Nasilje u porodici je fenomen koji se javlja svuda u svetu, u svim kulturama i nezavisno od ekonomskog statusa i društvenog sloja porodice. Statistika pokazuje da su najčešće žrtve žene i deca, a nasilnici mahom muškarci. Ovo nije privatni problem porodice, i ne treba kao takav da bude tretiran ni u jednoj državi. Ovo je pitanje od javnog interesa koje mora biti rešavano na državnom nivou. Iako se dešava u porodici, najčešće iza zatvorenih vrata, ovaj problem utiče na čitavo društvo.
Poslednjih meseci u Srbiji mediji su aktuelizovali temu porodičnog nasilja. Javnost je potresena objavljivanjem stravičnih pojedinosti porodičnih tragedija koje su se desile u poslednje vreme. Tema je pogrešno predstavljena na senzacionalistički način, bez poštovanja zaštite ličnih podataka i uz zloupotrebu žrtve, iz perspektive isključivo humanističkog i socijalnog problema. Ono što nije preispitivano u ovim objavama je javna i državna odgovornost. Predstavnici Autonomnog ženskog centra zameraju vlastima što još uvek ne postoje nacionalne kampanje protiv nasilja nad ženama, uključujući porodično nasilje, a kampanje sa nacionalnom pokrivenošću još uvek organizuju mreže ženskih organizacija. Sistematska istraživanja i statističke analize na reprezentativnom uzorku još uvek su retke i sporadične.
Statistika
Podaci objavljeni od strane Incest trauma centra, Autonomnog ženskog centra i Viktimološkog društva Srbije su zastrašujući. U izdanju Viktimološkog društva Srbije i Prometeja iz Beograda, 2002. godine izašla je knjiga Porodično nasilje u Srbiji, kojom je pružena mogućnost da se stručnoj i široj javnost približi problem ovog tipa kriminaliteta. U prvom delu knjige prikazani su kvantitativni podaci prikupljeni u istraživanju koje je sprovedeno u sedam gradova Srbije, uključujući Beograd i 40 sela. Statistika pokazuje da je skoro svaka druga žena u Srbiji preživela neki vid psihičkog nasilja, a svaka treća fizičkog. Pod psihičkim nasiljem podrazumevaju se mehanizmi kontrole i kontrolne taktike tipa ponižavanja i omalovažavanja, izolacija, ekonomsko nasilje, pretnje i zastrašivanje. Među oblicima fizičkog nasilja najčešći su šamaranje i prebijanje, a skoro 30 odsto žena koja trpe fizičko nasilje prijavljuje da žive i pod pretnjom nanošenja teških telesnih povreda, ubistva, ubistva dece ili ubijanja svih članova porodice. Seksualno nasilje je u uzorku ovog istraživanja prijavilo 10 odsto ispitanica.
Istraživanje o prekršajima sa nasiljem u porodici u pravosnažno okončanim predmetima, koje je sprovelo Udruženje sudija za prekršaje, pokazuje da u Srbiji ne postoji opština u kojoj 2004. godine nije bilo porodičnog nasilja. U 90 odsto slučajeva počinioci nekog oblika nasilja su muškarci. Najčešće je partnersko nasilje, zatim sledi srodničko nasilje i nasilje dece nad roditeljima. Fizičko nasilje dominira nad psihičkim, i to u četiri od pet slučajeva.
Istorija nasilja
Među zaključcima istraživanja Viktimološkog društva Srbije ističe se i tvrdnja da porodično nasilje nije produkt modernog vremena i savremenog načina života. Dobijeni podaci govore u prilog teze međugeneracijske transmisije nasilja. Muškarci koji su kao deca bili zlostavljani od strane očeva, ili su bili svedoci nasilja u porodici daleko češće postaju i sami nasilnici, dok su žene koje su u svojoj primarnoj porodici imale model nasilnog ponašanja češće kasnije žrtve nasilja od strane svojih partnera.
