Svi su izgledi da će se kriza u svojoj završnici sručiti svom silinom na zemlje evropskog istoka, i to bez obzira jesu li članice Evropske unije ili ne. Evo u čemu je problem. Amerika, Kina, Japan najvećim delom kreatori su finansijskog balona koji je pukao.
Kina i Japan indirektno, jer su se na svojoj teritoriji ponašale uglavnom racionalno, ali su američku lažnu konjukturu iskoristile do besvesti zatrpavajući njeno tržište robom i tako prekapacitirale svoje proizvodnje. Nakon pada izvoza, domaće tržište nije u stanju da apsorbuje toliku ponudu, čak ni u Kini. Sem toga su, pre svega Kina, investirale ogromna sredstva u kupovinu američkih kompanija, državnih obveznica i dolara za sopstvene valutne rezerve. Tako su Kina i Japan došli u situaciju da spasavaju Ameriku, kako bi spasavali ono što je tamo njihovo. Evropska unija je, uprkos velikim parama za zaptivanje rupa u finansijskom sistemu, ostala prilično „sebična“ ne pokazujući veliku težnju da do kraja učestvuje u američkom poduhvatu, ali je podjednako malo entuzijazma imala i za saniranje gubitnika unutar svojih granica. Sa izuzetkom Britanije, „poslednje zvezdice na američkoj zastavi“, Evropska unija je pokazala veću doslednost liberalističkom konceptu „finansijskog darvinizma“ – preživljava onaj ko je sposoban, uz škrtu pomoć države. Karakteristično je, na primer, da Amerika svim silama pokušava da spase General Motors dok Nemačka postepeno prepušta Opela bilo kom kupcu, pa makar to bili i Italijani. Ako je Nemačka takva prema svojim kompanijama, zašto bi bila darežljivija u EU, tim pre što i drugi „stub“ – Francuska, zastupa isti rigorozan stav.
Spasavaj se ko može
Članice EU iz bivšeg soclagera: Češka, Poljska, Mađarska i da ne govorimo o Rumuniji i Bugarskoj postale su adopcijom, Eldorado evropskih banaka i pritom orijentisale svoju ekonomiju na izvoz, za koji im je otvoreno tržište Zajednice. Proces njihove integracije zaustavljen je na pola puta. Sa svoje strane učinile su koliko god mogu da vežu svoju ekonomiju za Zajednicu, za to ogromno tržište, ali je finansijski sistem zajednice, okrutan kako mu to u opisu radnog mesta stoji, postao otvoren uglavnom u jednom pravcu – da iz tih zemalja izvlači štednju stanovništva, da investira, po mogućstvu uz garancije EU, i da tako što manje reskira. Udar krize na proizvodnju i na nacionalne monete novih članica, koje redom devalviraju ili su na putu devalvacije postaju uzročnik kraha. Austrija se, vođena opsesijom reanimacije prostora K und K monarhije i svojim odličnim vezama sa zemljama na Istoku, preračunala odobravajući masovne i velike kredite, smatrajući da je njen „Drang nach Osten“ posao veka. Problem su sve zemlje Istoka sem Slovačke i Slovenije, koje su jedine, ispunivši zahteve za prelazak na evro, postale znatno stabilnije. Kuriozitet je da i Crna Gora, usvojivši evro na principu najveće svetske menjačnice, a ne uključenjem u monetarni sistem, postala manje ranjiva u opštem propadanju. 
Evo argumenata za navedenu tvrdnju. Austrijske banke, pre svega Erste i Raiffeisen, prema analizi Banke za međunarodna poravnanja, uložile su u zemlje na Istoku 210 milijardi evra, što je skoro 70 odsto, i što se svakim danom sve više približava iznosu od 100 odsto austrijskog BDP. Ukoliko se pokaže da je samo 10 odsto tih sredstava nenaplativo, bio bi to opasan udar na ceo sistem. Posledica je da se već sada osiguranje austrijskih državnih obveznica (Credit Default Swap) nalazi blisko nivou Grčke, a nekada je Austrija bila ekonomski uzor. Praktično to znači da ako neko ko je želeo da osigura od rizika 10 miliona evra u austrijskim obveznicama (uzetim u martu mesecu) morao da plati 253,3 hiljade evra, dok bi za nemačke obveznice, čija ekonomija takođe hramlje, ipak platio samo 88 hiljada. Austrija je od otvaranja bivših planskih privreda na Istoku profitirala, prema analizi WIFO, toliko da joj je BDP u toku 15 godina trajanja tog trenda porastao za 3,5 odsto u odnosu na procenjen rast uobičajenim tempom. Sada se sve to klati sa tendencijom rušenja. Svesna da od EU ne vredi da očekuje hitnu pomoć, austrijska vlada je reagovala planom od 100 milijardi evra, od čega 85 u formi garancija, a 15 za eventualne rekapitalizacije.
