U fizici i medicini tolerancija se definiše kao izdržljivost, otpornost ili stepen dopuštenih varijacija. U socijalnom smislu, tolerancija ne podrazumeva samo pasivno prihvatanje ili popustljivost prema mišljenjima, idejama ili ponašanjima drugačijim od naših sopstvenih. Tolerancija, kao vrlina koja se zahteva u demokratskom društvu, predstavlja aktivan stav, odbacivanje dogmatizma i prihvatanje liberalnog stanovišta.
Upravo u samom definisanju pojma tolerancije leži njena kontroverza. Tolerancija u užem smislu je termin koji se koristi u socijalnom kontekstu da opiše stav koji je “dopuštajući” prema ponašanju ili idejama koje većinski deo grupe ne odobrava ili ne preferira. Prvobitno se ovaj pojam odnosio na tolerisanje religijskih praksi manjina, a onda se proširio i na druge običaje, ideje i uverenja, a sa ciljem sprečavanja etničke ili verske diskriminacije. U ovom “užem smislu” tolerancija ne zahteva poštovanje, reciprocitet ili ljubav prema “drugačijem od sopstvenog”. Mnogi smatraju da je ovako shvaćena tolerancija primenljivija u praksi, jer ne podrazumeva izražavanje lažnog oduševljenja prema grupama ili ponašanjima koje istinski ne odobravamo.
Šire shvaćena tolerancija podrazumeva ne samo prihvatanje, već i poštovanje i uvažavanje različitosti. Kako definiše UNESCO, tolerancija nije prosto dobra stvar, već moralna dužnost, politički i zakonit zahtev, i uslov bez koga nije moguće ostvariti mir među ljudima. Ona podrazumeva mnogo više od popustljivosti – mora biti zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja i uverenja. U praksi mora se ostvariti na svim nivoima – tolerantni treba da budu pojedinci, grupe i države. Sa druge strane, tolerancija nikako ne treba da bude korišćena kao opravdanje da se ičija viđenja ili vrednosti nameću drugima, ali takođe ne sme biti izgovor za pasivnost ili tolerisanje socijalne nepravde.
Tolerisanje netolerantnosti
Ipak, za svako društvo ostaje jedno praktično pitanje – šta je to što treba tolerisati a šta treba zabraniti ili kazniti. Među istorijski značajnim elaboracijama na temu tolerancije ubrajaju se spisi Džona Miltona i Džerarda Vinstenlija iz sedamnaestog veka. Na osnovu njihovih zalaganja, usvojen je Akt o toleranciji (1689) kojim je odlučeno da se manjinska religiozna ubeđenja hrišćana i jevreja moraju poštovati i da te grupacije država treba da zaštiti. Ipak, iz nekog razloga, pod zaštićene grupe nisu potpali rimokatolici, koji su smatrani nelojalnim državi, i ateisti, za koje se verovalo da nemaju bazične osnove za moralno delovanje. Čak i ovako ograničeno shvatanje tolerancije smatra se značajnim napretkom u civilizovanom društvu.
Ipak, problem granica tolerantnosti i danas postoji. Filozof Karl Poper je u svom delu „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, koje predstavlja jednu dvotomnu odbranu liberalnog demokratskog društva, argumentovao kako i tolerancija ima svoje granice – a to je odbijanje da se toleriše netolerantnost. Suštinsko pitanje glasi – da li otvoreno društvo treba i može da toleriše netolerantnost? Da li bi pokazivanjem tolerantnosti i dokazivanjem svog novog liberalnog sistema mišljenja dovelo do sopstvenog uništenja? Pitanje kako održati ravnotežu i ostati dosledan sebi ima praktične implikacije. U različitim društvima kao i u okviru samih država ne postoji uvek slaganje oko toga koji tip netolerancije je moguće tolerisati bez pogubnih posledica po samu državu. Na primer, mnoge zemlje smatraju da je potpuna supresija nacističkih grupa i njihovog javnog istupanja u Nemačkoj krajnja netolerantost, dok se u samoj Nemačkoj nacizam doživljava kao nešto što se ne može tolerisati ni po koju cenu.
