Home TekstoviAnalizeBiznis Postmoderna vremena (1): Budućnost do sutra

Postmoderna vremena (1): Budućnost do sutra

by bifadmin

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja.

Evo jedne tipično američke priče: Sten O’Nil, je Afro-amerikanac, što će reći Amerikanac boje bele kafe, koji je pre pojave Baraka Obame dospeo na najvišu lestvicu upravljačke moći u SAD. Bio je takozvani “Nº1” u investicionoj banci „Merrill Lynch“, koja je opet “Nº1” među bankama u Americi. Posle završenih studija ekonomije na Harvardu počeo je 1986. godine karijeru junior-brokera u toj banci. Penjao se uporno u hijerarhiji, a mnogi smatraju da mu je dobrim delom pomoglo i to što je dovoljno tamnoput da bi mogao biti “crnac” u strukturi, a dovoljno “belac” u beskrupuloznoj finansijskoj igri. Počeo je sa tzv junk-bonds (smeće među akcijama), ali je imao ambicije da se baci u strukturne (structural) akcije i hedž fondove, jer tu se zarađivao glavni novac. Uspelo mu je i od kada je 2002. godine postao glavni, banka je uvećala svoj kapital za 100 odsto, a on dospeo do godišnje plate od 52 miliona dolara. Njegova životna deviza bila je: “Da bi se zaradilo mnogo, mora se mnogo i reskirati”. To ga je navelo da banku uvuče u igru sa „subprime“ kreditima i da ona na kraju mora da izbaci iz bilansa 8,4 milijarde dolara uloženih u nenaplative poslove. O’Nilova zvezda je pala, ali ne u prašinu. “Prinuđen” je da ode uz „zlatni padobran“ od 160 miliona dolara!

Priča o Stenu O’Nilu je američka zato što se jedino u toj zemlji može dogoditi da siromašno crnačko dete iz Bronksa dospe tako visoko u svetu novca, da odleti još većom brzinom i da se sve završi hepiendom, po njega, dakako. Inače sličnu sudbinu je doživeo Čarls Čak Princ III, koji je kao predsednik sa “jakim vezama” uvalio „Citigroup“ u kredine dubioze, koje su joj umanjile dobit za 60 odsto, a otpremljen je sa “padobranom” od 230 miliona dolara. Ken Luis, predsednik Bank of America, podjednako je usrećio svoju banku. Njegov “padobran” ne znamo koliko je velik, ali su oni obično iskazani brojkom od devet cifara. Istim povodom, trgovanjem subprime kreditima olako izdatim bez garancije ili hipoteke, nastradao je i najmoćniji čovek Vol Strita, predsednik „Blackstone private equity“ fonda, Stiv Švarcman. Njegov fond je bio poznat po tome što niko nikada nije odbio njegovu ponudu za kupovinu kompanije. Fond bi kupljenu kompaniju razbucao u parčiće, odbacio neprofitne delove i napravio konstrukciju za uspon preostalog dela prodajući ga za daleko veću cenu od one koja je data za celu kompaniju. U anale biznisa ući će ponuda „Blackstone“ fonda za kupovinu EOP kompanije, koja gazduje najvećim delom nekretnina na Menhetnu i to po ceni od 48 dolara za akciju. Pojavio se konkurent koji je ponudio 52 dolara, ali je satrven nedostižnom ponudom Blackstone od 55 dolara za akciju, odnosno 39 milijardi dolara ukupno. Samo 48 sati kasnije Švarcman je prodao jednu trećinu poseda za 30 milijardi dolara.

To su karakteristične storije pojedinaca u sferi američkih finansija. A te finansije su, generalno, kapitalizam danas. Žan Pizani Feri (Jean Pisani Ferry) francuski ekonomista duge karijere u vladi svoje zemlje i Evropske unije, danas direktor think-tank instituta Bruegel, tvrdi: “Transmisija krize iz Amerike ka Evropi ne ide pretežno preko spoljne trgovine i kanalima realne ekonomije… američko tržište po sebi nije opredeljujuće za nas, ali je opasnost od finansijskog uticaja te zemlje fantastična i svaki put prevazilazi naša očekivanja… Na početku smo globalizacionog šoka. Najgore treba tek da dođe…” Navedimo samo da je pokušavajući da predupredi prve negativne efekte američke krize sa stambenim (subprime) kreditima Evropska centralna banka pustila u promet 440 milijardi evra likvidnih sredstava. Istovremeno je američka (FED) pustila na tržište 420 milijardi, ali američkih dolara, što znači da je Evropa platila 50 odsto veći račun za američki hazard. Ta likvidna sredstva su samo privremeno ublažila krizu. Naknadno gašenje finansijskog požara likvidnim novcem pokazalo je da se radi o znatno dubljoj krizi nego što se očekivalo.

