Svetska ekonomska kriza preti da ugrozi pravo na rad dostojan čoveka, upozoravaju analize iznete na Evropskom regionalnom sastanku Međunarodne organizacije rada, koji je okupio više stotina predstavnika socijalnih partnera u traženju rešenja za izlazak iz krize, ali i za period nakon njenog završetka.
Talas krize koja već ozbiljno ugrožava svetsku privredu najbolje se ogleda u prognozama svetskih i evropskih ekonomskih institucija, pa su i Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka (ECB) svoje prognoze o „ekonomskom usporavanju“ evro-zone na rast od 1.2% u 2009. godini (septembar 2008.) više puta korigovali tokom poslednjih meseci, da bi poslednje prognoze došle do ozbiljne recesije od 2 do čak 5% u tekućoj godini, uz skok nezaposlenosti do nivoa od 8.7%. U svetlu tako dramatičnih pogoršanja koja su u početku nazivana blagim usporavanjem i vezivana za finansijski sektor, da bi nekoliko meseci kasnije dobila svoj pravi naziv globalna recesija pa čak i depresija, Međunarodna organizacija rada (ILO) organizovala je svoj 8. evropski regionalni sastanak u pokušaju da odgovori na narastajući uticaj krize na zapošljavanje i socijalnu sigurnost u regionu Evrope i Centralne Azije.
U prvoj polovini februara 2009. više stotina učesnika iz redova tripartitnih socijalnih partnera i međunarodnih institucija, među kojima i više od 30 ministara za rad i socijalna pitanja, pridružilo se na sastanku u Lisabonu pozivu ILO da integrisanim pristupom pokušaju da zaustave spiralu ekonomskog opadanja i izgrade novi „jači, čistiji i uravnoteženiji“ ekonomski poredak. Na samom početku sastanka predočena je najnovija procena ILO da bi rast globalne nezaposlenosti mogao da dosegne nivo od 50 miliona izgubljenih radnih mesta, od čega bi gotovo jedna petina (8 miliona) bila u regionu Evrope i Centralne Azije. Istovremeno izneseni su i brojni pojedinačni primeri država sa nesagledivim ekonomskim i socijalnim problemima i to među članicama Evropske unije, gde prednjači Letonija kojoj se predviđa recesija od oko 7% u 2009. godini i koja je morala da uvede drakonske mere (pod palicom MMF-a) smanjenja nominalnih zarada u javnom sektoru od 15%, smanjenja javnih nabavki od 25%, smanjenja državne administracije od 15% u naredne tri godine, itd.
Nedostaci preduzetih mera
Prema izlaganjima i komentarima učesnika 8. Evropskog regionalnog sastanka ILO iz redova ministara, ali i socijalnih partnera, u dosadašnjem toku krize brojne nacionalne vlade pokušale su da nađu izlaz pre svega masivnim finansijskim injekcijama likvidnosti, uz najavu fiskalnih stimulusa privredi. Nažalost, uprkos činjenici da je u relativno kratkom vremenskom roku lansirano više od 40 nacionalnih planova za podsticaj privredi do sada nije bilo vidljivih rezultata (napretka) i to iz nekoliko razloga.
Pre svega, uprkos brojnim finansijskim injekcijama i merama podrške bankarskom sistemu nije došlo do oživljavanja kreditnih aktivnosti banaka. Istovremeno, fiskalne stimultivne mere bile su na mnogo nižem nivou i nisu dovoljno usmerene na očuvanje zaposlenosti i socijalnu zaštitu. Brojna ulaganja u infrastrukturu nisu dovoljno ojačala kapacitete preduzeća i povećanje zaposlenosti, a usled nedostatka međunarodne koordinacije čak i one države u kojima stimulansi postoje oklevaju da ožive trgovinu sa drugim državama kako bi izbegle prelivanje svojih fiskalnih podsticaja van svojih granica. Sve to praćeno je narastajućim nacionalnim protekcionizmom usled pada kreditne sposobnosti, što je posebno opasno po privrede malih i nerazvijenh država koje veoma zavise od svetskih tržišta. One bi onda mogle da pribegnu devalvacijama nacionalnih valuta i obaranju cene rada i radne snage, što bi dodatno uzdrmalo tražnju i bilo bi upravo suprotno ideji dostojanstvenog rada koja se nalazi u osnovi delovanja Međunarodne organizacije rada. Konačno, u uslovima krize nedovoljno se razmišlja o aktivnostima i merama za period koji će uslediti posle završetka krize, u kojem bi održiva mala i srednja preduzeća trebalo da postanu motor razvoja nacionalnih privreda. Upravo taj segment privrede u velikom broju slučajeva nema osnovno socijalno osiguranje, a iznesena je i procena ILO da širom sveta između 40 i 50 procenata ljudi nije u stanju da zaradi dovoljno novca da podigne svoje porodice iznad linije siromaštva od 2$ dnevno.
