Početkom aprila, čestitajući NATO-u 60. godišnjicu, ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac je upozorio Srbiju da “mora da prihvati realnost” jer će uskoro biti opkoljena NATO vojnicima. I dodao: “Naš prioritet je Evropska unija… Interesantan je podatak da se hrvatski kreditni rejting povećao za jedan stepen kada su dobili poziv za pridruživanje Alijansi. Ujedno, povećane su i inostrane investicije. Nažalost, Srbija na članstvo ne gleda na takav način”.
Ministarstvo obrane Hrvatske je izračunalo 2007. da ulazak u NATO košta tri milijarde dolara manje nego da se ostane izvan kola. Posle učlanjenja u NATO u Rumuniji su direktne strane investicije porasle za 141 odsto.
Šutanovac je potpredsednik stranke čiji je predsednik Boris Tadić. Tadić je na godišnjicu početka napada NATO avijacije na Srbiju iz Njujorka poručio da su Albanci te 1999. godine nagrađeni nezavisnošću, a Srbi kažnjeni bombardovanjem. Iako između Njujorka i Beograda postoji vremenska i još neke razlike, razlika između onoga što je rekao Tadić i rulja posle beogradskog pomen-mitinga desetogodišnjici početka vazdušnih napada NATO-a je neprimetna: za pomamljene mitingaše personifikacija NATO-a su sedmoro povređenih sugrađana, četiri razbijena policijska automobila i dva razlupana “Mekdonalds” restorana.
U prvom NATO ratu, a na Balkanu 1999. učestvovale su gotovo sve članice – tada ih je bilo 19. Lideri njih 28 su na 60. jubilej Alijanse, deset dana nakon beogradskog mitinga i njujorške jadikovke, bili “spremni na razvoj partnerstva, političke konsultacije i praktičnu saradnju” sa Srbijom, poručivši da su u tome “bitni volja i koraci srpskih vlasti”.
U aprilu 1998. na referendumu se 94,73 odsto građana Srbije protivilo da “strani predstavnici rešavaju probleme na KiM”.
Posle 14 meseci, u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, kojom je svet nametnuo Srbiji kraj rata na Kosovu, piše da NATO može kada i kako hoće na teritoriju Srbije.
Prva delegacija Vojske SCG kročila je na Kosovo krajem juna 2005. Nominalno, na svojoj teritoriji razgovarala je sa predstavnicima NATO-a. Do tada je NATO na ovakve sastanke dolazio suvereno u Srbiju.
U julu te godine NATO i Beograd, koji je tada predstavljao Crnu Goru i Srbiju, sporazumeli su se o “tranzitnim aranžmanina za podršku mirovnim operacijama NATO-a”. Pošto je raspadom državne zajednice Srbija, svojom velikodržavnom voljom nasledila njene međunarodne obaveze, Crna Gora joj je ostavila u amanet sporazum kojim nebom, zemljom, vodama, putevima i prugama, šumama i gorama naše zemlje ponosne, zvale se one “Mokra” ili “Ravna Gora”, može da šara naoružano osoblje NATO-a. Ne sme da nosi samo nuklearno oružje. Ljudi iz NATO-a imaju imunitet u Srbiji, ne mogu ih ni hapsiti ni pritvoriti, mogu mahati svojim zastavama, imaju vlastite telekomunikacione veze, a Srbija će im se naći pri ruci u tranzitu “po najnižoj mogućoj ceni, ili besplatno”. Za srpsku stranu februara 1999. nisu bili prihvatljivi uslovi iz Rambujea da NATO ljudi moraju bezuslovno poštovati zakone Jugoslavije i “plaćati usluge”.
Kada je Skupština SCG ratifikovala 4. novembra 2005. Sporazum o tranzitnim aranžmanina za podršku mirovnim operacijama NATO, supotpisnik, generalni sekretar severnoatlantske alijanse Jap de Hop Shefer (Jaap de Hoop Scheffer) je rekao: “Šanse za uključenje u NATO imaju Albanija, Hrvatska i Makedonija”. 
U aprilu 2009. prve dve od tri države su postale članice Alijanse.
Prema današnjim anketama 34,3 odsto građanstva Srbije je bezuslovno za ulazak u severnoatlantsku alijansu, a dvostruko više za ulazak EU. Većina država istočne i jugoistočne Evrope su postale članice NATO-a pre nego su ušle u EU. Od 27 članica EU 21 je članica NATO-a.
EU ima jednu članicu manje nego NATO, jer je lakše reformisati vojsku nego ekonomiju i pravosuđe.