Kriza, kriza, e pa šta je…

Stoleće koje smo tek počeli da trošimo obeleženo je gigantskim skandalom američkog energetskog kolosa „Enron“, koji je postao sinonim za neočekivano rasprostranjenu menadžersku pljačku sopstvenih kompanija. Poduprt lažnim procenama vrednosti kompanije, glavni menadžer „Enrona“ Kenet Lej, je naduvavao vrednosti akcija i sopstveno bogatstvo do neslućenih razmera. Slavljen je kao poslovni genije, a „Enron“ je na berzi dostizao nebeske visine. Kada se preteralo, prenaduvani balon je pukao. Konstatovano da postoje skriveni gubici od preko 10 milijardi dolara, iza čega je sledio sunovrat i otkrivanje drugih dubioza. U toj nečasnoj igri udela su imali ne samo čuvena rejting kompanija Artur Andersen, koja je davala lažni procene, nego čak i SEC, komisija za nadzor operacija na berzi. Istom tehnikom poslužio se i glavni menadžer i osnivač „WorldComa-a“ Berni Ebers, pa i drugi i završilo se tako što su brojni menadžeri otišli na robiju, akcionari izgubili uloženi novac, a oko 4.000 zaposlenih u „Enronu“ ostalo je ne samo bez posla, nego i bez sigurne starosti, odnosno para koje su ulagali u penzioni fond kompanije. Mogućnost da se zbog berzanskih mahinacija dospe u zatvor podučila je agresivne menadžere da potraže metode kako se mogu izvršiti preraspodele bogatstva, a da se za to ne odgovara.

Skandal, odnosno kriza sa subprime kreditima, koja još nije okončana, pokazuje da je pronađen bezbedan način da se kapitali naduvavaju, pa čak i da dođe do pucanja, a da niko za to ne odgovara, bar ne tako drastično kao ranije. Model tih špekulacija ćemo opisati na primeru „Countrywide“, male banke, koja se nije razlikovala od desetina hiljada drugih, sve dok na njeno čelo nije došao “genije” Anđelo Mocilo, menadžer nevelike reputacije, ali velikih ideja. On je shvatio da posle „Enron“ skandala učmale finansije valja razmrdati nečim novim. Rešio je da taj novi bum otpočne olakim deljenjem stambenih kredita. Nije preterivao sa traženjem hipoteke, nije tražio učešće, niti posebne garancije. Bilo je to ravno otkriću rupe na saksiji i stvar je krenula, dograbili su je se i drugi, jer gradnja i prodaja stanova zajedno sa finansijama koje je vuku pokriva skoro trećinu američkog BDP. U tome nije bilo ničega što bi se smatralo protivzakonitim, ili insajderskim trgovanjem, tj. nedozvoljenim korišćenjem unutrašnjih podataka u ličnu korist. Istina, Mocilo je svoje akcije dobijene za uspešno vođenje banke blagovremeno pustio na tržište i tako uz ogromnu platu stekao i 138 miliona dolara „čvrstog“ novca.

Genijalna ideja “pranja” odgovornosti u suštini se svodila na prodaju mase izdatih kredita fondovima, žednim posla, da ih oni naplate – operacija je nazvana risk saling (prodaja rizika). Fondovi bi te kredite prepakovali u derivate nazvane subprime i prodavali dalje, odnosno plaćali njima investicije kao da je u pitanju zdrav novac. Tako se zatirao trag, ali je teret operacije padao sve teže na pleća dužnika, koga je jedino lako identifikovati u celom lancu. Kamate su rasle od početnih 4 – 5 na 12, pa čak i 16 odsto. Posao je cvetao sve dok nije postalo jasno da veliki broj dužnika nije u stanju da plaća kredite. Tada je i taj balon eksplodirao. Američki predsednik je obećao pomoć države, centralna banka je posegla za novim likvidnim novcem, najveće banke su počele da “prosejavaju” svoju aktivu. Vrlo brzo su ustanovile da su gotovo sva sredstva “kontaminirana”, nenaplativa potraživanja uvukla su se duboko i neprimetno u sve pore finansijskog sistema. Ko zna koliko će vremena biti potrebno da se sva ona otkriju i otpišu. Danas banke širom sveta, dakle ne samo u Americi, otkrivaju da su, nemajući pojma o tome, upadale u zasedu lažnih para koje valja otpisati iz bilansa.