Filozof Džon Rouls se bavi tim pitanjem u svojoj kontoverznoj knjizi „Teorija pravde“. On kaže da pravedno društvo mora biti tolerantno i u tome potpuno dosledno, u protivnom ono postaje netolerantno i samim tim nepravedno. Ipak, tu postoji jedna kvaka – društvo i njegove institucije imaju opravdanu potrebu za samoočuvanjem koja nadilazi princip tolerancije. Tako, netolerantnost mora biti tolerisana ali samo do one tačke dok ne počne da ugrožava i dovodi u opasnost društvo i njegove institucije. Tako, u tolerantnom društvu, čak i netolerantni mogu da se žale kada smatraju da su ugroženi, i da ih ljudi ili država ne tolerišu, kao i da brane svoje interese. Primer socijalne institucije koja štiti prava netolerantnih organizacija je ACLU (American Civil Liberties Union), koja se vrlo često bori za pravo na slobodu govora čak i za članove rasističke organizacije kao što je Kju Kluks Klan. Ova neprofitna organizacija ima zvaničnu misiju „da brani i čuva individualna prava i slobode garantovane ustavom i zakonom svakoj osobi u ovoj zemlji (SAD)“.
Grupni identitet
U osnovi svake netolerantnosti stoje psihološki principi grupe i grupnog identiteta. Ljudi kao socijalna bića žive u društvenom konteksu i pripadnost grupama je normalna pojava. Prva grupa, u kojoj putem socijalnog učenja stičemo bazične stavove i vrednosti, a zajedno s njima i predrasude, je porodica. Kasnije ulogu naših socijalnih učitelja preuzimaju vršnjačke grupe, školske grupe, i sve druge grupe čiji članovi vremenom postajemo – profesionalne, prijateljske, verske, političke, nacionalne itd. Evolucijom data sposobnost da razlikujemo „prijatelja“ od „neprijatelja“, kao i sposobnost da brzo i automatski kategorišemo ljude je fundamentalna osobina ljudskog uma. Ljudi imaju tendenciju da sva svoja znanja, pa i znanja o socijalnom okruženju kategorijalno organizuju, da svedu na nekoliko najvažnijih dimenzija i razvrstaju po modalitetima. To daje osećaj uređenosti u životu, i mi svi spontano grupišemo ljude na osnovu nekih njihovih osobina. Osobama koje pripadaju nekoj grupi pored atributa na kojem je klasifikacija zasnovana, dodajemo i niz drugih osobina – nešto kao „paket“ osobina. Reputacija grupe postaje njen identitet, a individualne razlike među pripadnicima se veoma lako zanemaruju. Pa tako kada nekog etketiramo kao „domaćicu“, „umetnika“ „Crnogorca“ i slično, mi odmah uz to pridodamo i specifičan sklop tipoloških karakteristika.
Na primer, od „usedelice“ svesno ili nesvesno očekujemo da – obožava decu svog brata, smatra da je omladina danas nikad gora, ima nekoliko mačaka, ne odobrava seksualne slobode, da je uštogljena, itd.
Sa druge strane, i naša sopstvena pripadnost nekoj grupi takođe boji naša očekivanja od drugih grupa. Pa tako, osoba koja sebe smatra „optimistom“ drugoj osobi koju svrstava u istu kategoriju pripisaće niz pozitivnih osobina kao što su: poverenje u ljude, visok životni elan, mudrost, i slično; dok će „pesimista“ biti skloniji da u takvoj osobi vidi naivnost, ograničenost, idealizam ili sklonost zabludama.
Stereotipi i predrasude
Pojam etničkih stereotipa uveo je Volter Lipman 1922. a njih je definisao kao uprošćene slike o svetu. Ljudi nastoje da im svet izgleda razumljivije i pristupačnije, pa pribegavaju psihološkim principima uprošćavanja i generalizacije. Danas se pod stereotipom podrazumeva preterano verovanje, iskrivljena slika o grupi ili osobi – generalizacija koja ne dozvoljava individualne razlike ili socijalne varijacije. Nastanak stereotipa se vezuje za mas-medije, kao i uticaje iz primarnih grupa – porodice, vršnjaka i drugih bliskih ljudi.
