Politički korektno „regionalno“ takmičenje izvrnuto je ruglu. Stoga je logično postaviti pitanje da li iza bezazlenog festivala stoji neka teža priča, kao i da li su se srpska svakodnevnica i mentalitet preneli i na digitalnu Srbiju.
Ideja Agene, organizatora WebFesta, je bila da se napravi takmičenje srpskih sajtova u raznim kategorijama i da se tako pomogne razvoju srpskog interneta, tj. da se podstaknu ljudi da internet koriste u što većoj meri. Ova ideja je u svojoj biti neoriginalna, ali više nego sveža za domaće uslove, pa je takmičenje, kako se kraj približavao, dobijalo razmere manije među administratorima sajtova, koji su otkopavali i mrtve da bi glasali za njihovo čedo.
Kao i svaka dobro zamišljena ideja, u Srbiji je degradirana i to iz više razloga.
Prvo, svi su prevideli da će postojati žiri, koji će svojim glasovima odlučivati o pobedniku, nevezano za glasove publike. Lista članova žirija je bila istaknuta na sajtu i niko, u početku, nije izražavao ikakvu sumnju u regularnost i nepristrasnost.
Drugo, glasanje publike je zamišljeno dobro, ali je traljavo odrađeno, tako da je moglo da se glasa samo preko mejl adresa, a IP adresa nije bila bitna. To je omogućilo nekim sajtovima sa jednocifrenim dnevnim posetama da dobiju respektabilan broj glasova.
Treće, ono što je publika izglasala, a i pored truda administratora da lažiraju utakmicu, ipak je verodostojnija ocena od žirijeve.
Četvrto, potegnuto je pitanje oko pokrovitelja festivala, Naftne Industrije Srbije, što je celom festivalu davalo puno ime sa ovim prefiksom Nis Petrol WebFest.
Peto, ovim festivalom se ništa nije dobilo na promociji interneta, naprotiv, samo su se otvorila neka nova pitanja.
Krenimo od početka. U žiriju su bili dizajneri i webmasteri poznatih sajtova ili ljudi nesumnjivo povezani sa nekim sajtovima. Tada se pojavio i prvi crv sumnje, kada je žiri izbacio listu preliminarnih kandidata. Gle čuda, u skoro svakoj kategoriji se pojavio sajt nekog od sponzora ili partnera ove manifestacije. Javnost je tu već namirisala da žiri baš i ne miriše tako lepo, kao što mirišu njihove biografije.
Za to vreme se vodila prava bitka u drugom sloju, onom za sirotinju, dakle glasovi publike. Lojalnost na delu, ljubav prema matičnom sajtu, organizovanje radi „naše stvari“, iskonska romantika. Navala na server Agene je bila tolika, da je server u par navrata padao, a u nekim trenucima je bilo i dve hiljade korisnika u sekundi, ako je verovati organizatorima.
Kada je glasanje završeno, a žiri konačno prelomio i konačno dodelio svoje glasove, javnost se samo nasmešila i konstatovala da su priče, koje su kružile već par dana po forumima i blogovima, tačne. Naime, prestižnu nagradu žirija za najbolje satove su dobili na primer: B92 (informativni), dok je Dejan Restak, administrator sajta B92, član žirija, a ista medijska kuća je i medijski partner manifestacije; Gdestinacija, blog o putovanjima o kome smo skoro pisali, iako je skoro prodat hrvatskom MojBlog.hr i dalje nije blog u pravom smislu reči, već je više zbirka putopisa, a profesor srpskog bi rekao da su promašili temu; Telenor.co.yu u kategoriji poslovnog, iako se ni sa čim ne izdvaja od bulumente sličnih, uglavnom dosadnih, sajtova slične tematike (zli jezici bi posumnjali da žiri ima 063 brojeve, al’ naši jezici su dobri) i tako dalje. Treba istaknuti da na sajtu decidno piše da je zabranjeno žiriju da glasa za njima bliske sajtove. Ma je l’?
Publika se potrefila sa žirijem samo u jednom sajtu i to Švepsovom filmskom festivalu, sve ostalo je omanula. Na primer, ta publika, sram da ih bude, drznula se da izglasa sajt Naslovi.net, kao najbolji informativni sajt umesto B92, ili sajt SPC umesto NBS kao institucijalni. Izgleda da građani i dalje više veruju popu nego dinaru. Burek (pola miliona članova) je, na primer, izglasan kao najbolji forum, umesto usko profilisane Dizajn Zone. Srbovanje umesto MyExit.org i slično.
Ne treba sitničariti, ali treba biti realan. Ko je mogao da organizuje takmičenje sajtova u kojima će odluka žirija biti teža od odluke publike. Publika zna šta voli i šta posećuje redovno. Ovako, nigde nema statistike posećenosti sajtova i ostalih tehnikalija, ali zato ima pompeznog slikanja i ceremonije sa poznatim ličnostima u JDP.
Da li je ovo vreme da se zapitamo o postojanju „internet mafije“ ili su u pitanju samo lobističke grupe iza kojih stoje velike kompanije, a sajtovi koji se rade iz entuzijazma ili bez krupnog kapitala iza sebe, nemaju šta da traže?
Videćemo se sledeće godine, priča se da će glasanje za sledeći WebFest početi od marta. Nadamo se da će biti bolje osmišljeno od ovog i da neće nagradu za najbolji sajt dodeliti (opet) samima sebi. Da li neko više koristi internet posle ovog takmičenja? Da, organizatori.
Uroš Nedeljković
broj 38/39, decembar 2007./januar 2008.