Na listi deset najvećih uzbuđenja, koja se u životu ne smeju propustiti, rafting ovim rečnim lepoticama zauzeo je treće mesto. Skloni da verujemo kako se atraktivne turističke lokacije nalaze daleko odavde, ovaj fenomen danas potpuno opovrgava to mišljenje. Kontrast između mira netaknute prirode i osećaja euforije na vodenim bukovima, čine ovo iskustvo jedinstvenim.
Za ovu avanturu nije potreban poseban plan, ni u rokovniku, ni onaj finansijski. Po završetku ubistvene radne nedelje, to je istinski oporavak svih čula, hrabrost nije preduslov, ali ne bi trebalo da je manjka. Sve što je potrebno jeste priprema svesti da posle ovog puta više ništa neće biti isto u vašoj percepciji stvarnosti. Bogatstvo flore i faune ovog ambijenta doslovno ostavljaju bez daha. Reka Tara nalazi se u registru svetske prirodne baštine, kao jedinstvena na planeti i pod UNESKO-vom je zaštitom, kao deo Nacionalnog Parka Durmitor. Stotinama godina unazad reka je svojom snagom dubila krečnjak, praveći najdublji i najlepši kanjon u Evropi. Dužinom od 82km i prosečnom dubinom od 1000m drugi je na svetu, nakon Kolorada. Sve ovo su odlične predispozicije za uzbudljivi rečni spust.
Splavarenje je nastavak stare splavarske tradicije. Nekada se Tarom i Drinom prevozila drvena građa, a triftari, kako su se u to vreme zvali stari splavari, su balvane na ovaj način dopremali čak do Beograda. Korišćeni su drveni splavovi, međutim vremenom se njihov broj smanjivao, jer nisu bili funkcionalni i bezbedni.Savremena verzija ovog sporta je prilagođena i savremenim zahtevima za potpunim doživljajem. Braća Ćalasan mogli bi se nazvati pionirima ovog posla, jer se još od devedesete godine bave organizacijom splavarenja, sa pauzom za vreme rata u Bosni. Oni su nastavljači stare porodične tradicije, a njihov kamp „DMD“, na dvadesetak kilometara od Foče, danas je najveći tog tipa. Za rafting se koriste specijalni gumeni čamci, predviđeni za 12 osoba, dok se oprema sastoji iz više delova. Ronilačka odela, debljine dva i po milimetra, su od neoprena, materijala koji zadržava temperaturu tela. Pored toga, dobijaju se i pojasevi za spasavanje, ronilačke čizme, vesla, a po potrebi i kacige. U dnu čamca nalaze se sigurnosni konopci u koje se stavljaju noge, a oni su i po obodu čamca za koji se drži. Najhrabriji dolaze već početkom maja, kada je najhladnije, a reka se pokazuje u svoj svojoj divljini. Jednodnevni rafting traje u proseku 3 do 4 sata, u maju se taj put prelazi i za 2 sata jer je Tara tada neuporedivo brža i opasnija. Najveća opasnost visokog vodostaja su stene koje se nalaze neposredno ispod površine vode. Reka mora odlično da se poznaje jer nikada nije ista, ne samo da zavisi od vodostaja, već i kiša može potpuno da promeni njen izgled. Zato se instrukcije skipera u čamcu moraju bespogovorno slušati. Oni su apsolutno dominantni vladari u ovoj situaciji i neprikosnoveni krotitelji uzburkane reke. Sa pravom ih nazivaju gorštacima, i to sigurno moraju biti, jer poznaju svaki kamen ovog toka. Opasnost od ispadanja iz čamca ne postoji, u vodi se možete naći samo po sopstvenoj želji.
