Prvi kontakt tkalje sa predivom je snovanje. Nasnovati znači da iz klupčeta razvučete osnovu određene dužine i širine koja će ići u razboj. Snuje se na drvenom ramu sa klinovima u razmaku šezdeset i devedeset centimetara koji se zove snovaljka, na kome tkalja odabere i nasnuje dužinu osnove. To znači snovati i zato se naše udruženja zove Snovatica, objašnjava Sanja Šarčević, idejni tvorac i predsednik Udruženja za razvoj etno turizma i ručnog tkanja Snovatica iz Zaječara.
Za Sanju Šarčević je tkanje najlepši san koji još sanja i želela bi da ga nikada ne dosanja do kraja. Rođena je u Zaječaru a u Beogradu je završila srednju arhitektonsku školu. U vreme NATO bombardovanja, vratila se sa porodicom u rodni grad. Počela je da tka pre sedam godina. U Manakovoj kući pri Etnografskom muzeju u Beogradu završila je 2000. godine školu tkanja a prvi razboj je kupila već naredne. „Tkala sam neprekidno pet godina i ako pitate da li može da se živi od toga, može ali mora mnogo da se radi. Mene tkanje inspiriše i odmara. Prvu i sve naredne izložbe sam nazvala Niti mojih snova. Bila sam član Udruženja za očuvanje i razvoj ručnog tkanja u Beogradu i kolegenice tkalje su me zvale – torbarka. Samo sam torbe umela da pravim. One su ih kupovale i volele da ih nose jer su bile napravljene od čudnih materijala i neobičnog oblika. Postala sam majstor za torbe. Godinu ipo dana sam učila da postavljam razboj.“
|
Za unapređenje naše kućne industrije Ja sam pre dvadesetpet godina uspeo da zaposlim do tri hiljade seljanki, a kako je ovaj materijal bio sretno izabran i spremljen za izvoz najbolje moći će da posvedoči moj uspeh na izložbi u Parizu 1900. u St. Luisu (Amerika) 1904. i u Berlinu 1909. godine. Specijalno na ovim velikim izložbama, a naročito u Berlinu na izložbi za narodnu umetnost imao sam svoje naročito odeljenje, koje je bilo ispunjeno našim narodnim vezovima i tkivima i, bez preterivanja, ti naši narodni proizvodi bili su glavna privlačna snaga celokupne izložbe. Tu, u mom odeljenju, radile su tri seljanke na stanovima, što je bila naročita senzacija, jer je svaka od ovih seljanki radila drugom, starinskom tkalačkom tehnikom, koje su danas u celoj Evropi izumrle. Svi oni koji su tu izložbu onda posetili, izjavljivali su, da se ona naročito odlikuje bogatstvom i raznolikošću izloženih predmeta, umetničkom savršenošću, sjajnim bojama i neopisivom karakteristikom pojedinih izloženih predmeta. Ova izložba imala je toliki uspeh, da su se i čuveni pariski krojači kao Poire, Paquin i drugi zainteresovali za ove proizvode i poručili priličan materijal, koji su primenjivali u onda modernim pariskim haljinama i kao ukrase u domovima. Pa ne samo tada, nego i danas stižu mi tražnje sa svih strana, jer pored ove izložbe u Berlinu priredio sam ceo niz izložbi kako po ostalim evropskim centrima tako i po svim većim mestima Severne i Južne Amerike. Dokaz, da bi se još uvek moglo za ove naše narodne proizvode naći vrlo povoljna stalna strana tržišta… |
Pored škole tkanja u Manakovoj kući, Sanja Šarčević je učila i od seoskih tkalja a planira da tkanje uči i u inostranstvu. Sa nekoliko žena u Zaječaru koje su posećivale njene izložbe i želele takođe da tkaju, osnovala je 2004. godine Udruženje za razvoj etno turizma i ručnog tkanja Snovatica. Ali nisu imale ni prostor ni razboje na kojima bi mogla da ih uči tkanju. Na sajmu suvenira u Domu sindikata u Beogradu predstavnicima američke nevladine organizacije CHF se dopao dobro napravljen štand i kvalitetni unikatni radovi Sanje Šarčević i ponudili su pomoć. Prihvaćen je njen projekat i već sledeće godine u Zaječaru je otvorena tkačnica Snovatica. Ukupna vrednost projekta je iznosila 28.909 dolara, od čega je CHF investirao 12.192 za razboje, kompjuter, štampač, sto, police… Opština Zaječar je obezbedila prostorije za rad Udruženja i formiranje tkačnice i dodatna sredstva za kupovinu horizontalnih i vertikalnih razboja, uz opremu neophodnu za izradu finalnih proizvoda – mašina za šivenje, obradu materijala i vez. U Udruženju kažu da imaju njihovu podršku i da odlično sarađuju.
Uskoro je tkačnica Snovatica je postala jedno od najposećenijih mesta u gradu. Kroz obuku je prošlo četrdeset žena i četiri muškarca. Muškarci su kroz tkanje videli mogućnost da iskažu svoju kreativnost i umetničke sposobnosti. Kada završe obuku kupuju razboj i tkaju u kući. U tkačnici se obučavaju nove grupe i tkaju oni koji nemaju razboje. To su uglavnom studenti u vreme letnjeg raspusta. Najčešći motiv žena je da pronađu novi posao. Ima i onih kojima je tkanje hobi. Iako je vrednost ručnog rada teško adekvatno nagraditi, neke tkalje uspevaju da ostvare solidan mesečni prihod. Cena ručno urađenog komada se formira u odnosu jedan prema pet ali kod nas je to nemoguće zbog opšte besparice.
U tkačnici Snovatica može da se pogleda stalna izložba radova, da se nešto izabere ili da se naruči neki odevni predmet po želji. Unikatno se prave: ženski i muški šalovi i ešarpe, tašne, torbe, kaiševi, zavese, košulje, haljine, kostimi… Modernog su dizajna, izrađeni od prirodnih materijala na tradicionalan način. „Materijale i dizajn osmišljavamo same. Torbe pravimo najčešće od rafije koju bojimo, od sisala (od agave se vade konci i prede kanap), zatim od specijalnog papira iz Bugarske koji je u obliku kanapa na koturima. Torbe u kombinaciji kanapa i otpadnog materijala (teksas platno od starih farmerica i košulja) izgledaju fantastično. Koristimo sve prirodne materijale za rad. Od vune tkamo pastirske torbe i rančeve. U selima otkupljujemo vunu, bake nam predu i boje i ta neravnomerno upredena vuna izgleda veoma dobro“, kaže Šarčević. Prema njenim rečima Turska ima najbolji materijal za tkanje. Bugarska ga uvozi iz Turske a zaječarske tkalje ga kupuju u Vidinu.
Udruženje Snovatica je imalo više samostalnih i grupnih izložbi po celoj Srbiji gde su njihovi radovi bili veoma zapaženi. Na Berzi banja u Vrnjačkoj banji su dve godine zaredom osvajale prvu nagradu. Njihovi razboji su vrlo pokretni, nose ih na izložbe i manifestacije na kojima tkaju. Osnovna ideja je da što više ljudi zavoli tkanje kao hobi ili profesiju. Tkanje je kreativan rad, neka vrsta umetnosti. Kroz tkanje može da se vidi koliko je neko kreativan i talentovan. Kada počne da slaže boje prediva i stvara svoju kreaciju. Svaki tkani komad je unikat.
Gordana Milojković
broj 44, jun 2008.