Motiv za žensko preduzetništvo u Srbiji je uglavnom ekonomska potreba zbog gubitka posla. Zorica Stepanović, Nena Lukić i Ljubinka Cekić želele su da pokrenu sopstveni posao koji im dozvoljava da ispolje kreativnost i upotrebe znanja koja su sticale godinama. Ocenjujući poslovne rezultate firmi u Srbiji čiji su vlasnici ili direktori žene, Unija poslodavaca, regionalne privredne komore i Klub privrednih novinara, dodelili su im nedavno priznanje Biznis dama Srbije. Ovo priznanje dobilo je još jedanaest vlasnica ili direktorki firmi.
Zorica Stepanović je vlasnik i direktor firme IN-projekt u Kragujevcu, koja se bavi projektovanjem, nadzorom i izgradnjom. Kao mlad arhitekta radila je u elitnim građevinskim firmama i bavila se dizajnom i slikarstvom. Privatni posao započela je pre osamnaest godina i u početku je radila samo projekte i nadzor radova. „Pratila sam kako se realizuju moji projekti i učila. Posle ogromnog iskustva koje sam stekla radeći za druge, prodala sam stan i sve što imam i krenula sa izgradnjom. Nisam smela da se upustim u taj posao sve dok nisam bila sigurna u svoje sposobnosti. Želela sam da preuzmem odgovornost za rokove i kvalitet a ne da crvenim radeći za investitore koji ne znaju šta je građevinarstvo. Mnogi su ušli u taj posao da na lak način dođu do novca. To uopšte nije lako jer se na neku dozvola čeka i godinu dana. Za to vreme trošite novac održavajući firmu. Poslujemo u uslovima gde se pravila igre ne znaju. Stalno se donose novi zakoni koji važe retroaktivno pa se dešava da neka tumačenja dobijemo i tri godine pošto smo završili zgradu a ljudi se uselili, platili porez i uknjižili stanove“, kaže Zorica.
Firma IN-projekt svake godine izgradi po nekoliko hiljada kvadratnih metara stambenog prostora u Kragujevcu. Zorica kaže da je pokušavala da gradi i u Beogradu ali kada bi pronašla neku lokaciju ispostavljalo se ili da nije urađen detaljni urbanistički plan ili da nešto nije u redu sa vlasništvom. „Nedavno mi je rečeno da moram da platim izradu urbanističkog plana za čitav blok, ukoliko želim da izgradim zgradu na jednoj lokaciji. Mala firma to ne može da plati već samo veliki investitori koji grade čitav blok. Tu smo u neravnopravnom položaju a i mali investitori zapošljavaju stručne ljude. U mojoj firmi radi jedanaestoro mladih inženjera i stiče iskustvo kroz rad sa mnom, od projektovanja do izvođenja objekta. Moramo da edukujemo mlade ljude i pripremimo ih za vreme kada će ovde doći veliki strani investitori. Ne možemo da dignemo ruke od naših firmi“. Iako je tržište nekretnina u Srbiji trenutno zamrlo, Zorica smatra da ne treba da stane sa izgradnjom. „Moramo da imamo svoj proizvod. Potražiću jeftinije lokacije, ne znam da li ću moći da radim sa tako kvalitetnim materijalom kao do sada, ali moram da se prilagođavam tržištu. Poslovanje ne sme da padne jer firma vuče mnogo sredstava. Ja ne želim da otpuštam mlade ljude koji su taman naučili posao a ni sjajne starije saradnike sa kojima sam gradila firmu“, kaže Zorica.
Ulaganje nije trošak
Nena Lukić je radila pet godina kao profesor matematike i informatike u kruševačkoj gimnaziji i nije imala nikakve veze sa preduzetništvom. Bila je zadovoljna poslom ali, kako kaže, došla je do granice preko koje nema razvoja. „Ako nađete dobar posao u firmi ili školi, na tom radnom mestu ostajete do penzije. Ja nisam sebe tako videla. Želela sam da učim i da napredujem i zbog toga sam sa četiri kofera jednog nedeljnog popodneva došla u Beograd.“ Nena kaže da je imala teorijsko znanje o informacionom sistemu DataLab Pantheon. Ubrzo joj se pružila prilika da znanje primeni u praksi. Od 2005. godine je suvlasnik i direktor firme Jamada i glavni konsultant.
