Istorijsko jezgro grada Londona je sada finansijski centar, takozvani „Siti“. Mešavina je starog i novog. Hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji je nedavno posetio London, prisustvovao je večeri održanoj u Gostioničarskom domu (Innholders Hall) izgrađenom u sedamnaestom veku. Mesić je razgovarao sa poslovnim ljudima o poslovnim prednostima Hrvatske. Naravno, ne znam da li je to bila slučajnost ili ne, ali Gostioničarski dom je prvobitno bio ‘esnaf’ ili sindikat gostioničara koji su putnicima pružali smeštaj i hranu. Oni su se postali ekonomska sila tokom trinaestog veka, ali tek je im je kralj Henri VIII (onaj sa šest žena) dodelio prvu povelju 1514. koja je garantovala njihova prava i privilegije.
Mene zanima da li je upravo ovo mesto odabrano zato što veliki deo hrvatske ekonomije počiva na gostionicama, ili barem njihovom modernom ekvivalentu, hotelima i turizmu. Uslužni sektor u Hrvatskoj, od čega najviše odlazi na turizam, obuhvata više od 60 odsto hrvatskog BDP-a. Ako dodate tome one koji u Hrvatsku dolaze da bi posetili Međugorje, onda eto još jedne veze sa Gostioničarskim domom. Veliki deo njihovog prometa se u srednjem veku vrteo oko hodočasnika koji su obilazili svetilišta.
Gostioničarski dom je ukrašen starim slikama i skupocenim priborom za ručavanje. I Mesić je delovao prilično opušteno u ovom okruženju, dok je nabrajao poslovne pogodnosti Hrvatske.
Nakon toga, dok sam ga intervjuisao, stekao sam utisak da Mesić i jeste toliko opušten koliko se činilo. Hrvatska se nekako ugurala i sada je već zemlja kandidat za članstvo u EU. Ali da li je moguće biti previše opušten? Hrvatska je, naravno, u boljoj ekonomskoj i političkoj poziciji od Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ali nisam mogao a da ne pomislim da Hrvatska ne može da priušti sebi da bude previše zadovoljna. I dalje živi u nestabilnom okruženju, a bogate komišije nisu previše darežljivo raspoložene u ovom trenutku.
U ovom trenutku svih 25 zemalja članica vode rasprave oko budžeta EU. Osam bivših komunističkih zemalja koje su postale članice 2004. su naročito zabirnute jer imaju šta da izgube predloženim smanjenjem budžeta. Ali, iako je medijski fokus na njima, činjenice ukazuju na to da Hrvatska i ostatak bivše Jugoslavije takođe imaju dosta da izgube. Što je manji budžet, to će biti manje za nove članice, kandidate i potencijalne kandidate i to po tom redosledu.
Možda je samo postupao diplomatski, ali Mesić nije izgledao previše zabrinut i odavao je utisak da će se nekako sve na kraju ispasti dobro. Ali ovakve svađe oko budžeta nikako ne olakšavaju zapadnom Balkanu ulazak u EU, čak i kada problemi nemaju apsolutno nikakve veze sa njim. Nakon intervjua, šetajući se ulicama, primetio sam večernja izdanja londonskih novina. Na naslovnim stranama bile su kritike novog predloga da se starosna granica za penzije podigne na 69. U Hrvatskoj, a i ostatku bivše Jugoslavije (osim Kosova) stanovništvo ubrzano stari baš kao i u Britaniji. Nezaposlenost je malo manja, ali je i dalje visoka. Najnoviji izveštaj EU o Hrvatskoj navodi da se mala i srednja preduzeća ‘i dalje suočavaju sa teškom poslovnom klimom’.
Gostioničarima je bilo potrebno trista godina da dobiju povelju od kralja. Mesić misli da Hrvatska može da postane članica EU do 2009. Godine 1991, on je probio blokadu Jugoslovenske mornarice kako bi ušao u Dubrovnik. Smatram da sada nije pravo vreme za opuštanje. Hrvatska mora da probije još jednu blokadu – i ako uspe da prodre kroz odbranu EU drugi će je slediti. Ali more je nemirno i postaje sve nemirnije.
Tim Džuda
broj 14/15, decembar 2005.