U morkim patikama (sa kesama), vlažnim pantalonama i teškim rančevima smo prešli oko 20 kilometara u nimalo naivnim uslovima, ali nam se sklapanje šatora ukupne težine 3 kilograma činilo kud i kamo teže. Pijemo poslednju kafu sedeći na travi, jer smo u podne trebali da krenemo nazad za Vrnjačku Banju, a odatle u svako u svoj porodični osinjak. Pošto je ekipa izmešana, neki idu za Novi Sad, neki u Niš, a mi u najveću kasabu u Srbiji. Međutim, odlučujemo da ostanemo u Vrnjačkoj Banji dva sata duže, jer smo imali povratne karte pa nam je bilo svejedno. Ovu pauzu iskoristili smo da odemo u rigoroznu inspekciju toaleta po lokalnim kafanama, san svakog kampera. Sve je čisto i uredno, bili smo zadovoljni.
U autobusu vrućina i tišina, a na stanici u Beogradu sve izgleda čudno, čak su i lica ljudi boje smoga. Kao da sam bio u paralelnom svetu.
Uroš Nedeljković
broj 44, jun 2008.