Kako rešiti gorući problem nelikvidnosti preduzeća u Srbiji? Jedan od odgovora koji je ponudilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je multilateralna kompenzacija u tri kruga. Nažalost, iako je obećano da će početkom aprila taj predlog prerasti u konkretan plan akcije, ni danas se ne zna više o tome kako država namerava da organizuje i sprovede taj proces. Inicijativa ministra Mlađana Dinkića podelila je i stručnu javnost – dok neki upozoravaju da sistem multilateralne kompenzacije nije dao rezultata ni za života SFR Jugoslavije, naš sagovornik, profesor na Megatrend Univerzitetu i saradnik Ekonomskog instituta Vladimir Vučković ocenjuje da je to predlog koji, pažljivo i u skladu sa interesima svih strana, vredi sprovesti u delo.
B&F: Predlog ministarstva ekonomije počiva na tome da bi se multilateralna kompenzacija izvodila u prvom krugu između države i državnih preduzeća, u drugom između državnih i privatnih kompanija dok bi treći krug predstavljala kompenzacija između privatnih firmi. Da li je to, u suštini, dobra ideja?
Vladimir Vučković: Nemam zamerki na samu ideju multilateralne kompenzacije. Došlo je vreme za radikalne mere, pa verujem da samo salonski ekonomisti i sušti teoretičari mogu a priori da se protive. Podržavam hrabre mere zato što se mora imati na umu kontekst, situacija u kojoj se našao ceo svet pa i Srbija. Nešto što bi se u drugim okolnostima smatralo pogrešnim – državna intervencija u privredi, planovi reprograma duga, pa i predlozi poput multilateralne kompenzacije kao delimičnog rešenja problema nelikvidnosti velikog broja preduzeća, postaje normalno zato što je došlo nenormalno vreme, globalna ekonomska kriza. U drugim okolnostima prvi bih rekao – ko je nesolventan, neka ide u stečaj, ali…
|
Vladimir Vučković: Ovde su uvek odgovorni izdržavali neodgovorne, ozbiljni neozbiljne, a uspešni neuspešne |
B&F: Kako bi onda bilo najbolje sprovesti u praksi nešto što mnoge asocira na manir poslovanja od pre najmanje dve decenije?
V. Vučković: Prvo treba napraviti inventar potraživanja, gde bi se jasno videlo ko, kome i koliko duguje. Najbolje bi bilo formirati klirinški centar pri nekom od ministarstava, ekonomije ili finansija, kako bi se na jednom mestu videla sva potraživanja. Ne treba zaboraviti da se dužnici i te kako razlikuju među sobom. Neki od njih su ’’stari dužnici’’- takvi svoje obaveze ne ispunjavaju odavno, i njihova nelikvidnost nije nastupila kao posledica ekonomske krize. Na drugom kraju su oni koji su se našli u toj situaciji zbog nesrećnih okolnosti. Ne bi bilo dobro da se prema svima isto postupi, zato što oni nisu iz istih razloga završili sa dugom oko vrata. Da li sada država treba svima jednako da pomogne? Naravno da ne. Mora se pažljivo birati kome se priskače u pomoć.
B&F: Na prvi pogled izgleda da je najjednostavnije organizovati kompenzacije na liniji privatno-privatno preduzeće?
V. Vučković: Država u tom slučaju treba da ohrabri preduzeća problematične likvidnosti da potraživanja međusobno reše dogovorom. U svakom slučaju, privatna preduzeća to i danas uveliko rade bez nekih posebnih instrukcija države, a postoje i firme koje nude usluge posredovanja u kompenzacijama. Na liniji privatnik-privatnik najbolje bi bilo da država obezbedi infrastrukturu koja bi pomogla kompenzaciju, odnosno da ponudi mesto susreta i informacioni sistem, a konačna odluka i uspešnost kompenzacije u tom slučaju zavisi od vlasnika i menadžera kompanija. Država, sa druge strane, problem solventnosti preduzeća na sledećem nivou može da rešava povećanjem obima kredita za likvidnost iz takozvanog Paketa pomoći. Očigledno je da postoji daleko veća zainteresovanost preduzeća za te kreditne linije, dok retko koje traži kredite za investicije. U isto vreme, razlika u potražnji među kreditnim linijama upravo govori o tome koliko je ozbiljan problem kratkoročne likvidnosti.
B&F: Već u drugom krugu, gde bi se kompenzacije obavljale između državnih i privatnih preduzeća, dolazimo do problema ’jačine’ prvih u odnosu na druga.