Glavna delatnost firme Jamada je prodaja, implementacija i podrška za DataLab programsku opremu. „Imala sam tu sreću da su moj rad na prethodnom poslu primetili predstavnici slovenačke firme Jamada i ponudili mi posao direktora kada su otvarali kancelariju u Beogradu. Oni su obezbedili početni kapital i to je bila jedna strana mini investicija koju smo vratili posle šest meseci. Za godinu i po dana poslovanja uspeli smo da napravimo finansijski stabilnu firmu sa solidnom bazom klijenata. Nakon toga sam preuzela i suvlasništvo u firmi. Sada smo potpuno samostalni u radu. Kada imamo veće projekte možemo uvek da sarađujemo sa Jamadom iz Maribora i da ih zajedno realizujemo“.
Nena Lukić kaže da se u većini srpskih firmi još ne shvata da investicija u informacioni sistem poboljšava poslovanje i smanjuje troškove. Ove investicije su prve na udaru u ekonomskoj krizi. „Prošle godine je od deset naših ponuda devet prihvaćeno. Od novembra, od deset ponuda je samo jedna prihvaćena. Ostale nisu odbijene već smo dobili obrazloženje da su zadovoljni našim uslovima ali da su i njihovi planovi i projekti stopirani i čekaju da vide kako će se kriza dalje odvijati. U privredi se ništa ne dešava, sve je na čekanju“, kaže Nena. Prema njenim rečima, iako je manje novih, sa starim klijentima imaju odličnu saradnju. „Najveći problem je likvidnost. Znatno duže se čeka na plaćanje po realizaciji posla. Mi omogućavamo klijentima da plaćaju odloženo i na rate a smanjujemo i cenu rada. I pored toga, promet je drastično manji u poređenju sa prošlom godinom. Radimo mnogo više za mnogo manje para. Ali najbitnije je da se radi a naš motiv je da imamo zadovoljne korisnike. Ja sam zadovoljna jer mogu svakog dana da budem maštovita u poslu i uradim novo i kreativno rešenje koje će pomoći klijentu u poslovanju a manje se opterećujem finansijama“, kaže Nena Lukić.
Kriza odlaže planove
Ljubinka Cekić je direktor i jedan od troje vlasnika preduzeća za proizvodnju hleba, peciva i zdrave hrane Vlasinsko zrno iz Niša. Po obrazovanju je ekonomista i radila je petnaest godina u privatnim firmama različitih profila. „Nije mi odgovarao ni način na koji su te firme poslovale ni kako su se vlasnici ponašali prema zaposlenima. To je bio jedan od izazova da 2005. godine krenem u privatni posao. Naše preduzeće sada zapošljava trideset radnika i vodimo kadrovsku politiku da zadržimo dobar tim.“
Vlasnici Vlasinskog zrna su proizvodnju pokrenuli od svojih ušteđevina, bez bankarskih kredita. Iako bi ekonomska kriza najmanje trebalo da pogodi proizvodnju hrane, Ljubinka kaže da se itekako oseća. „U Nišu je teško raditi, to je relativno mrtav grad gde industrija ne radi. Rade jedino pekare, prodavnice brze hrane i ćevabdžinice. Ima dosta malih pekara i konkurencija je velika. Malo je potrošača a mnogo proizvođača. Mi nastojimo da se takmičimo kvalitetom i proizvodnjom zdrave hrane koju pravimo po receptima naših baka i bez aditiva.“
Ljubinka je poreklom iz Crne Trave. Letnje raspuste je provodila kod babe i dede gde je brala i sušila lekovito bilje. To svoje interesovanje je pretvorila u proizvod. U Vlasinskom zrnu se pored standardnih, prave peciva i hleb od kukuruznog i ražanog brašna sa dodatkom lekovitog bilja. Ljubinka je posebno ponosna na svoj proizvod – vlasinsku pogaču zdravlja. Ona se mesi sa medom, nanom, majčinom dušicom, kimom… „Koristimo i koprivu iz Crne Trave koja je zdrava i čista, za pravljenje koprivuše, fila koji stavljamo u integralna peciva. Potrošači su sve više zainteresovani za ova peciva nego za ona koja su punjena suhomesnatim filom“. Crna Trava je poznata po izvanrednoj čipki i dunđerima. Ljubinka je otrgla od zaborava još jedan tradicionalni proizvod – vlasinsku kačku. To je pecivo sa filom od krompira i začina i čipkom od testa.
Vlasinsko zrno plasira proizvode preko svoje četiri pekare. Ljubinka kaže da je proizvodnja trenutno usko grlo jer kapaciteti rade skoro sto odsto. „Planirali smo izgradnju novih proizvodnih pogona ali smo zbog krize odložili planove za neka bolja vremena. Kako da investiramo kad promet opada a naši potrošači ostaju bez posla? Biće dobro ako se samo održimo i poslujemo kao u prošloj godini“.
Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.