Ustati vikendom u ranu zoru prkosi zdravoj logici, osim ako ne postoji neki pravedan razlog za to. Naš razlog je bila poseta 24. tradicionalnoj Kobasicijadi u malom bačkom mestu Turiji.
Zagolicani čestim bombardovanjem medija o kojekakvim -ijadama koje se održavaju po Srbiji, rešili smo da posetimo jednu od ovih manifestacija, nadaleko poznatu internacionalnu Kobasicijadu, čuvenu po najvećoj kobasici na svetu, dugačkoj čitava dva kilometra i dvadeset četiri metra. Svake godine joj se broj „meteri” povećava. Pre svega, raspitali smo se malo o Turiji i pomenutoj manifestaciji. Za to nam je pomogao simpatično urađen sajt Turija.co.yu, koji je orijentisan na samo mesto, ali i na Kobasicijadu kao važno mesno dešavanje. U dnevnim novinama su bile najave i pozivi za svetkovinu, ali definitivno smo prelomili kada smo videli event na sajtu Facebook. Turijanci su se pokazali veštim u marketingu i retko u Srbiji, vični elektronskoj komunikaciji sa potencijalnim posetiocima. Malo smo se raspitali o pojmu „najveće” kobasice i ispostavilo se da se radi o najdužoj kobasici na svetu, ali naši mediji uporno ponavljaju da se u turiji pravi najveća kobasica. Podaci o najvećoj kobasici su oprečni, bar što se interneta tiče, pa vas time nećemo ni zamarati. Međutim, neki od podataka do kojih smo došli su i da je najduža kobasica na svetu napravljena u mestu Baguilo na Filipinima i dugačka je pet kilometara, ali da li je ovaj rekord potvrđen, ne znamo.
Dvadeset četvrta Kobasicijada je trajala četiri dana, ali se najveća posećenost očekivala za vikend, zato smo i mi odlučili da baš odemo tamo u subotu. Krenuli smo “autoputem” ka Novom Sadu, a iz Beograda. Ovo čedo srpskih putara se može uporediti sa vožnjom bicikla po poligonu za testiranje granata, a kolaju i neproverene priče da NASA želi da svoje lunarno vozilo isproba baš na ovom putu. Šalili bismo se mi još nekoliko pasusa, da nas nije dočekao hladan tuš tek poskupljene putarine. Moguće je da srpski putari naplaćuju putarinu po rupi, jer što ih je više i putarina je skuplja. Dakle, 240 dinara za 240 rupa, lep biznis, a puno mušterija. Preživećemo i to, ipak smo krenuli na Kobasicijadu, a poznato je da je dobra kobasica lek za svaku frustraciju. Nama su konkretno trebale po dve kobasice, jer izgleda da su rupe u nekim delovima naše države skuplje, tako da 350 dinara na putu Novi Sad – Subotica ima itekako svoje opravdanje, ako cenimo po već navedenom gledištu. Ovih 500 dinara (10 dinara smo dali bakšiš jer nas je jedna rupa posebno obradovala, pa smo time zaokružili cifru) je otprilike metar i po kobasice, ali o tome kasnije.
Skrećemo sa puta u Srbobran, a nedaleko od njega je i čuvena Turija gde nas dočekuje veliki transparent sa natpisom dobrodošlice. Sitna kiša koja nas je zadesila usput, rominja i ovde, ali ubrzo prestaje, na našu sreću i sreću organizatora festivala. Parkiramo malo dalje od glavne bine, a vidimo registracije iz skoro cele Srbije, regiona, ali i evropskih zemalja. Dok lagano hodamo do centra, sa naše desne strane vrti se vo na ražnju, a miris roštilja nam puni nozdrve i kosu. Pošto smo došli pre zvaničnog programa na bini, koristimo priliku da posetimo izložbu likovnih umetnika opštine Srbobran. Ne, nisu slikane leteće kobasice kao odgovor Milićevim letećim balvanima, već zanimljivi portreti i pejsaži. Nakon toga, nastavljamo šetnju kroz ulice, a sa obe strane sunce nam zaklanjaju tezge na kojima se prodaju sve što se od mesa može napraviti. Peče se sve od mesa i tope se čvarci kao svojevrstan vid live acta. Vašarski deo, jer ovo je ipak vašar, nije potrebno posebno opisivati. Mi ćemo vam ipak dati neke ključne reči: piratski diskovi, oštrači za noževe, kineska odeća, suveniri. Oko podneva sedamo u improvizovanu kafanicu oksimoronskog imena – “Arilje”, Beograd. Naručujemo pljeskavice i kobasice da nahranimo našu dobru volju, a nekoliko minuta nakon toga počinje program na glavnoj bini, tj. njegov lajt motiv: dovoženje najduže kobasice na svetu. Ove godine ona je dugačka 2.024 metra, a kao takva se i prodaje i to po ceni od 300 dinara za metar dužni. Sada se vratite na onaj deo o putarini, pa sami računajte. Kobasicu je dovezao “Džundir” (traktor marke John Deere) koji je očigledno i bio sponzor manifestacije (tačnije njegovi uvoznici, ne sam traktor) i to u prikolici u kojoj je kobasica bila naslagana. Traktor je išao polako, a sa bine je veseli majstor turijskog protokola publiku zabavljao bećarskim šalama, a uz tamburice se pevala pesma “Turija je mala i šarena, tu se ne zna ko je čija žena”. Mnogobrojni novinari fotografišu sa bine ovo svetsko čudo, a i mi sa njima. Prisutne su i TV ekipe lokalnih televizija, sve deluje svečano. Silni narod se skuplja oko prikolice, a gospodin sa bine veselo im poručuje da uskoro počinje merenje kobasice i prodaje na metar pa da se spreme. Sav prihod ide u humanitarne svrhe.
Inače, vredno je pomena da je za ovu kobasicu bilo “utrošeno” 35 tovljenika, 50 kilograma soli, oko 20 kilograma paprike (slatke i ljute), šest kilograma bibera i pet kilograma belog luka u prahu. Impozantno. Vraćamo se u istu kafanu da dovršimo obed i da se sklonimo iz gužve, pošto smo već platili na mostu putarinu, na ćupriji smo pivo platili 200 dinara po komadu. Dok šetamo dalje, čujemo sa bine kulturno- umetnički program, a potom i proglašenje naj kobasice. Da je ova manifestacija važna i posećena, pored velikog broja ljudi koji su došli kao posetioci, vidi se i po njenom sajamskom karakteru. Naime, izloženi su i razni novi automobili i traktori na prodaju, dele se prospekti, ljudi se raspituju. Sa svih strana transparenti i letci nas pozivaju na Kupusijadu u Futog, Štrudlijadu u Novo Miloševo, Pasuljijadu u Temerin, a Udruženje stočara „Ovčar” iz Sakula nas poziva sloganom „Pa izvol’te u Sakule u Banatu”.
Taman kada se spremalo takmičenje u brzom jedenju kobasica i tombola, morali smo da krenemo dalje, u Novi Sad, naravno zaobilaznim putem. Na kraju, žao nam je što nismo imali vremena da duže ostanemo na ovom veselom festivalu. Propustili smo tombolu i proglašenje naj čoveka Kobasicijade. Taj naj čovek (piše se odvojeno) je ustvari najdeblji. Zaboravili smo i da pitamo kakav odnos imaju prema vegetarijanstvu.
Uroš Nedeljković
broj 41, mart 2008.