Predstavnici deset stranih banaka obavezali su se krajem marta u Beču da u ovoj i narednoj godini njihovi krediti srpskim kompanijama i bankama neće biti manji nego što su bili 31. decembra 2008. godine. Privatnim preduzećima i bankama u Srbiji ove godine na naplatu dospeva 4,5 milijardi evra ranije odobrenih prekograničnih (cross border) kredita, od čega u prva dva meseca skoro milijardu evra. Uplaćeno je samo 11 miliona. Ukupan dug privatnih preduzeća i kompanija dostigao je cifru od 15,4 milijarde evra.
Sporazum sa bankama je postignut pod pokroviteljstvom MMF-a. Da su strane banke krenule u naplatu dospelih kredita, Srbiji bi za održavanje spoljne likvidnosti od MMF-a bilo potrebno više od dogovorene tri milijarde evra. Docent dr Marko Malović, profesor međunarodnih finansija na beogradskoj Bankarskoj akademiji Union univerziteta kaže da je to svakako dobra, ali i očekivana vest. „Dakle, nije nešto što je dramatično pozitivno za ovu zemlju. Naravno, moglo se desiti da banke krenu u naplatu svojih potraživanja u meri u kojoj su devizne rezerve ili štednja korporacija i banaka dovoljne da se te pristižuće tranše kredita vrate. Mi bismo, ne kao država već kao nacija u celini, ostali bez dodatnog iznosa deviznih rezervi koje bismo mogli eventualno investiciono ili na neki bolji način da iskoristimo. I u tom smislu je to dobra vest. Međutim, i korporacije i banke i država kada imaju problem s likvidnošću ili kada je teška privredna situacija, pribegavaju ponovnom otpočinjanju pregovora sa međunarodnim poveriocima. Retko se dešava da u situaciji velike krize sa likvidnošću poslednje devizne rezerve ispratite na vraćanje spoljnih dugova međunarodnim kreditorima, a da posle ne znate šta ćete dalje da radite sa sopstvenim narodom i privredom“, kaže Malović.
Banke koje su u protekla tri meseca naplatile deo dospelih kredita, moraće taj novac ponovo da plasiraju ovde. Privrednici koji su se nadali da će im rokovi otplate starih kredita biti duži, a rate manje, ne mogu da odahnu. Dogovoreno je da neće biti smanjena ukupna suma odobrenih kredita, ali to ne znači da će automatski svim korisnicima oni biti reprogramirani. Banke će o reprogramu odlučivati od slučaja do slučaja i ne moraju da produže rokove otplate svim klijentima. Bankari kažu da neće biti problema sa dobrim klijentima koji ne kasne sa plaćanjem rata duže od mesec dana. U suprotnom, banka takve plasmane mora da svrsta u rizičniju kategoriju. I shodno tome, mora da rezerviše deo kapitala za pokriće potencijalnih gubitaka.
Da li to znači da će banke postati još pažljivije u plasiranju kredita? „Da, nažalost. Kažem nažalost zato što u regionu centralne i istočne Evrope i nije bilo nekakvih dramatično hazardnih investiranja. Čak ni na nivou centrala stranih banaka koje su ovde prisutne tako da smo opet, na neki način, nevine žrtve“, kaže Malović. Prema njegovim rečima, u Srbiji posluju strane banke čije su centrale promovisale veoma restriktivnu politiku kreditiranja zato što se boje šta će biti dalje na globalnom planu, da li će neki drugi njihovi poverioci zapasti u problem sa vraćanjem dugova i da li će se u njihovim bilansima pojaviti nekakav skriveni gubitak. „Zbog toga se sada ovdašnjim filijalama praktično ne prebacuju novi neto kreditni impulsi iz inostranstva i to onda dovodi u dodatno teži položaj našu privredu koja vapi za obrtnim kapitalom. Država je u iznosu od 79 miliona evra napravila dogovor sa ovdašnjim bankama da uz subvencioniranje kamatnih stopa nekako pripomognu privredi. Ali to je vema mali obim pomoći čak i za privredu našeg obima. Kada su investicioni krediti u pitanju, sve je potpuno stalo. Imamo nekih 15 miliona evra kreditnih zahteva za incesticione, razvojne kredite, od kojih nijedan do sada nije odobren. Dakle, banke su prosto u gardu i trebalo bi ga od strane države na izvestan način spustiti, ako je to moguće“, kaže Malović.
Gordana Milojković
broj 54, april 2009.