Na sam „Ferragosto“, kad u Italiji prestaje da radi 90 odsto preduzeća i institucija, kada i u bolnicama radi samo Hitna pomoć, odnosno kada građani Apeninskog poluostrva bez obzira na finasijske mogućnosti i političko uverenje zaboravljaju sve brige i hrle ka obalama svojih pet (!) mora – neumorni Silvio B. sazvao je svoje najodanije političke „colonnelle“ („pukovnike“ – poslušnjike). U vili San Martino (opisana u 6. nastavku) saopštio im je kako „nema odmora dok traje…“ te da ne čekajući, po svemu sudeći, neprijatnu jesen, već započnu kampanju kadrovskih promena i veličanja gazdinih uspeha. Silvio B. je izvrstan organizator kojem nista ne može da izmakne, ako se tiče njegovih interesa. Zato je naložio svojima da ubrzaju imenovanja šefova na državnoj TV RAI, i postave na ključna mesta njemu odane ljude. Postavši po drugi put premijer 2002. godine Silvio B. je iznebuha na konferenciji za novinare u Sofiji izdeklamovao imena trojice istaknutih voditelja na državnoj TV koje ne želi više da vidi jer su, kako je on ocenio, smanjili njegov izborni trijumf za 17 odsto glasova. Sva trojica: doajen Enco Bjadji, voditelj kontakt programa Mikele Santoro i satiričar Daniele Lutaci odleteli su sa TV, i samo se Santoro vratio kada se promenila vlast, sa verovatnoćom da će sada ponovo odleteti. Velika je bojazan da nešto slično, verovatno znatno većih razmera, srazmerno neograničenoj moći Silvia B. predstoji i sada. U svojim privatnim medijima Silvio B. je već izvršio promene dovevši na odgovorna mesta i u štampi i na TV jastrebove spremne da kljuju oči protivniku. Svom privatnom advokatu, senatroru Gediniju, dao je nalog da tuži strane novine koje ga blate. Slično je izraelski general Arijel Šaron napao i rasturio Arape na Sinaju dok su ramadanski plandovali u hladovini.
Kada sam, počinjući ovaj „buldog“ o Silviju B., obećao da ću ga pratiti sve do njegovog silaska sa vlasti, ili mog nestanka, ja sam još stariji od njega, ni najmanje nisam sumnjao ni da će on u tome pobediti, a niti da će svetsku štampu, pa i mene, ostaviti bez povoda za pisanje. Nisam ipak verovao da ću i zasluženi odmor morati da žrtvujem kako ne bih odane čitaoce ostavio van aktuelnih tokova. U pitanju je manijak, i to ne samo seksulani. Instiktivno je osetio da mu se možda nazire kraj. Stepen poverenja Italijana u njega pao je sa aprilskih 72 na najnovijih 68 odsto. Iako je to procenat koji bi čak i Obama mogao samo da poželi, Silvio B. zna da bi aktuelno unjkavo atakovanje Crkve na njega, moglo lako da se pretvori u lavinu koja će ga odneti. Politička opozicija njegovoj vlasti praktično ne postoji. Pokrene li Crkva ozbiljno akciju moralnog preispitivanja nosilaca vlasti stvoriće se snažan blok „katokomunista“ – kako se to nekada zvalo (katolika i levičara) – koji bi mogao da bude pogibeljan, jer su se čak i italijanske zamlate zasitile bosovih ispada.
Katolička crkva polako zahuktava svoju mašineriju. Prvo je list „Avvenire“ (Budućnost), organ kardinalske konferencije, objavio uvodnik glavnog urednika u kojem počinje od konstatacije da „Uobraženost žalosti Crkvu“ da bi na kraju konstatovao da „Crkva mora reći šta je dobro, a šta loše“ i još: „Berluskoni je svojoj partiji dao ime „Narod slobode“ međutim nema liberalnog (slobodarskog) državnika koji bi sve one sa kojima se ne slaže nazvao delinkventima“. Istoga dana i najtiražniji katolički list, „Famiglia Cristiana“ (Hrišćanska porodica), priključio se kritici premijera. To već liči na početak kampanje. Oveštalim principom da je napad najbolja odbrana Silvio B. je reagovao: „Popovi su pali u klopku laži koje se pletu oko mene, međutim ja sa Papom i Vatikanom imam odlične odnose“. Time je nehotice prozvao i Papu da to potvrdi ili ne. Od svih on se ipak najviše plaši strane štampe, koja ne prestaje da piše o njemu i njegovim ponašanjima vrlo oštre tekstove. Apsurdni pokušaj da tuži strane novine doneće mu uz ironiju i omrazu. U jednom od nastavaka pod naslovom „Hronologija“ dao sam pregled pisanja strane štampe. U tonu se ništa do sada nije promenilo. Indikativno je da „La Repubblica“, koja jedina u Italiji dosledno i oštro piše i iščačkava brljotine premijera, beleži osetan porast tiraža. I to je neki indikator.
Umesto citiranja novinskih komentara pribegao bih mišljenjima javnih ličnosti koje nešto znače u svetu. Prvi je Hoze Saramago, nobelovac, napisao je knjigu u kojoj secira Berluskonija, na živo. Italijanski „nezavisni“ izdavači odbili su da mu je štamapaju. Britanski pisac Tobia Džons, koji živi u Italiji piše: „U bilo kojoj normalnoj zemlji Berluskoni bi bio već politički mrtav i sahranjen… i dodaje britanski cinično: „Milioni Italijana u sebi nose po jednog mini-Silvija, s kojim on direktno komunicira. On je to što bi Italijani želeli da budu“. Čak ni trenutno najizvikaniji filozof u svetu, Slavoj Žižek, nije ostao po strani. Iz njegovog teksta „Kung fu Berluskoni“ naštrpkaću nekoliko detalja: „Kriza demokratije ne iskazuje se gubitkom poverenja građana u sopstvenu moć, nego prestankom njihovog poverenja u sopstvenu elitu… Političko dostojanstvo sadržano je u uzdizanju iznad igre pojedinačnih interesa, u tom smislu je politika u konfliktu sa civilnim društvom… ideologije danas funkcionišu tako što niko ne uzima za ozbiljno demokratiju i pravosuđe, jer su korumpirani – ali ih branimo, jer umišljamo da bi možda mogli funkcionisati“.