Marks je pisao da je “Realna barijera kapitalističke proizvodnje kapital po sebi”. Biće da je to zabluda, jer pokazuje se da je ne samo pravi kapital, nego čak i fiktivni kapital, veliki impuls proizvodnji makar na onoliko vremena, koliko traje lažno uverenje da je otkriven novi zamajac. Druga je stvar što naknadno dolazi do trežnjenja, kao sada u Americi, pogotovo u provinciji, gde niko živi ne gradi, jer nije moguće prodati kuću ni u bescenje. Pritisnuti sve većim otplatama dugova građani su prinuđeni da smanje potrošnju čak i najelementarnijih dobara pa je ekonomija počela da se usporava i prelazi u recesiju. Plenidba imovine dužnika nema nikakve svrhe, jer nema kome da bude prodata. Zato su banke krenule u izdavanje kredita kojima će se pokrivati dugovanja po ranijim kreditima, naravno sa većom kamatnom stopom. Invencija finasijskih mahera ipak nije u stanju da ostvari kreditni perpetuum mobile. Međutim, finansijska galaksija postala je neverovatno razuđena, prepuna novih mehanizama i termina koje malo gde u svetu uopšte prevode sa engleskog, jer dok jedno prevedu, deset novih operacija, finansijskih proizvoda i derivata je niklo.

Amerika je onaj biciklista koji mora neprekidno da vrti pedale kako ne bi pao. Ona ne prihvata evropski model balansiranja i sporijeg kretanja. Inače, otkriće da spekulacije mogu biti makar privremeno rešenje nije izmaklo ni građanima, pa su počeli da se zadužuju preko svojih kreditnih kartica i na tim računima napravili “rupu” koja se procenjuje na 940 milijardi, uglavnom nenaplativih, dolara. Krah postaje sve verovatniji. Likvidna sredstva koja je FED pustio u promet progutale su velike banke zapušavajući njima rupe u svojim bilansima, tako da do građana nije stiglo skoro ništa. Zamajac potrošnje zato je stao. Američki predsednik je bio prinuđen da deli pare, kao nekada okupacijsku “zimsku pomoć”. Iako ta sredstva iznose ukupno 150 milijardi dolara, ona su više politički gest nego novac koji može ozbiljno da pokrene potrošnju. Najnovije otkriće je da građani ne plaćaju ni kredite za automobile, koje su kupili kada je novac bio jeftin, pa preti da pukne i taj balon. A to znači zaustavljanje automobilske industrije – osnovnog stuba američke privrede.

Ekonomija dugovanja

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Ako se iz njega vidi da se zadužujete učestano, da vas trenutno niko ne goni za naplatu, vi ste klijent prve kategorije. Klijente bez kreditnog istorijata banke ne vole iko je osnovna pretpostavka da se taj klijent prostire prema guberu, radi solidno, ulaže sopstvene pare u proizvodnju – dakle sve što više nije pomodno i što odmah banci signalizira da će sa njim napraviti slabe poslove, a pogotovu da ga neće uvući u dugove bez povratka. Nekada je taj bankarski princip poređen sa pijavicama i vampirima, karikaturisti su crtali bankare kao Drakule sa cilindrima i okrvavljenim očnjacima… Danas je sve to prošlost.

Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja. Vratimo se opet Americi, kao modnom kreatoru modernih finansija i videćemo da je njihova prosečna porodica zadužena sa 84.000, a evropska sa 16.000 evra. Evropa opet kasni, manje raskalašno živi i jednostavno je vreme gazi. Biće da je samoupravna Jugoslavija zadužena u svetu do guše bila preteča današnjice. Pogledajmo bilansne račune država i videćemo da se akumulirani dugovi najznačajnijih među njima kreću između 70 i 108 odsto BDP. Italija je u Evropsku uniju ušla na jedvite jade jer je jedan od mastrihtskih kriterijuma da nijedna članica ne može imati dug veći od 60 odsto BDP, a ona je imala 124 odsto. Posle više od jedne decenije Italija se “stabilizovala” na 106 odsto i niko joj zbog toga ne pokazuje gde je izlaz iz EU. Najveće svetske kompanije sa ponosom ističu svoja dugovanja, jer bi li im neko dao tolike pare na kredit da ne veruje u njihove potencijale?

