Niko ozbiljan nije u stanju da prognozira kakava će biti ovogodišnja turistička sezona u svetu. Jedno je sigurno: turizam će dobiti novu kategoriju pripadnika – onih koji dolaze da vide kako žive drugi, koji su u krizi. Biće to Kinezi, koji neće osetiti krizu duboko kao ostali i koji svoje turističko osvajanje sveta svake godine povećavaju za preko 20 odsto. Računa se da će preko 120 miliona Kineza u udobnim paket aranžmanima razmileti po svetu. Fascinatna brojka možda je samo prethodnica neagresivnog osvajanja kakvo ni Nostradamus nije umeo da predvidi. Kinezi dokazuju da turizmu u svetu niko i ništa više nije u stanju da stane na put. Iluzija da se makar desetak dana može proživeti slobodno, udobno, lepo, uzbudljivo, dokono i nezaboravno jača je od „tegoba savremenog života“.
Prošle godine, prema statistikama UNSTO – Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija, u svetu je zabeleženo 924 miliona turista što je za 2 odsto više nego 2007. ali je trend ono što zabrinjava. Prvo polugođe je za 5 odsto bogatije, dok je u drugom polugođu došlo do pada od 1 odsto. Najveći uspon beleže Bliski Istok (11 odsto) i Afrika (5 odsto), a najlošije prolazi Evropa sa padom od 3 odsto. Time je trend rasta od 7 odsto u razdoblju od 2004. do 2007. prekinut. Razlog je jednostavan – sve košta, a para je sve manje. Pa ipak, ljudi se teško odriču bezbrižnih trenutaka, tako da je na primer Hrvatska zabeležila rast od 5 odsto u posetama turista tokom uskršnjih praznika. Što, kako su skloni da veruju, može biti predznak bolje sezone nego što se očekuje. Bolja sezona znači bolje prihode, potporu državnim računima, viši standard stanovništva, posebno onih koji od turizma žive. Danas se u svetu svaki šesti građanin ubraja u turistu, a svaki dvanaesti na neki način prihoduje od turizma.
Lepši deo istorije
Istoriju su uglavnom pisali okrutni osvajači, otimači i ubice. Srećom ljudi su otimanju suprotstavili turizam kao najefikasniji osvajački pokret. To što mi danas nazivamo turizmom praktikovali su u antičkom Rimu patriciji odlazeći da se izležavaju ne samo na sopstvenom moru, nego i u Grčkoj, Egiptu, Maloj Aziji… Onda su tokom srednjeg veka asketi – hodočasnici obilaženje svetih mesta pretvorili u masovni turizam. Tada su nastale institucije kao što su svratišta – hosteli, što tokom ovih decenija ponovo ulaze u modu. Danas se širom Evrope napuštene zgrade pretvaraju u hostele u kojima se za desetak evra može dobiti prenoćište i doručak. U Veneciji su tako stari magacini za žito, u Ljubljani napušteni zatvor, u Trstu kasarna, u Nantu crkva… pretvoreni u hostele, koje više ne koristi samo mlađarija nego i brojnije porodice, jer sobe sa 4 – 5 kreveta odgovaraju upravo njihovom formatu. U 19. veku aristokratka engleska mladež utemeljuje moderni turizam, krstareći brodivima i vozovima. To razdoblje „avanturizma“ ovekovečili su Žil Vern (Put oko sveta za 80 dana), Agata Kristi (Ubistvo u Orijent Ekspresu), Hičkok (Klub 39, Dama koja nestaje, Međunarodna zavera…), cinični Matoš pisao je kako spavaćim kolima putuju frivolne dame, časnici, špijuni i diplomati nižeg ranga. Vozovi postaju simbol dinamike i slobodnog kretanja, pa i ponašanja. Prvi turistički vodič 1836. godine napisao je Džon Marej, opisujući lepote Holandije, Belgije i doline Rajne, a 1841. godine Tomas Kuk osniva prvu turističku agenciju.
Prava eksplozija turizma nastaje 1936. godine kada je francuski premijer, socijalista Leon Blum, koristeći paklenu vrućinu poslednjih dana maja, vešto naveo oznojane i iznemogle poslanike da navrat na nos izglasaju zakon o dve sedmice plaćenog odmora za sve zaposlene. Fotograf Anri Kartije Breson, ulazi u likovnu istoriju slikajući horde proletera koji hrle prema plažama i planinama kako bi iskoristili svoje tek stečeno pravo na plandovanje. Postavši tako slavan prebacio se na pravljenje filmova koje čuva skoro svaka kinoteka. Turizam postaje socijalno pravo, a ne više privilegija. Na toj osnovi razvija se delatnost koja danas u mnogim zemljama čini jedan od najznačajnijih izvora bogatstva. Evo dokaza: Francuska kao najjača evropska turistička sila ostvaruje tom delatnošću 12,5 odsto svog BDP; Italija 11,4 odsto; Hrvatska 19,6 odsto… No čak i zemlje kojima istorija, umetnost, klima i priroda nisu baš „komparativne prednosti“ kao Bugarska, na primer, uspevaju da umešnošću od turizma naprave značajan prihod i osnovu napretka (15,6 odsto BDP). Samo prve četiri evropske zemlje u turizmu (Francuska, Italija, Španija i Austrija) ostvarile su 2006. godine ukupno 1.238 milijardi dolara prihoda. Taj zamajac ekonomije mami i najnerazvijenije zemlje da svim silama pokušavaju da se uključe u tokove i privuku moderne „hodočasnike neba i zemlje“ – kako glasi naslov romana Filipa Davida.