Vođa Zelenih u Evroparlamentu, Daniel Kon Bendit (Crveni Deni iz ’68), vodi prilično uzaludnu bitku da se Silvio B. diskredituje na evropskom nivou i nalazi razloge za to: „Prenaglašen individualizam karakterističan je za post-demokratiju, za društva koja ne prepoznaju zajednički interes… Berluskonijeva Italija u svetu ne znači više ništa“. I još, Roni Keri, urednik američkog časopisa „The Nation“ uverava čitaoce: „Obama zna. Svakodnevni brifinzi, savetnici koji prate svaki detalj u svetu, pregledi štampe, serviraju mu sve… Obama zna. On ipak sebi ne može da dozvoli i da reaguje. Prvo, zbog javnog mnenja, koje je u Italiji zadovoljno stanjem, i drugo, zato što Ameriku interesuju pre svega Irak i Iran, a ne tračevi i šarlatanstva. (Pogledajte opet video uz nastavak „ „). Italija jednostavno nema levicu sa kojom bi Obama stupio u dijalog, italijanski politički sistem je u krizi: postoji samo jedan čovek koji je u svoje ruke zgrabio sve – vlast bez granica – i upotrebljava je za lične interese“.
Trač za kraj!
Obećao sam i držim se toga da je ovo rubrika sofisticiranog trača, onog koji, uprkos golicavim podacima, nije u konfliktu sa etikom. Ako svi dosadašnji podaci nisu dovoljni, hajde da ih kompletiramo. Prvo politički trač: Na sastanak ruskog premijera Putina i turskog Erdogana (8. avgusta), doleteo je Silvio B. nepozvan, kako tvrde u turskom Ministrastvu spoljnih poslova, i kao oni manijaci što se guraju u kadar televizije, kao čuveni „Šarlo koji se fotografira“, upao je na potpisivanje ugovora o „Južnom toku“ između Rusije i Turske, probio se do zvaničnika, zgrabio ih za ruke i nabacivši svoj osmeh broj 2 (posebno srdačan) obezbedio za svoja glasila slike koje se vrte beskonačno i treba da uvere Italijane kako je on nezaobilazna ličnost za zbivanja bilo gde u svetu.
Drugo je ono što ste možda više očekivali. U prošlom nastavku („Silvio B.“) pomenuo sam Sabinu Began, nadzornicu Silviovog harema mladih lepotica. Naknadno sam otkrio da se dotična dama zapravo zove Sabina Beganović. To već traži da se malo njom pozabavimo. Dakle, Sabina je 1974. godine rođena u Nemačkoj od majke Nemice i oca Bosanca. Kao i bezbroj drugih ambicioznih lepojki došla je u Rim da pravi karijeru. Igrala je u filmu „Atlante“ ulogicu u kojoj se nije tržilo više od lepog izgleda. Tu joj se filmska karijera gasi. Uspeva da se ubaci na TV Mediaset – lanac stanica Silvia B. i pojavljuje se zanosno i po malo rustikalno lepa u seriji „Casa Vianello“ biva zapažena, a kao kruna njene „glumačke“ karijere sledi poziv da novu 2008. godinu dočeka kod Silvia B. u sada već ozloglasenoj vili Ćertoza. Ostavlja neizbrisiv utisak i postaje neka vrsta majordoma(ćice) vile te glavni selektor sve novih i novih curica za gazdine zabave. Dobija nadimak „Ape regina“ (Pčela kraljica – Matica). Dala je da joj se na zglavku desne noge istetovira: „Susret koji mi je promenio život: S.B.“ To S.B. teoretski mogu biti čak i njeni inicijali, a ne gazdini. Sa svojih 35 godiina lepotica je već prilično precvetala, ali je obezbedila sebi mesto u nebrojenom stafu koji na bezbrojne načine opslužuje duh i telo Silvia B.
Doviđenja u sledećem traču!
| Bekstvo od anonimnostiVeoma popularni italijanski show-man Fiorelo jednu od svojih emisija počeo je ovako: „No Emi – no party“ – bila je to parafraza na čuvenu reklamu za Martini vermut: „No Martini – no party“. Noemi, napisana kao jedna reč, je ona curica što je na najpompezniji način u punoletstvo ušla preko krevetske veze sa Silviem B. Ni slučajno nije doživela osudu okoline zbog veze koja je morala početi i pre njenog punoletstva. Naprotiv, svi joj se dive, slave je i zavide. Ona postaje simbol kako se može pobeći iz anonimnosti. Ovih vrućih avgustovskih dana dobila je poziv da prisustvuje, pompezno nazvanom: International Short Film Festival u malenom mestu Valva, sa samo 1.743 stanovnika, gde će joj biti uručena nagrada. Formalno objašnjenje je da joj se nagrada dodeljuje za ulogu u dokumentarcu „Scaccomatto“, gde ni njeni školski drugovi nisu u stanju da je razaznaju među ostalom mladeži. Gradonačelnik tog mestašca (na risu italijanske „čizme“) objašnjava: Ne krijem potreban nam je publicitet, biće nagrađeni i drugi, međutim ona je ličnost godine. Bolje je biti bilo ko nego – niko. |