Svet je pronašao finansijske mehanizme za umnožavanje novca i taj proces dobija sve veće ubrzanje. Danas više nije potrebno stvoriti “višak vrednosti” pa njega obrtati. Nije potrebno čak ni štampati pare. Ako ih štampate, dolazi do inflacije. Ako para uopšte nema, nego su samo digitalni nizovi u kompjuterskim zapisima, onda stvari stoje mnogo bolje. Postoje stotine načina da se ono što postoji multiplikuje u nedogled, da svako beleži kao svoju aktivu potraživanja za koja unapred zna da se nikada neće realizovati. To je princip, a ne greška. Manija umnožavanja para rodila je i onog mladog brokera iz banke Societe Generale, što je shvatio igru, ali joj nije dorastao, pa je koliko se sada procenjuje uvalio banku u pet milijardi evra gubitka. Taj momak sa početničkom platom od 100.000 evra bruto godišnje našao se u situaciji, ili ga je neko upotrebio, da bez pokrića pusti u igru 50 milijardi evra – dva bruto domaća proizvoda osammilionske Srbije! Može li posle toga neko da poveruje kako su te pare zaista toliko vredele?

Berzanski stručnjaci tvrde da će taj skandal, kombinovan sa strahom od recesije, “spaliti” na berzama preko 600 milijardi evra! Kojih evra? Ko je taj novac ikada video? Ko je u poslednjih 20 godina skočio kroz prozor oblakodera zato što se berza sunovratila? Uzgred, Societe Generale je banka čiji su bilansi najviše u Evropi kontaminirani američkim subprime kreditima i nije li sve to neka igra za čije razumevanje mi nismo dorasli. Gubici se podvrgavaju računovodstvenoj kozmetici, na njih se jakim lobijem iznude državne pare za pokriće, i to u najneoliberalnijoj zemlji u svetu. Preraspodela je izvršena i najdeblji kraj su platili mali investitori – štediše, koji su izgubili pare i nadu da će videti Karibe u nekom turističkom paket aranžmanu za krstarenje na raskošnim “Lowe boat”. Američke, a zatim i ostale berze 22. januara zahvata snažna padavica – Dow Jones minus 3,4. NASDAQ po običaju još više. Rednja se prenosi i u Evropu. Milanska berza dan kasnije počinje da se oporavlja, ali odjednom Fiatove akcije padaju za neverovatnih 11 odsto. Neki tvrde da je to zbog nestabilnosti vlade. Međutim FIAT nije državna firma i već 3 godine neprekidno popravlja svoje poslovanje. Dan kasnije, 24. januara, Fiatove akcije skaču za 13 odsto! Da li je moguće da samo dva dana ranije niko na berzi nije znao da je najveća italijanska auto industrija baš tog dana vratila i poslednji evro od 9,4 milijarde dugova koje je nasledila sadašnja menadžerska ekipa. Šta je u pitanju? Najlakše je reći “berzanska paranoja”, međutim, isuviše su velike pare u pitanju da bi bile prepuštene nečem što se ne da kontrolisati.

Prema podacima Eurostat izdaci za hranu danas su 1,5 do 2 puta veći udeo u porodičnom budžetu prosečne familije nego 1970. godine. Mali ekonomični auto mogao se pre tri i po decenije kupiti za 3,5 prosečnih plata, a danas košta 7,2 plate. Broj milionera u Americi je u istom razdoblju porastao za 49 odsto, u Evropskoj uniji za 28 odsto, a u zemljama u tranziciji ih nije ni bilo, dok su danas Moskva i Peking najgušće koncentracije milionera, odnosno milijardera u svetu. Preraspodele je izvršena i traje i dalje. Srednji građanski sloj, koji je nekada bio osnovni stub društva, svuda u svetu se osipa tako što raste broj najsiromašnijih i najbogatijih. I još nešto: kupovine na kredit trajnih potrošnih dobara (auto, televizor…) sedamdesetih godina iznosile su 56 odsto, a danas dostižu 92 odsto, s tim što su prodaje sa grejs periodom od 6 do 12 meseci uobičajena stvar. To je primamljivo i povećava potrošnju, ali znači trošenje budućnosti tako da se ona, za mnoge, svodi na račun koliko do sledeće plate. Dominantan način preraspodele, koja se legalnim putem ne bi mogla obaviti, jesu berzanski krahovi i bankrotstva velikih kompanija („Enron“, „Parmalat“…) pri kojima hiljade malih akcionara ostaju bez svoje ušteđevine i budućnosti. Takva su pravila ovih postmodernih vremena. Možemo ih voleti ili ne, za utehu nam ostaje makar to da slobodno možemo o njima reći šta mislimo – to nikome ne smeta i ne remeti pravila igre.

Milutin Mitrović

broj 40, februar 2008.

You may also like