U čamcu su dozvoljeni i muzika i alkohol, što zbog atmosfere, delom i za opuštanje pred velika uzbuđenja koja slede. Pri spustu se prvo nailazi na Brštenovački buk koji ima najveći pad. Prvi put će vas zapljusnuti ledena voda, oštra u svom naletu kao žilet. Prosečna godišnja temperatura Tare je oko sedam stepeni, a u julu i avgustu kada je najtoplije dostiže maksimalnih trinaest stepeni. To je vatreno krštenje za najatraktivniji deo spusta od 13 bukova, koji se ređaju na svakih 100 do 200 metara. Slede Borovi, najduži i najatraktivniji buk, a zatim pravi vatromet uzbuđenja, Ćelije, najveći i najnepredvidljiviji buk na ovoj planinskoj reci. Od priliva adrenalina, boja lica promeniće vam se od kreč bele do neke nijanse bordo. Mlađi brat, Ćalasan Dejan, inače specijalista oralne hirurgije u Beogradu, objasniće vam sa medicinske strane da se uobičajena koncentracija adrenalina u telu pri ovakvom uzbuđenju povećava čak do 20 puta. Vrištanje je dozvoljeno i čak poželjno u tom trenutku, jer je to prirodni ventil. Prvo zaustavljanje je na vodopadu Šipčanica, koji je dobio ime po poslednjem crnogorskom četniku Vladi Šipčiću, on se u ovim krajevima skrivao do pedesetih godina prošlog veka, sve dok ga ljubavnica nije odala. Prema još jednoj legendi, u ovoj rečici koja je nastala otapanjem snega sa planinskih vrhova, kupaju se i vile. Ulazak u nju smatra se pravim ispitom muškosti, u kojem naravno mogu učestvovati i žene, jer je njena temperatura oko 5 stepeni. Inače, po kategorizaciji atraktivnosti za rafting, Tara je ocenjena visokom četvorkom, opet iza Kolorada, koji je zaslužio peticu. Po prelasku najuzbudljivijeg dela vožnje stiže se do Šćepan polja, gde Tara i Piva grade Drinu. Ona je jedna od najbogatijih vodom, a u prošlosti je bila najznačajnija prirodna granica Balkana u mnogim ratovima. Tu se već oseća drugačija, blaža klima, a reka je mirnija i toplija. Nizvodno se nalazi granica između Crne Gore i Bosne i Hercegovine, gde se mogu videti zidine Soko Grada, prestonice Herceg Šćepana iz 15. veka, kao i manastir Svetog Jovana Krstitelja na Zagrađu. Oni koji žele da vide i dožive baš sve od onoga što se nudi, opredeljuju se za varijantu od četiri dana, kada se odlazi čak na Šljivansko, sam vrh Tare, a splavarenje može da se produži i do Foče, pa ukupna trasa pređena Tarom i Drinom iznosi čitavih 125km. Tokom spusta mogu se videti još neki znameniti delovi kanjona poput Bajlovića Sige, Dakića pećina, Poskok bar, Radovana Luka i prelepi Đurđevića most. Ovaj izlet je povratak čoveka prirodi koja ga je iznedrila – zapitajte se samo da li ste ikada imali priliku da uživo vidite srnu koja pije vodu na nekom od potoka. Tara, koja je možda najlepša kad poprimi tirkiznu boju, ima vidljivost pri dnevnoj svetlosti i do 14m dubine, pitka je celim tokom, i zbog svega toga je dobila naziv „suza Evrope“.
Smeštaj u kampu je u autentičnim bungalovima – drvenim kućicama, ali postoji i mogućnost postavljanja šatora. Hrana je obilna, u skladu sa ambijentom i naporima koji se savlađuju u toku dana. Jagnjetina sa ražnja, vojnički pasulj iz kazana, meso i krompir pod sačem, sveže pastrmke na žaru, gulaš od srnetine ili paprikaš, samo su neki od specijaliteta koji se spremaju na vatri, šporet se ne uklapa u ovu priču. Sve to se zaliva odličnim rozeom Varijanta. Noćno nebo je ovde puno zvezda i čuje se specifičan huk koji ulepšava snove, ako uopšte zaspite od uzbuđenja. Lumpuje se do duboko u noć pored vatre, uz piće i dobro društvo. Ujutru se ustaje rano, jer put se nastavlja, ali nema mamurluka.
Jasna Ljubojević
broj 55, maj 2009.