Ako se ima u vidu da su pojedine austrijske kompanije duboko ušle u ekonomsku strukturu istočnih zemalja, to dodatno otežava situaciju. Na primer Telekom Austria se prostire od Belorusije do Srbije. Njene firme nisu zapostavile ni Albaniju. Berza u Beču kontroliše akcionarska tržišta u Mađarskoj, Češkoj, Sloveniji. Sve je to funkcionisalo dok nije pukao finansijski balon, proizveo krizu kakvu današnje generacije nisu videle i zatvorio velika tržišta za zemlje koje su taman naučile da rade za izvoz i tako grade sebi bolju budućnost. Šta za njih to znači vidi se iz podatka da je izvozno najlošija Rumunija – 34 odsto, a najuspešnija Slovačka 83 odsto BDP. Pad izvoza, pad proizvodnje, rast nezaposlenosti, shodno tome sve manje novaca u rukama stanovništva i privrede kao i pad vrednosti nacionalnih valuta doveli su, i dovodiće još više, do nemogućnosti nosilaca kredita da vraćaju pare. Sve je to pogoršano činjenicom da je većina kredita obračunata u evrima ili švajcarskim francima čiji su kursevi stabilni pa se „makaze“ između njih i raznih forinti, leva, dinara, kruna i kuna nezadrživo šire povećavajući nenaplativost.
Dužnički rekvijem
Druga komponenta nekadašnje Austro-ugarske imperije – Mađarska, čini most između članica EU i istočnoevropskih zemalja van Unije. Most u toliko što je njena katastrofa u Uniji najveća, ali ne zbog namere da i ona pravi rimejk K und K slave, nego zato što se ponaša baš kao balkanska nedozrela tvorevina – što, kako piše Financial Times, nije u stanju da razume situaciju u kojoj je. Strane banke drže u svojim rukama 65 odsto njenog bankarskog sistema, početkom godine forinta je pala za 20 odsto, a nerazumne političke svađe prete da je još obore. Manje skromno od Srbije, on traži od svetskih finansijski institucija (MMF na prvom mestu) čak 25 milijardi dolara i lansira plan za spas čitave Istočne Evrope u iznosu od 190 milijardi evra. Samo austrijski bankarski sistem ima u Mađarskoj plasiranih 30 milijardi evra, i teško je verovati da će bacati i dalje. Vrednosti na berzi pale su u prva tri meseca za 50 odsto, uz uobičajene oscilacije nastavljaju da padaju. Velika većina građana spala je na nivo mesečnih prihoda od oko 300 evra, pritom kamatne stope banaka iznose nepodnošljivih 11,5 odsto. Umesto da se urazume (to je ono što FT navodi) Mađari klize u ekstremizam. Neoliberal, nacionalista, evroskeptik i bivši premijer Viktor Orban, poput Šešelja urla o „međunarodnoj zaveri protiv Mađarske“; nacista i vođa pokreta „Za bolju Mađarsku“ nekakav Jobbik, sakuplja poene na ksenofobiji i antisemitizmu i uniformiše svoje pristaše u hortijevske crne košulje. Vođa „Ukrštenih krstova“ (znak nalik na SS) uspešno imitira Gebelsa u antisemitizmu dotle da po anketama 30 odsto Mađara smatra da su Jevreji krivci za krizu. Za razumnije zemlje kao što su Češka i Poljska, zbivanja u Mađarskoj postaju pretnja i strah. Nemaština i populistička politika plodno tle su za nicanje najmračnijih tendencija. Dotle ekonomija propada pa će ove godine BDP pasti bar za 6 odsto; industrijska proizvodnja dočekala je mart padom od 30 odsto, nezaposlenost je porasla za 9 odsto, kupovna moć porodica u februaru je pala za 3 odsto i kako tvrdi ekonomista, Ištvan Hamec, najgore je „što produktivnost preduzeća strmoglavo pada“.