Gde je onda izlaz iz ovakve spirale ekonomskog opadanja kojoj se ne vidi kraj? Prema zaključcima 8. Evropskog regionalnog sastanka ILO neophodan je splet mera koje zajednički moraju da podrže brojne nacionalne vlade i međunarodne institucije, a prva i osnovna je značajno bolja koordinacija sektorskih politika i mera čiji je cilj zaustavljanje pomenute spirale koja vodi ka dnu. U cilju ostvarivanja suštinske koordinacije neophodan je otvoreni socijalni dijalog koji bi i vlade i sindikate i poslodavačke organizacije obavezao da zajedno rade na preraspodeli kupovne moći tako da ona podstakne tražnju i pokrene ciklus rasta proizvodnje pre svega održivih malih i srednjih preduzeća. Istovremeno, zaključak je da se mora uložiti ozbiljan napor da se spreči narastajući protekcionizam i da se održi otvorena trgovina, a da se istovremeno spreči mogućnost narastajuće diskriminacije prema imigrantima i etničkim manjinama pod izgovorom krize što bi moglo da dovede do ozbiljnih političkih posledica i produbljavanja krize.
Šansa u „zelenim poslovima“
Preporuke upućene sa sastanka zahtevaju od nacionalnih vlada da pored pobrojanih mera omoguće adekvatno finansiranje održivih (malih) preduzeća, da rade na očuvanju fundamentalnih principa i prava na radu i na održanju primene međunarodnih radnih standarda. Suštinska preporuka odnosi se na očuvanje zaposlenosti i investiranje u obuku i dokvalifikaciju radnika uz podršku države kako bi se sprečila otpuštanja i prelazak radnika sa tržišta radne snage u redove siromašne i nekvalifikovne populacije, uz produženje i proširenje prava na nadoknadu usled nezaposlenosti. Vlade se pozivaju i da maksimalno iskoriste institucije socijalnog dijalog za razmenu informacija i određivanje mera koje treba preduzeti kroz sektorske politike.
Konačno, preporuka koja bi zaista mogla da vodi ka izlasku iz krize odnosi se na podsticaj investicijama u oblasti koje mogu da generišu tzv. „zelene poslove“, tačnije u privredu zasnovanu na znanju i tehnologijama koje omogućavaju upotrebu velike količine resursa koji se trenutno tretiraju kao otpad (ili se jednostavno ne koriste), a istovremeno donese značajne uštede energije i mogu da obezbede više desetina hiljada radnih mesta, pogotovo u državama u razvoju. Procenjuje se da bi samo „zeleni poslovi“ u građevinarstvu mogli da prepolove potrošnju energije u zgradama (na koje inače otpada 35 do 40% svetske potrošnje energije) kroz radove na proizvodnji i ugradnji modernih izolacionih materijala, efikasnijih sistema za grejanje i hlađenje i osvetljenje energetski efikasnim sijalicama. Pored toga poseban podsticaj kroz tzv. Fiskalnu reformu za životnu sredinu (Environmental Fiscal Reform, EFR) treba obezbediti za stvaranje i uvođenje u sistem obnovljivih izvora energije i postrojenja za reciklažu, koji kao veoma radno intenzivna grana (posebno u sferi nisko-kvalifikovanih radnih mesta) mogu da obezbede veliki broj radnih mesta i to u relativno kratkom roku.
Imajući u vidu razvojne potencijale i količinu neiskorišćenih resursa koji trenutno zagađuju vodotokove i zemljišta širom Srbije, uz istovremeno slanje velikog dela našeg društvenog proizvoda bukvalno u vazduh (kroz lošu energetsku efikasnost i zaostalost pogona) krajnje je vreme da proverimo da li se veće mere uštede mogu ostvariti doslednom primenom nove regulative koja bi vodila u pravcu EFR i stvaranja desetina hiljada kvalitetnih radnih mesta, ili nam predstoji novo neselektivno fiskalno opterećenje privrede i građana koje bi i zdrava preduzeća moglo da dovede u tešku situaciju zbog pada tražnje i daljeg slabljenja konkurentnosti u periodu koji sledi, kada nestane globalna pretnja ekonomsko-socijalne krize.
Jovan Protić
nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju
broj 54, april 2009.