Zaštita kupaca nikad nije bila jača strana domaće ekonomske elite.. Nikako da se naš kupac malo probudi i zatraži ono što je platio, a sve to zbog letargije prošlih godina. U ovom članku biće reči o oglašavanju proizvoda i usluga usmerenih deci. Dakle šta je to „advertajzing“? Advertajzing ili oglašavanje je proces pravljenja prezentacije u bilo kom obliku, a u vezi sa poslovanjem, proizvodom, uslugom ili profesijom, u nameri da se promoviše ponuda dobara ili usluga. Oglašavanje koje dovodi u zabludu predstavlja svaku propagandnu poruku koja na bilo koji način, uključujući i način prezentovanja, zavarava ili može da zavara osobu kojoj je ta poruka upućena ili koja tu poruku primi, i to na način koji se odražava na njihovo ekonomsko ponašanje. To su neke stručne definicije, a da vidimo kako to izgleda u praksi.
Naravno da ranije nije postojala ni zakonska regulativa te problematike i tačno je da su novi Zakon o oglašavanju i Zakon o zaštiti kupaca na snazi tek godinu dana, ali izgleda da niko ne želi da obavesti kupce o njihovim pravima. A pogotovo o tome na koji način mogu da nam se obrate. Usred čitave novogodišnje potrošačke oluje nisam mogao da zanemarim reklamu na nekoj od novih televizija koja kaže ’’Deco, zovite i pričajte sa Deda Mrazom i patuljcima…’’. Da objasnim, to je čista zloupotreba oglašavanja telefonskog servisa koji dovodi decu u zabludu da pričaju sa nekim ko nepostoji, i to je u Zakonu o oglašavanju veoma jasno definisano kao kažnjivo zakonom (član 73.) . Većina tih servisa posluje krajnje nezakonito i to se u više navrata raspravljalo, ali u ovom slučaju se novac zarađuje na račun lakoverne dece koja ne razumeju pojam prevare i ne poseduju vrednosni sud o ceni. U Švedskoj postoji zakon još od 1991. godine kojim je zabranjeno upućivanje reklamne poruke maloletnim licima mladjim od 12 godina, sa kojim je regulisano da se reklmane poruke ne smeju emitoviati pre samog pocečtka dečije emisije, kao ni u toku ili neposredno posle. Razlog je što deca ne mogu najbolje da razlikuju reklamu od emisije. To je sociolog Erling Bjurström u svojim istraživanjima i dokazao, navodeći da deca u najčešćem slučaju tek oko desete godine počinju da razlikuju te kategorije. Kod nas su mnoge firme pokazale da ne poseduju ni trunku samo-regulative što se tiče pristupa oglašavanja upućenog maloletnicima a kamoli neku socijalnu odgovornost.
To me je podsetilo na izvesnu reklamu za kremu za kožu koja utiče na DNK kože. Bilo koji student biologije može da vam objasni da je takav uticaj veoma negativan, a to je oglašavanje netačne informacije o uticaju proizvoda. (Zakon o oglašavanju, član 30. i 49.). Jednom sam čuo čudnu činjenicu: Što veća laž to je veći red.
Pre nekoliko meseci sam se malo zamislio i o uvođenju štednje za decu, kao u ’’dobra stara vremena’’. Naišao sam na pamflet gde se podstiču deca na štednju, što naravno nikako nije loše, ali ipak mislim da nije posvećeno više pažnje da se deci objasni šta je štednja, već preko celog pamfleta su procenti, kamate i sve ono što I odrasli jedva razumeju. Kako da budemo sigurni da deca neće biti prevarena?
Takođe je Zakonom o oglašavanju (član 48.) zabranjeno korišćenje javnih ličnosti u reklamiranju proizvoda koji su zabranjeni za maloletnike. Ukoliko mi se učinilo jedna od najuticajnijih javnih ličnosti (voditelj na radiju, a ranije svaki dan prikazivan u udarnom terminu u reality show emisiji) reklamira pivo, odnosno alkoholni napitak. Jedna paradoksalna pojava je da proizvođači piva mogu da sponzorišu i sportiste i sportska dešavanja. Ukoliko poželimo da nam se deca bave sportom i da u njemu uzivaju moramo ih voditi na utakmice gde će sve biti u znaku piva. Jasna granica nije povučena zbog mogućeg postojanja neke interesne grupe koja vidi svoj profit u baš ovakvim slučajevima.
Sada najveću muku čine bizarni sms chatovi sa ne bas toliko jasno definisanim tarifiranjima poruka (u ćošku ekrana sitno ispisano ’’nešto’’ piše), sa telefonskim servisima koji svaki minut oglašavaju sa cenom u najjeftinijoj tarifi, a naplaćuju i u skupljoj (kao i uvek naravno sve + pdv), telefonski kvizovi za koje stvarno nikome nije jasno ko i koliko para dobija. I naravno deca koja pricaju sa Deda Mrazom. I patuljcima.
Igor Božović
broj 29, mart 2007