(statistički podaci prema Commonwealth Fund survey, The Federal Bureau of Investigations, U.S. Department of Justice’s National Crime Victimization Survey) |
Teorija modela međuzavisnosti između nasilnika i žrtve, po kojoj žrtva ponovo bira situaciju sličnu onoj traumatičnoj iz mladosti popularna je među nekim psihoanalitičkim teoretičarima, i vuče svoj koren iz pretpostavljenog psihološkog fenomena – prisilnog ponavljanja traumatskog iskustva, koji je u psihologiju uveo Frojd. Međutim, mnogi psiholozi i sociolozi smatraju izuzetno pogubnim da se teorija o podeli odgovornosti između žrtve i nasilnika koristi i u praksi. Odgovornost za nasilje, krivična i pravna, mora biti na nasilniku, a na na žrtvi. Takođe, ovo ne sme ostati privatna stvar, već spada u okvire odgovornosti državnih institucija. Činjenica da žrtve nasilja, zbog stida i krivice koje im nameće kultura, skrivaju problem, otežava još više njegovo rešenje. Zapravo, prijavljivanje nasilja u porodici je u našoj kuluri retkost, i do njega dolazi skoro uvek nakon mnogo godina trpljenja ili prilikom preživljavanja teških povreda. Razlozi zbog kojih žene ostaju u brakovima i porodicama sa nasilnim oblikom funkcionisanja su mnogobrojni. Pored straha od osude, kao i ukorenjenih predrasuda u svesti žena da su „same krive“, među osnovne razloge spadaju ekonomski, kao i nedostatak psihološke i materijalne podrške primarnih porodica, i društva u celini. Statistika kazuje da je broj zaposlenih žena pre nekoliko godina bio oko 47 odsto, a da je sada on spao na 36,7 odsto. Ekonomska zavisnost žene, kao posledica neravnopravne raspodele moći u društvu, kao i niskog životnog standarda uopšte, dovodi je do osećaja pat pozicije što proizvodi njenu dodatnu pasivnost u ponašanju.
Zakon
Krivičnim zakonom Srbije iz 2002. godine je nasilje u porodici okarakterisano kao poseban krivični akt. Od januara 2006. godine ovaj zakon propisuje kazne od novčanih do 12 godina zatvora u slučaju ubistva žrtve – člana porodice. Ovaj zakon je u skladu sa evropskim standardima u ovoj oblasti. Nakon donošenja ovih novina u zakonu, primećeno je da je jako teško dosledno ih sprovoditi u praksi. Autonomni ženski centar je nedavno organizovao skup posvećen iskustvima Austrije, za koju se smatra da je najnaprednija u rešavanju ovog društvenog problema. Cilj je bio da se nadležnim organima u Srbiji predstavi austrijski Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, koji je inače preporučen svim državama od strane Saveta Evrope i Evropske unije. Austrijski model počiva na tri osnovne baze – prva linija aktivnosti odnosi se na prava i obavezu policije da naloži iseljenje nasilniku iz zajedničkog stana i zabrani pristup članovima porodice; druga linija je dugoročna zaštita putem mera koje donosi porodični sud, a treća linija je organizovanje besplatnih savetovališta i intervetnih centara.
Preduzete mere
U oktobru prošle godine RTV B92 pokrenula je kampanju „Za našu decu“ koja je medijski skrenula pažnju javnosti na posledice porodičnog nasilja. Prva akcija ove kampanje je prikupljanje sredstava (do sada je prikupljeno 217.000 evra) za izgradnju kuće – skloništa za žrtve nasilja, („Sigurna kuća“) koja će, kada početkom novembra bude završena, biti trajno ustupljena na korišćenje „Savetovalištu protiv nasilja u porodici“ (savetovalisteprotivnasilja.org). „Savetovalište protiv nasilja u porodici“ je nevladina i neprofitna organizacija, koja na teritoriji Beograda vodi prihvatilišta za žene i decu žrtve porodičnog nasilja. Trenutno u Beogradu postoje tri objekta, a jedan od njih će nastaviti sa radom i nakon otvaranja Sigurne kuće. U ovoj godini, “Savetovalište protiv nasilja u porodici” obeležava 10 godina postojanja tokom kojih je prosečno više od 3.000 žena i dece godišnje tražilo zaštitu. Za sada, ovo je jedina organizacija koja se na teritoriji grada Beograda bavi ovakvom vrstom aktivnosti.
Lana Vučičević
broj 37, novembar 2007.