Razlog zašto mladi ne sagledavaju dovoljno jasno da je nasilno ponašanje i reagovanje na nasilje lični izbor i odgovornost leži prvenstveno u ponašanju odraslih, koji problem rastućeg nasilja među mladima u Srbiji “rešavaju” prebacivanjem krivice u tuđe dvorište i zatvaranjem očiju pred sopstvenom odgovornošću.
Prema istraživanju koje je na uzorku od 30.000 školske dece sproveo Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu u okviru UNICEF-ovog programa “Škola bez nasilja”, 65% dece jednom u tri meseca doživi neki oblik nasilja, 44% jednom ili više puta tokom celog školovanja a 23% dece je izjavilo da su bili izloženi nastavničkom nasilju. Jedna petina đaka trpi sistematsko maltretiranje od strane svojih vršnjaka, bilo da je reč o verbalnom nasilju, socijalnom isključivanju ili fizičkim nasrtajima. Polovina anketiranih učenika svedoči o ugovorenim tučama među školama, 30% izjavljuje da se u školu donosi oružje, a trećina da se plaši nekoga iz škole. Na pitanje kako reaguju na nasilje, najveći broj školaraca kaže da se trude da izbegnu nasilnika, a ako to ne mogu pokušavaju da ga odgovore od nasilja dovitljivim razgovorima i šalama, ali i materijalnim poklonima. Međutim, polovina anketiranih priznaje da ne reaguje kada se nasilje događa nekom drugom učeniku, a čatvrtina takvo ponašanje objašnjava stavom “da to nije njihova stvar”.
Razlog zašto mladi ne sagledavaju dovoljno jasno da je nasilno ponašanje i reagovanje na nasilje lični izbor i odgovornost leži prvenstveno u ponašanju odraslih, koji problem rastućeg nasilja među mladima u Srbiji “rešavaju” prebacivanjem krivice u tuđe dvorište i zatvaranjem očiju pred sopstvenom odgovornošću – pokazala je stručna rasprava o toj temi, koju je u okviru programa Demokratski politički forum organizovao Centar za demokratiju. Prema oceni Dobrivoja Radovanovića, dekana Fakulteta za specijalnu edukaciju, dešava se upravo ono na šta su stručnjaci bezuspešno upozoravali da će se dogoditi sa generacijama koje su odarastale u haotičnim društvenim okolnostima od početka devedesetih godina do danas. Stoga ne treba da iznenađuju ni podaci da su aktuelni počinioci 90 posto kriminalnih i nasilnih dela u Srbiji generacije između 14 i 35 godina i da je udeo maloletničkog kriminala u ukupnom broju krivičnih dela sa tri do pet posto osamdesetih godina porastao na 12 posto a maloletni prekršitelji zakona dostigli 20 posto ukupne maloletničke populacije. Još alarmantniji su pokazatelji o promeni strukture počinjenih krivičnih dela, budući da su ranije u maloletničkom kriminalu dominirale sitnije imovinske krađe, dok su to danas najteža krivična dela – razbojništva i razbojničke krađe koje često prate silovanja, nanošenje teških telesnih povreda i ubistva, pri čemu značajan broj nasilnih delikata generiše sve raširenija narkomanija među mladima. Usled različitih i često protivurečnih podataka u statistikama policije, tužilaštva, sudova i Republičkog zavoda za statistiku, kriminolozi procenjuju da je stopa maloletničkog kriminala značajno veća od evidentirane, odnosno da na jedno registrovano razbojništvo praćeno nasiljem dolazi bar još jedno koje nije otkriveno, dok je broj seksualnih napada od tri do pet puta veći u odnosu na zvanične podatke.
Srbiji preti fašizam
Radovanović upozorava da su ekspertske prognoze o kretanju kriminalnih i nasilnih dela u Srbiji u predstojećoj deceniji još alarmantnije, budući da su današnje generacije osamnaestogodišnjaka upravo one koje su tokom odrastanja bile izložene najgorim socijalnim uticajima, te da se među njima “tek može očekivati generisanje profesionalnih nasilnih kriminalaca u narednih nekoliko godina. Ne možemo se zavaravati da do toga neće doći, jer svi egzaktni pokazatelji na žalost ukazuju na takav ishod, kao što eksperti u ovoj oblasti znaju da su reakcije države na nasilne oblike kriminala zakasnele, neozbiljne, neadekvatne i da nadležni reaguju na ovaj problem po sistemu – daj da neko drugi lupa glavu o tome dok moj mandat ne prođe”. Podsećajući da su među glavnim uzrocima nasilnog ponašanja mladih nasilje u porodici, poremećaji ponašanja i manjkavost vaspitne funkcije u školi, uticaj vršnjačkih grupa a posebno maloletničkih bandi, društveno okruženje i mediji u kojima dominiraju šund i agresija kao najbrži i najdelotvorniji način društvene promocije, Radovanović je ocenio da država nema adekvatane mehanizme niti dovoljno obučenih kadrova za rešavanje nijednog od navedenih problema, a da je posebno zakazala u reagovanju na bujanje nacionalističkih i fašističkih vrednosti i organizacija koje ih propagiraju. “Svaki kriminal, a naročito kriminal nasilja mora da ima neko vrednosno opravdanje. Organizacije kao što su “Obraz” i navijačke grupe koriste nacionalizam, šovinizam i profašističku ideologiju kao potkovu svog nasilja. Ako im sasečemo taj deo, onda ćemo smanjiti i verovatnoću za eskalaciju nasilja. U suprotnom, bojim se da je to najveća opasnost koja preti Srbiji u narednim godinama”.