Na području bivše Jugoslavije EU preuzima funkcije NATO-a u državama koje nisu ni njene ni NATO članice – u Makedoniji se to desilo 2003. godine, u Bosni je 2004. NATO svoj SFOR prepustio EUFOR-u, a KFOR nadležnost prepušta EULEX-u.
Po beogradskim fasadama čest je grafit NE U NATO. Podsvesno: (N) EU NATO, poput one Pitijine: Ići ćeš, vratiti se, nećeš u ratu poginuti; Ići ćeš, vratiti se nećeš, u ratu poginuti. Projektant ovog grafita je shvatio da se u Brisel može samo preko Brisela. Deklaracija o bezbednosti Alijanse usvojena 4. aprila naglašava šta je Brisel Briselu: “Odnosi NATO-EU su strateško partnerstvo”.
Pokazavši Srbiji kako se prelazi Rubikon, 4. aprila su šefovi članica NATO-a, sa obe strane Atlantika prešli zajedno Rajnu, granicu Nemačke i Francuske. Francuska se istovremeno, posle 43 godine vratila punopravnom članstvu u vojnim strukturama NATO-a. Samit NATO-a početkom aprila je zasedao naizmenično – čas u Strazburu u Francuskoj, čas u Kelu u Nemačkoj.
Nikita Hruščov je prijavio Sovjetski Savez za člana “defanzivnog saveza koji je zaokupljen bezbednošću Evrope” – NATO. To je bilo onda kada je Hruščov molio Jugoslaviju da SSSR-u oprosti Staljinove greške. Na sastanku sa Džordžom Bušom (George W. Bush) 2001. Vladimir Putin je dokazivao da od 1954. kada je Hruščov podneo molbu, NATO neće Rusiju.
Srbija je od 2006. godine članica NATO programa Partnerstvo za mir.
| Bespuće Centar za civilno-vojne odnose, “organizacija građanskog društva” iz Beograda je 9. aprila pozvala na diskusiju o samitu NATO-a koji je “održan u Strazburu i Kelnu”. Keln (engleski Cologne) je nemački grad kojem je najbliži sused Belgija. Kel (engleski Kehl) je nemačko seoce, koje je za vreme Drugog svetskog rata postalo predgrađe francuskog grada Strazbura i tek je 1953. vraćeno SR Nemačkoj. Pozivnicu za ovaj skup su, između ostalih dobile ambasade SAD, koje su osnivači NATO-a, Češke, zemlje koja je deset godina u NATO-u i beogradska kancelarija NATO-a. |
Rusija je članica tog programa od 1994. Ulazak Bosne i Hercegovine u NATO odobrava i Republika Srpska. Kosovske snage bezbednosti, koje su formirane krajem januara žele u NATO i njegove mirovne misije, pa bi u toj funkcije mogle da doplove do srpskog ostrva u NATO moru.
Prvi sporazum Jugoslavije sa članicom NATO-a bio je posle Rezolucije Informbiroa – 1951. sa SAD u Parizu. Jugoslavija je dobila američko oružje za milion vojnika i obećala da će se u slučaju rata protiv SSSR-a i zemalja “narodne demokratije” povinovati strategiji i taktici NATO-a. Zemlje “narodnih demokratija” približile su se NATO-u pre Beograda. Sedam članica Varšavskog pakta je za deset godina prebeglo u NATO.
Varšavski pakt je raspušten 1991. NATO je izgubio potencijalnog neprijatelja i raison d’etre. Iluzionisti u skupštini Srbije su krajem 2007. godine izglasali rezoluciju o vojnoj neutralnosti.
Grčka godinama ne dozvoljava Makedoniji da uđe u NATO, zbog imena države. Sada bi istu taktiku prema Srbiji mogle primeniti Albanija zbog Kosova, a Hrvatska zbog srpske tužbe Međunarodnom sudu pravde u Hagu za ratne zločine u „Oluji” 1995. godine.
Od aprila, NATO logoruje na zapadnom Balkanu, koji je nakon raspada Jugoslavije postao ratište i stratište. Balkanski raison d’etre NATO-a je što će njegove članice opkoljavati Srbiju, Bosnu i Kosovo – žarišta konflikata u Evropi.
Umesto da bude dominantan, moćni regionalni igrač, Beograd je regionalna “crna rupa”, okružena savezom koji ima nuklearno naoružanje. Pitanje je da li će Srbija i dalje biti izvan NATO-a i igrati opasnu igru balansiranja ruskim i zapadnim interesima u regionu, ili će jednog dana priključiti NATO-u. Druga mogućnost se iskomplikovala, jer bez obzira šta Beograd odluči, Zagreb će se pitati, a on može odgovoriti i vetoom, zaključak je međunarodne analitičke agencije Stratfor.
Tamara Kaliterna
broj 55, maj 2009.