Kako ono beše: Što južnije, sve tužnije!
Hrvatska: Iz sveg srca me je obradovao poziv Srbima da letuju u Hrvatskoj (ja to sa veseljem praktikujem već godinama). Ipak smatram da je i Miljenko Jergović u pravu kad kaže da se po nekome može dogoditi što – šta neugodno (meni nikada nije). Ako imamo u vidu da je Hrvatska Ukrajincima i Rusima ukinula vize i uputila isti poziv kao i nama onda je nešto jasnije da prognoze turističke sezone moraju biti prilično mračne, a turizam je najveći izvor nasušnog novca za vraćanje dugova i investiranje. Zato ekonomista Ivan Bićanić, kaže da sve u Hrvatskoj zavisi od turizma. Prognoze govore o verovatnom padu BDP od 4 odsto ove godine, inostrani dug u Hrvatskoj iznosi 90 odsto BDP, čvrste pare su potrebne da bi se spasavao i nacionalni novac (kuna je stabilna od 1993. godine), jer ne vredi što je guverner Rohatinski jedan od najbolji u Evropi, bez čvrstog novca ni on ne može mnogo. Štednja se dobro drži (garantovani su depoziti do 50.000 evra), ali ne raste. Mnogi traže devalvaciju kako bi im bio olakšan izvoz, ali bi to dužnike bacilo u propast – krediti kod banaka iznose 70 odsto BDP i gotovo bez izuzetka su u evrima. Iz Ekonomskog instituta upozoravaju da bi se broj građana koji žive ispod granice siromaštva mogao udvostručiti.
Srbija: Jedina nada srpska nada zove se MMF. Mislim na one obećane 3 milijarde u koje svi veruju kao u Bogorodicu iz Međugorja – tu je, ali je niko baš jasno ne vidi. Opasan podatak je pad proizvodnje od preko 20 odsto, kako tvrde ekonomisti. Sreća u nesreći je što Srbija nije preterano izvozno orijentisana, tako nema razloga da pada brže, ali nema dalje ni gde da padne, jer propada još od 1989. godine. Onaj kredit od MMF, ako ga predsednikova briga za Šljivančanina ne uspori ili onemogući, poslužiće samo, kako tvrdi ekonomista Miodrag Zec, da se odloži susretanje sa strukturalnim problemima. Podizanje stope poreza, smanjenje plata u javnom sektoru i kresanje kržljavih penzija stvoriće vrtlog nezadovoljstva iz kojega svašta može da ispadne. Devalvacija dinara bila bi katastrofa i za građane i za strane banke koje posluju u Srbiji. Jer je 70 odsto kredita u evrima i francima. U intervjuu za italijanski Il Piccolo profesor Zec drastično jasno upozorava da će najveći deo rasipničkog računa platiti mlada generacija, i to samo oni koji uspeju da se izvuku iz kategorije nezaposlenih. Dakle, budućnost je Srbije da moli po svetu i preživljava na tuđ račun. U međuvremenu italijanska TV je prikazala kako se u Friuliju lije najveći do sada kandelabr za neku crkvu u Srbiji. “Requiem, aeternam dona eis, Domine!“
Bosna i Hercegovina: Ili „država koje nema“, kako je zovu. Pad tražnje sirovina, bosanskog glavnog izvoznog artikla, međuentitetski haos, korupcija, nezaposlenost od 40 odsto zvanično. Odnosno 20 odsto nezvanično, kako tvrdi profesor Boris Tihi, jer polovina nezaposlenih radi na crno. Da nije tragično bilo bi komično. To je vajlda jedinstven slučaj da zvanični procenti nezaposlenosti budu veći uvek se deo nezaposlenosti prikriva. Kako piše ranije navedeni italijanski list „preko 15 odsto državljana Bosne živi i radi u inostranstvu i godišnje, u normalno vreme, šalje 2,6 milijardi evra svojima u domovini, što je 23 odsto BDP te zemlje“. Međutim, kriza će mnoge od njih isterati iz fabrika i naterati da se vrate kući. Tu ih ne čeka ništa dobro, jer su samo „srećnici“ koji su prvi ostali bez posla uspeli da dobiju 270 lokalnih maraka (oko 130 evra) pomoći, a onda je para nestalo tako da su svi novonezaposleni prepušteni sebi i švercovanju da bi preživeli. Sa svemogućim MMF pregovara se za 800 miliona kredita, ali za pokriće debalansa u budžetu, a ne za nezaposlene. Njima neka su, shodno entitetima, Bog (pravoslavni i katolički) i Alah na pomoći.