Umešnost, a ne zaseda
Na primeru dve najrazvijenije turističke sile Evrope i sveta – Francuske i Italije, možemo videti kakvo poslovanje donosi najveće prihode. Italija je prosto dizajnirana za turizam: 72 odsto njenih granica je – more, najprivlačniji turistički argument, 57 odsto svetskog arheološkog i umetničkog nasleđa nalazi se na njenoj teritoriji. Pri gradnji brze pruge Rim – Milano, u proseku na svakih 500 metara, naišlo se na neki arheološki punkt. Pa ipak je broj turista i prihod od njih u Francuskoj, koja svega toga imam manje, 2,4 puta veći nego u Italiji. Razlika je u brizi za turizam. Italija smatra da su turisti bogom dani, nešto kao meteorološka zbivanja, pa je ministar za taj resor napadno riđokosa lepotica, kojoj je Berluskoni obećao to mesto u predizbornoj kampanji, jer mu je doprinela da bude izabran. U Francuskoj je ministar gotovo anonimni stručnjak, menadžer, kome je opsesija broj turista, a ne boja kose. Vlada Francuske je nedavno donela odluku da se porez na dodatu vrednost za oblast turizma smanji na samo 5,5 odsto. A to znači primamljiviju ponudu od bilo kog konkurenta.
Činjenica je da Hrvatska ostvaruje 19,6 odsto BDP u turizmu, ali je procenat visok samo zato što privreda ostvaruje srazmerno mnogo manje nego Francuskoj, Italiji i pre svega Austriji, koja nema more, ali je pravo turističko čudo sa 365 dana godišnjeg trajanja sezone i 7 puta većim prihodom nego Hrvatska. U oba slučaja ključ je u shvatanju turizma kao delatnosti što zaslužuje angažovanje svih činilaca, od vlade pa na dalje, i borbe za goste, a ne pravljene zasede u kojoj će se 4 meseca loviti prihodi za preživljavanje preostalih 8 meseci. Dakako nije lako porediti, na primer, Veneciju sa preko 2 miliona turista godišnje sa Zlatnim Pjascima u Bugarskoj, kao što nije lako porediti Zlatne Pjaske sa neiskorišćenim potencijalom Dunava, koji kod nas predstavlja potencijalni turistički rudnik.
Borba za goste do surovosti je oštra. Ali surovosti ne za goste, nego za onoga ko se bije da osvoji parče turističke „torte“. Nema, turizma, ako nema vrhunske infrastrukture – puteva, železnice, avio saobraćaja. Nema turizma bez jasne politike šta se želi i kako da se stimuliše ostvarenje želja. Hrvatska je, od kada se osamostalila, povela kampanju gradnje autoputeva, kakva nema premca u ovom delu Evrope. Time je povećala pristup iz Italije, Mađarske, Austrije, pa i Srbije. Ovo poslednje je posebno važno, jer nema turizma u ksenofobnim sredinama, tamo gde se na stranca gleda sa podozrenjem. Politička nestabilnost takođe je prepreka. Higijena bar podjednaka kočnica. Jednostavno, nije moguće razvijati turizam tamo gde stanovništvo nije „potrošač“ i kvalifikovan kritičar nivoa usluga. 
Globalizacija globusa
Nekada su turističke agencije držale u izlogu mape i globuse, danas slike – lepe, zadivljujuće i među njima i „plavu planetu“ snimljenu iz satelita uz cenovnike aranžmana. Od kada su Rusi počeli da vozaju prebogate turiste po orbiti oko zemlje – Agencija Space Adventures, do sada je provozala 6 osoba po ceni od 20 do 28 miliona dolara za svaku – za turizam više nema ograničenja. Postoji čak i ekstremni turizam – horde surfera odlaze u Patagoniju i na Novi Zeland, gde su talasi ubistveno veliki, skakači (bungee jumping) u Južnu Afriku, na rafting u Norvešku, paraglajding u Austriju. Sve su te zemlje uspele su da od riskantne zabave pojedinaca naprave velike prihode privlačeći i manijake koji reskiraju i masu koja dolazi danima da doživi uzbuđenja. Turizam je prodro u sve pore. Prostitucija, pedofilija, gadosti ubijanja došle su do izražaja kada su neke šakalske agencije dovodile ubice da za velike pare preko vikenda ubijaju nedužne ljude u Bosni. Karadžić je besplatno to isto priuštio piscu Limonovu kao svoju prezentaciju srpsko – bosanske gostoljubivosti. Dakako to nije oblast koja može da interesuje normalne ljude.