V. Vučković: Tužna strana odgovora na to pitanje je da smo svi u situaciji da razmišljamo o potencijalnom rešenju problema koji je posledica dugogodišnjih tvrdoglavih propusta. U slučaju da je državno preduzeće dužnik, pitam se, za početak, da li je u republičkom budžetu predviđen novac za vraćanje tog duga. Nije teško zaključiti da najverovatnije ne postoji takva stavka u republičkoj kasi. Bilo bi dobro da se upravo o ovoj situaciji vodi računa prilikom rebalansa budžeta, ali i to je malo verovatno. Obrnut primer, kada privatnik duguje državnoj firmi, takođe zahteva odgovor na niz pitanja: kada je dug nastao, koliki je, da li je neizmiren iz navike ili zato što tom privatniku neko drugi u lancu duguje. Nadam se da će konačni predlog države biti jedan sofisticiran sistem za kompenzacije, koji će dopuštati da nabrojane nijanse dođu do izražaja i da će raditi u korist obe strane. Ne treba bežati ni od toga da jedna od strana ode u stečaj. Ne mogu sva ta potraživanja odjednom da nestanu, a oprost duga svima koji ne mogu da plate bio bi strašan šamar onima koji redovno izmiruju svoje obaveze. Ne bi me, inače, iznenadilo da preduzeća koja su poznata kao ’veliki dužnici’ jednostavno ignorišu poziv države da učestvuju u npr. u sistemu kompenzacije, uzdajući se u istoriju praštanja neuspešnima.
B&F: Čini se, međutim, da je ekonomska kriza idealan paravan za one koji i inače misle da imaju pravo na različite ustupke kada dođe do ispunjavanja obaveza
V. Vučković: To je, u suštini, pitanje da li ima političke volje da se konačno razreši problem odgovornosti. Do sada su različita opravdanja izmišljana kako bi status quo opstao. Setimo se da je krajem prošle godine ponuđen otpis kamata kompanijama koje nisu uplaćivale doprinose ukoliko izmire ili reprogramiraju glavni dug. Poslata je jedna, po privredni sistem destruktivna, poruka koja je pritom krajnje uvredljiva za one koji su doprinose redovno uplaćivali. Država je odlučila da neodgovornima oprosti dug, a uz redovna opravdanja za ’loše đake’ da ’nije pravi trenutak’ , da ’ne treba pitanja njihovih obaveza potezati baš sada’ došlo se do toga da čitava privreda zaluta u šumu iz koje kao da nema izlaza. Srbija se, u tom smislu, nije pomerila sa mrtve tačke još od 2000-te godine. Ovde su uvek odgovorni izdržavali neodgovorne, ozbiljni neozbiljne, a uspešni neuspešne. U isto vreme, država redovno gazi svoju reč i ne poštuje sopstvena pravila. Danas, međutim, veličina krize zahteva da se, pre svih, država dovede u red.
B&F: Što nas dovodi do situacije kada jedni drugima duguju država i državna preduzeća. Ima li izlaza iz tog kola?
V. Vučković: Srećom, u takvoj situaciji čini mi se da je najjednostavnije izvršiti prebijanje dugova. U slučaju da neka potraživanja ostanu, treba preći na analizu situacije, kao u slučaju državno – privatno preduzeće. Na ovom nivou treba po svaku cenu izbeći ono što se dešavalo osamdesetih i devedesetih godina, kada se nije znalo koja je čija obaveza a na svakih godinu –dve radile su se multilateralne kompenzacije kada su potraživanja brisana iz poslovnih knjiga, ali to nije dovodilo do dotoka svežeg novca u sistem. Utoliko je tužnije to što se dan danas, u 21-om veku suočavamo sa nečim što nikada nije smelo da se dogodi-nelikvidnosšću na sve strane. Logično je zapitati se da li se uopšte primenjuje Zakon o stečaju ili da li su otišla u vetar sva ona istraživanja i upozorenja da je naplata potraživanja rak rana srpske privrede, beskrajan proces koga prate potpuno neodgovarajuće procedure? Da se vratim na pitanje opravdanosti uvođenja te ’nove ideje o multilateralnoj kompenzaciji’. Možda se ispostavi da to nije najsrećnije rešenje, ali u ovom trenutku alternativa je da se ne uradi ništa. Zato smatram da je jedna hrabra mera, koja bi mogla makar delimično da iščisti situaciju domaćoj privredi bolja nego sedenje skrštenih ruku. Odlučne mere davale su rezultate ma kako kontraverzne bile, a najbolji primer za to je reforma bankarskog sistema i zatvaranje četiri velike državne banke. Ono što je usledilo je ulazak novih, zdravih poslovnih banaka na domaće tržište i rast zaposlenosti u tom sektoru, dok je sredinom devedesetih oprost duga državnim bankama bez suštinske promene u načinu poslovanja doveo do toga da se one ubrzo nađu u istom problemu iz koga su naizgled izašle.
Zamislimo na trenutak da smo odjednom svi na nuli – niko nikom ne duguje. Bez promene odnosa prema obavezama, od sutra bi neko dugovao na primer, EPS-u, EPS bi imao manjak koji bi morao da pokriva republički budžet koji bi tako imao rashod koji bi morao da pokrije raspisivanjem viših poreza….to je krug iz koga se izlazi onda shvatimo da mora da se menja mentalitet.
Milica Milovanović
broj 54, april 2009.