Prema ocenama iznetim u raspravi, još jedan od državnih promašaja je neadekvatno zakonodavstvo, koje se i dalje dominantno zasniva na društvenim oklonostima od pre pola veka, dok je novija regulativa poput Zakona o maloletnim počiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica neprimenjiva u praksi, usled nepostojanja odgovarajuće institucionalne infrastrukture. Ni policija nije adekvatno obučena za reagovanje na nasilje i komunikaciju sa mladima, naprotiv, ona svojim isticanjem sile i preterano nametljive kontrole često provocira nasilne reakcije, tvrdi Zlatko Nikolić iz Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. Prema njegovoj oceni, posaban problem je uloga školskih policajaca: “Ako školskog policajca vidimo samo kao plašilo u bostanu, a praksa pokazuje da se njegova uloga svodi upravo na to, onda je to jednokratna i potrošna uloga. Ako tog policajca zadržimo predugo u takvoj funkciji izgubiće ga i policija, a kupiće ga narko-mafija i kriminalci, pa ćemo imati preprodavca droge maloletnicima sa alibijem”.
Neinformisani gradonačelnici
I škola je svoju vaspitnu funkciju svela isključivo na disciplinske mere, pa se učenici šalju pedagogu i psihologu samo “po kazni” zbog učinjenog ispada, a ne zato što je uočeno da imaju probleme u porodici, komunikaciji sa vršnjacima ili sa učenjem. O tome kako nastavno osoblje sagledava svoju ulogu indikativni su i rezultati već pomenute ankete Instituta za psihologiju, gde su na pitanje kako uticati na smanjenje nasilja u školama nastavnici na prvo mesto stavili bolju saradnju sa roditeljima, potom razvijanje nenasilnih oblika komunikacije, dok su na poslednjem mestu zanimljivije metode nastave, koje bi umesto pukog prenošenja činjenica kod dece razvijale radoznalost, kreativnost i odgovornost. Posledice takvog stava i fokusiranost škola na puko preživljavanje proterali su gotovo sve kreativne sadržaje iz škola, dok u školskom okruženju cvetaju kafići, kockarnice i kladionice. Đaci beže sa časova već u nižim razredima osnovne škole, iz čijeg sistema je prema iznetim tvrdnjama trajno isključena čak petina dece u Srbiji.
No, kako ističe psiholog Dragana Koruga, konsultant UNICEF-a u projektu “Škola bez nasilja”, nasilje je društveni problem te su i narastajuće porodične patologije i manjkavosti u obrazovnim ustanovama odraz problema u lokalnoj zajednici. A oni počinju već od činjenice da lokalna samouprava ne raspolaže čak ni osnovnim evidencijama o stanovništvu, što Koruga ilustruje sledećim primerom: “Radeći edukativne programe sa gradonačelnicima, na moje pitanje ko su građani u vašim lokalnim zajednicama od 25 gradova nijedan gradonačenik nije znao da mi kaže strukturu stanovništva u njegovoj lokalonoj zajednici.U jednoj opštini u Sandžaku, pre nego što je urađen lokalni akcioni plan za decu, evidentirano je 13 osoba sa invaliditetom, da bi se nakon terenskih istraživanja ispostavilo da ih ima 700!” Kao što svako državno ministarstvo, nadležni organ ili institucija imaju svoje podatke, obavezno različite od drugih, tako i u realizaciji projekata za rešavanje problema nasilja nema želje za međusobnom saradnjom, niti prihvatanja sopstvene odgovornosti za takvo ponašanje. Zašto bi onda trebali da čude stavovi mladih izneti u anketi Instituta za psihologiju da nasilje nije njihova stvar sve dok se ne dogodima njima?
Zorica Žarković
broj 54, april 2009.