Nijedna zemlja nije dovoljno bogata da bi iz državne kase mogla da obezbedi sredstva za sve neophodne javne projekte, bilo da je reč o izgradnji ili rekonstrukciji, pokazalao je iskustvo zemalja EU predstavljano na skupu o modalitetima i koristima od primene javno – privatnog partnerstva (PPP), koji je u Beogradu organizovao Savet stranih investitora.
Polazeći od preporuke Evropske banke za obnovu i razvoj da zemlje u tranziciji što više koriste mehanizme javno-privatnog partnerstva u realizaciji infratsrukturnih projekata, organizatori skupa su kroz iskustva okupljenih predstavnika državnih uprava, privatnih investitora i stručnajka rezličitih profila iz EU i ovog regiona predstavili ne samo mogućnosti, već i veoma kompleksne procedure koje ovakvi arnžmani zahtevaju.
Prema rečima jednog od učesnika, Andrea Otronda, finansijskog stručnjaka u švajcarskoj grupaciji “Benjamin de Rothschild”, mehanizam PPP je iz klasičnih infrastrukturnih projekata, poput izgradnje puteva ili železnice, zakoračio i u oblast visokih tehnologija, od tehnoloških parkova do telekomunikacija. Projekti komunikacionih mreža i sa njima povezana bezbednost saobraćaja sadrže visok tehnološki rizik i zahtevaju ogromna ulaganja, pa države sve češće u njihovu realizaciju ulaze u pratnetsrvu sa privatnim kompanijama, uključujući i segmente kao što su komunikaciona mreža za potrebe policije ili vojni transport. Otrond navodi mngobrojne prednosti takve saradnje za javnu upravu, počev od mogućnosti ravnomernijeg planiranja investicionih ciklusa i prenošenja finansijskog rizika na privatni sektor, preko privlačenja dodatnih sredstava sa tržišta kapitala do boljeg upravljanje troškovima i striktnijeg poštovanja zadatih rokova. Koristi su evidentne i u slučajevima kada je neophodna reorganizacija nekog od javnih sektora, ili se kroz javno privatno partnerstvo finansira samo deo nekog projekta, jer se time uvode inovacije u ceo projekat.
Složene transakcije
Međutim, javno-privatno partnerstvo podrazumeva složene i dugoročne finansijske transakcije između većeg broja ugovornih strana, u kojima može doći i do sukoba interesa, upozorava Dimitri Papaefstrati, ekspert međunarodne pravne kompanije “DLA Piper” sa sedištem u Velikoj Britaniji. Ugovarači nisu samo država ili državno preduzeće kao naručioci projekta i privatna projektantska kompanija, već i niz drugih kompanija koje učestvuju u procesu izvođenja radova, kao i finansijske institucije koje obezbeđuju kapital. Stoga je neophodno da se jasno i detaljno definiše alokacija rizika, šta su čije obeveze i troškovi i kakvi se mehanizmi primenjuju u slučaju prekida projekta i rešavanja nastalih sporova. Realna računica vrednosti projekta nije moguća bez preciznih projekcija rizika, u koje spadaju i potencijalni problemi vezani za sinhronizaciju projekta sa urbanističkim planom, zaštitom javnih dobara i životne sredine, do mogućih promena zakonskog okvira u toku realizacije projekta. Do nesporazuma može doći i oko toga ko je vlasnik projekta, a u praksi su oni najčešći između privatnih kompanija koje organizuju posao i preuzimaju finansijski rizik i poverilaca koji obezbeđuju i do 90 posto kapitala. Zato sklapanje ugovora obavezno zahteva i angažovanje pravnih stručnjaka sa velikim iskustvom u toj oblasti.
Istraživanja u Austriji i Nemačkoj su pokazala da se primenom javno-privatnog partnerstva ukupni troškovi projekta mogu smanjiti za 10 do 20 posto, ističe Aleksandar Petričić, direktor kompanije “Immorent Beograd” koja posluje u okviru grupe “Immorent Aktiengesellschaft” sa sedištem u Beču i deo je međunarodne Erste Bank grupacije.Među delatnostima ove kompanije je i finansiranje javnih institucija kroz koncesije, poput aktuelnog primera izgradnje auto puta od Beča do Praga, ili preko lizinga kao što je slučaj sa izgradnjom mosta za jednu opštinu blizu Graca, koju je finansirao “Immorent” a opština ga otplaćuje na 40 godina. Govoreći o različitim modalitetima javno-privatnog partnerstva, Petričić navodi i primer rekonstrukcije zgrade gradske skupštine u Gracu, koju je ‘’Immorent” kupio od Grada Graca, rekonstruisao po najnovijim standardima i iznajmljuje je gradskim vlastima do trenutka otplate celokupnog duga, kada će zgrada ponovo preći u gradsko vlasništvo.
Udeo u finansiranju
Aranžmani su pravljeni i sa univerzitetima i bolnicama u Beču, čije su zgrade stare ali se nalaze na najtraktivnim gradskim lokacijama. Nakon preuzimanja objekata u njih se uvode komercijalni sadržaji, a od prihoda se finansira izgradnja novih univerzitetskih i bolničkih zgrada na periferiji grada, gde su troškovi izgradnje značajno niži. Na taj način, ističe Petričić, pored ostvarivanja neposredne finansijske koristi podstiče se i razvoj prigradskih naselja.
Za svaki projekat kompanija formira konzorcijum sa drugim firmama, sa kojima se sačinjava precizan ugovor o pravima, obavezama i rokovima za obavljanje zadataka, kao i načinima deljenja zarade. Manje projekte u vrednosti do 100 miliona evra “Immorent” uglavnom finansira sopstvenim sredstvima (izuzev u slučajevima kada je rizik izrazito visok), dok u velikim poduhvatima poput izgradnje auto puta ili železnice, čija se vrednost meri u više stotina miliona evra, ulaže 10 do 20 posto sopstvenog novca a ostatak potražuje na međunarodnom tržištu kapitala. Pri tom, visina kamate nije jedini opredeljujući faktor, već se razmatra pogodnost ukupnih uslova pod kojima se novac nudi, objašnjava Petričić. I vreme realizacije projekata zavisi od njihove kompleksnosti, pa, na primer, izgradnja vodovoda može da se realizuje za manje od godinu dana, dok izgradnja auto puta traje i desetak godina. Za strateške projekte kao što je razvoj potencijala Satre planine u Srbiji potrebno je oko četvrt veka i ulaganja u visini od 800 miliona do milijarde evra, pa se oni jedino mogu realizovati podelom u manje, zasebne projekte koji su za privatne partnere finansijski i vremenski daleko izvesniji.
Zorica Žarković
broj 54, april 2009.