Mi ne možemo računati ni na turizam najviše klase, jer za njega sem investicija ogromnih razmera ne postoji ni potrebno okruženje za razmažene bogataše. Postoji još jedna zamka modernog industrijskog turizma, za koju srećom takođe nismo dorasli – to su čitava turistička naselja, luna parkovi, gradovi. Svetsko čudo turističkog neukusa je španski grad Benidorm (Kosta Blanka). To je arhitektonsko ruglo ponosno na najviši hotel u Evropi, McDonaldse, kazina, klubove, diskoteke na vodi, pa čak i obdaništa, mamipare za decu – samo nema intime, ljudskosti, kulture i prirodne razdraganosti. Istovremeno turizam je oblast u kojoj su najveći svetski arhitekti Filip Sark, Tadao Anndo, Renco Piano… stvorili svoja najveća dela. Ni za to, kako rekoh mi nemamo preduslova – investitora koji će baciti pare, a ni potrošače koji će otplaćivati tolike investicije. Valja koristiti ono što imamo i uglavnom ograničena sredstva sa kojima se može računati.
Posle trgovine, turizam je oblast, koja je najviše uticala na globalizovanje sveta. Niko ne želi da izostane iz te trke u kojoj svako, zavisno od svoje invencije, nalazi neki autohton argument ukoliko mu priroda nije podarila nešto posebno. Mi od nasleđa imamo banje, dve velike reke, Kopaonik, vojvođansku ravnicu, manastire, gradove i sela… Šta od toga koliko vredi? Ponosni smo što je knjaz Miloš svojeručno nacrtao urbanistički plan Vrnjačke banje. Zgodno, međutim u banji Sirmione, koja i danas radi punom parom, rimska gospoda čvarila su svoje kostobolje pre nego što je Bog pao u iskušenje da stvori Hrista. Istorijski argument nam nije preterano jak. Dunav, internacionalna reka, bogom dana za razvijanje turizma na celom komadu kroz našu zemlju nema ni jednog turizmu prilagođenog pristaništa zbog kojega bi ploveći putnički hoteli imali razloga da se zaustave. Staju u Novom Sadu i Beogradu više zbog snabdevanja nego zbog atrakvcija koje se nude. Kopaonik je već skoro iscrpeo svoje mogućnosti. Zlatibor, nekada najčuvenija evropska odrednica za zdravstveni turizam – lečenje astme, gušavosti… zaboravljen je kao destinacija. Vojvođanska ravnica bi pre trebalo da nosi naziv „Pusta“ nego ona u Mađarskoj. Manastiri su već ozbiljan argument u sadašnjoj ponudi, ali i dalje mnogi više znaju o „manastirki“ nego o samim manastirima. Rolan Bart je u „Mitovima današnjice“ napisao: „Hrišćanstvo je prvi ’snabdevač’ turizma; ne putuje se, a da se ne bi videla neka crkva“. Na svemoćnom internetu naši manastiri su dobro opšte prikazani, nema, međutim, praktičnih informacija, kako stići (lokalna mapa), gde prenoćiti, gde jesti, pošto je šta… Uz Sopoćane, slučaj je hteo, stoji reklama za Croatiu – slike plaža, povjesnih spomenika, ali i kuća, soba i kupatila u privatnom smeštaju sa preciznom maršutom dolaska i cenama u sezoni i van nje. Poučno.
Gradovi, pre svega Beograd sa Festom, Bemusom, Bitefom; Novi Sad sa Exitom – izvlače iz tih događaja maksimum domaćih i minimum stranih posetilaca. Ostaju još sela. Slovenačka turistička ponuda u prvi plan ističe „kmečki turizem“ – mi kao da se stidimo svog sela i domaćinstva, a imamo i političku partiju koja se kune u domaćine. Svetska turistička organizacija zajedno sa Kinom razradila je projekat „Sustainable Tourism – Eliminating Poverty“ kojem je već pristupilo 13 zemalja Azije i Afrike, a koji se bazira na seoskom turizmu kao okosnici. Mali, Jemen, Bangladeš, Avganistan… vide u njemu svoj održivi put za eliminisanje siromaštva – a priroda i razvoj su manje darežljivi prema njima nego prema nama.
Nigde, pa ni u turistički bogomdanoj Italiji, ne funkcioniše taj posao bez mnogo rada, mašte, investicija i orijentacije države da se ta delatnost podgurkuje u razvoju. Osnovni ljudski preduslov je dobronamernost i otvorenost prema gostu, a nama nakostrešenost i ksenofobija cvetaju u kući. Hans Magnus Enncesberger je u traktatu „Pitanje detalja“ napisao da turizam favorizuje proces fuzije i homogenizacije društva… ekonomisti su nas naučili da vrednujemo umetnička dela na osnovu broja posetilaca i dnevne potrošnje svakog od njih. Za početak bi i toliko bilo dosta.
Milutin Mitrović
broj #56, jun 2009.