Rodžer Braun (1965.) je argumetnovao da je potpuno neosnovano da se o stereotipima govori samo u negativnom kontekstu. Stereotipima se zamera da zanemaruju individualne razlike koje postoje u svakoj društvenoj ili etničkoj grupi. U osnovi prigovora je pretpostavka da bismo na svaku osobu trebalo da gledamo kao na jedinstven i neponovljiv sklop. To nije moguće, a ni poželjno. Ako bismo svako ponašanje registrovali kao nešto neponovljivo i odustali od svakog uopštavanja, lišili bi smo se mogućnosti da učimo i izgubili bismo mnoštvo korisnih saznanja o ljudima kao i mogućnost da predvidimo njihove postupke. Naravno, važno je da naše kategorizacije, kao jedno veoma važno sredstvo mišljenja, budu tačne i fleksibilne.
Kao i stereotipi, i predrasude su uprošćene slike, onda generalizovane na sve pripadnike neke grupe. One predstavljaju stav ili uverenje koje nije zasnovano na prethodnom promišljanju, razumevanju ili znanju. Predrasude su tip stavova, koje neproverene prihvatamo od drugih ljudi koji su nam bliski ili važni. U tome najveću ulogu imaju psihološki principi vezani za identifikaciju sa autoritetima, ljubav i bliskost. One su najčešće odraz neznanja, neinformisanosti i straha.
Diskriminacija je drugačije tretiranje ljudi iz razloga njihove grupne pripadnosti (narodu, rasi, religiji, seksualnoj orijentaciji). Diskriminatorno ponašanje vrlo često svoju osnovu ima u stereotipima i predrasudama.
| Tolerancija znači prihvatanje činjenice da ljudska bića, prirodno različita u svojim nastupima, situacijama, govoru, ponašanju i vrednostima imaju pravo da žive u miru i da budu kakva jesu. (UNESCO) |
Skrivene predrasude
Nova naučna istraživanja pokazuju da mnoge predrasude, kojih uopšte nismo svesni, postoje u nama na dubljem psihološkom nivou. Čak i ljudi koji se svesno zalažu za egalitarizam, i koji u svakodnevnom ponašanju pokazuju oslobođenost od predrasuda i liberalan stav, i dalje poseduju skrivene negativne stereotipe i predrasude. Čak i kada verujemo da druge ljude vidimo kao jednake i tako se prema njima i ponašamo, skrivene i nesvesne tendencije preferiranja postoje. Psiholozi sa Harvarda, Univerziteta u Virdžiniji i Univerziteta u Vašingtonu su zajednički pokrenuli istraživački projekat („Project Implicit“) koji je rezutlirao kreiranjem testova za otkrivanje nesvesnih predrasuda, a koji su nazvani Implicit Association Tests (IATs). Naučnici veruju da će nam ovakvi testovi pomoći u razumevanju predrasuda – kako one nastaju, odakle potiču, kako na njih možemo uticati, da li ih možemo iskoreniti? Testovi ovog tipa ne ispituju naše svesne stavove i uverenja. Da biste rešili ovaj test, potrebno je samo da sedite za kompjuterom i pritiskate tastere kada vam se pojave određene slike i reči na ekranu. Ono što se meri jeste vreme reakcije, koje varira u samo delićima sekunde. Za sve one koji su zainteresovani da učestvuju u ovom projektu, ili koji samo žele da zavire u svoje nesvesno, to mogu učiniti na ovom sajtu.
Savremene studije pokazuju da postoji povezanost između nesvesnih, automatskih predrasuda i svakodnevnog ponašanja. Dakle, skrivene predrasude se mogu probiti na svetlost dana kroz naše reči i dela, i to najčešće u situacijama kada imamo smanjenu kontrolu nad sopstvenim ponašanjem – kada smo umorni, pod stresom, pod dejstvom alkohola, tokom perioda relaksacije ili takmičenja. Još češće od toga, skrivene stereotipne tendencije očitavaju se na neverbalnom nivou – u brzini treptanja, osmehivanju, kontaktu očima i slično. Jedan skoriji eskperiment u Americi je pokazao da kada poslodavac bele boje intervjuiše kandidate crne boje – sedi fizički dalje od njih, pravi više grešaka u govoru, a intervju završava za 25 odsto kraće vreme.
Lana Vučičević Miladinović, psiholog
broj 55, maj 2009.