Makedonija: Nije džaba ona najjužnija. Makedonska istoričarka Nada Proeva, održala je 20. maja u Ljubljani predavanje na temu „Savremeni makedonski mit“ i opaučila po njihovim nacionalističkim budalaštinama žešće nego grčka štampa. Nema sumnje da je u pravu kad kaže kako je to nekakva vrsta odgovora na srpske, bugarske, albanske i grčke mitove, koji je okružuju. Vredi ponoviti kako je u sred krize ta država poručila u Italiji pet bronzanih statua Aleksandra Velikog, u ukupnoj vrednosti od deset miliona evra iz državnog budžeta. Za nacionalnog heroja se ne štedi iako mnogi nemaju ’leba da jedu. Muka je jedino što dok je taj heroj živeo i osvajao, ovi koji mu sada prve spomenike još su sakriveni u močvarama disali na trsku – najveći domet staroslovenske tehnologije. Za deset bačenih miliona na izmišljanje porekla, kao poklon dobili su Makedonci neizbrisiv veto Grčke na učlanjivanje u NATO i Evropsku uniju. Liči na takmičenje sa nama (Šljivančanin) u iritiranju sveta. Da nije te priče malo šta bi imalo uopšte da se kaže. Recimo: 2 miliona stanovnika, 25 odsto Albanaca, 20 odsto ispod crte siromaštva, 33 odsto nezaposlenih, pad proizvodnje za 10 odsto, uvoza za 26 odsto, izvoza za 44 odsto, fiskalni prihodi „značajno“ manji. Prema izveštaju MMF „Negativni udar globalne krize doživeli su gotovo svi proizvodni sektori“.
Albanci svim silama žele ulazak u NATO, ali od tog posla nema ništa dok zemlja ne izabere sebi neko drugo ime i ponašanje, koje će manje iritirati Grke. Moguća posledica je interni separatizam Albanaca, koji ne nameravaju da se pripoje Kosovu ili Albaniji, ali traže veći stepen bezbednosti uz kišobran NATO. Gde god je ekonomija u traljama, politike ima na pretek, znamo iz sopstvenog iskustva. To je razlog više zašto strani investitori gotovo da i ne pokazuju interesovanje za Makedoniju. Sem desetak italijanskih preduzeća, svi ostali bi se dali nabrojati na prstima druge dve ruke. Ni ekstra povoljne poreske olakšice, ni bagatelna radna snaga, ni ugovori koje Makedonija ima sa mnogim zemljama o slobodnoj razmeni, ni najveći stepen otvorenosti prema investitorima, ni flat tax – neprogresivni porez, koji je 1956. godine izmislio Milton Fridman – ništa ne pomaže. „Nema, nema, neke se rodi, poubavo devojče (i momče) od Makedonče“ – e to momče i devojče – mlada generacija, drugim rečima – kao i u Srbiji, plaćaće bezobzirnu neodgovornost svojih roditelja.
Nije čudo da se uprava sada u svetu preštampava Kejnzov spis „Ekonomske mogućnosti za naše potomke“ pisan u jeku „one“ krize. Kejnz je smatrao da valja odvajati deo nove vrednosti za naše potomke, da bi društvo bilo stabilno. No to je prošlost i utopija.
Milutin Mitrović
edicija Finansije TOP 2008.