Vlada Srbije je na početku 2010. godine došla u situaciji da popušta pritiscima zaposlenih u javnim preduzećima koji prete talasom protesta i štrajkova. Oni traže da im budu odmrznute zarade, zamrznute na početku 2009. godine u sklopu sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), i tako Vladu stavljaju u škripac jer za povećanje zarada nema ni para ni saglasnosti MMF-a.
Poziciju kabineta premijera Mirka Cvetkovića još više otežava najava protesta radnika brojnih privatnih firmi koji traže da država natera njihove poslodavce da im isplate višemesečne zaostale zarade ili da pokrenu fabrike koje čak i više godina uopšte ne rade. Atmosferu podgrejavaju i zaposleni u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i prosveti pošto i oni prete da će tražiti povišice.
Predstavnici Vlade krivicu za štrajkove svaljuju na opoziciju pripisujući joj nameru da preko štrajkova isposluje prevremene izbore. S tim se ne slažu ekonomisti koji sadašnju situaciju vide kao posledicu izbegavanja da se temeljno reformiše ekonomski sistem i tako uvedu ista pravila za sve. Kao ozbiljan izvor problema oni označavaju i pogrešno vođenje privatizacije zbog čega je Srbija faktički ostala bez industrije, pa nema čime da pokrene ekonomski rast.
Nastalu situaciju neposredno su ipak najviše provocirali ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a potom i premijer Mirko Cvetković koji su krajem prošle godine obećali da će povećanjeplata, koje se isplaćuju iz budžeta, početi na proleće. Dinkić je krajem prošle godine prvi tvrdio da će na proleće biti konkretnih dokaza o privrednom rastu i izlasku zemlje iz recesije, a premijer Cvetković se tome priključio uz opreznu ogradu da će o odmrzavanju zarada u svakom slučaju morati da se postigne dogovor sa MMF-om.
Ministar Dinkić, koga bije glas dežurnog optimiste i soliste u Vladi, takvo obećanje lansirao je najverovatnije u želji da novogodišnju atmosferu pre svojih koalicionih partnera iskoristi za sticanje lakih političkih poena za sebe i svoju stranku G17 plus. Premijer, koga je za to mesto istakla Demokratska stranka, odlučio je da mu se pridruži. Ne očekujući ništa loše, obojica su očigledno napravili ozbiljnu grešku.
Aktuelni sporazum Srbije i MMF-a, vezan za kreditni aranžman od 2,9 milijarde evra, podrazumeva da se masa za isplate zarada u državnom i javnom sektoru, kao i penzije, ne povećavaju do kraja 2010. godine. U pismu o namerama, koje su Vlada i Narodna banka Srbije uputile MMF-u početkom decembra prošle godine, Vlada se čak obavezala da će eventualni višak prihoda budžeta u ovoj godini, ako privredni rast bude veći od projektovanih 1,5%, usmeriti u budžetsku rezervu, a ne u povećanje potrošnje.
Zahteve o povećanju plata prvi su ispostavili radnici Elektroprivrede Srbije (EPS). Oni su tražili da im mesečna primanja budu povećana čak za 20%, ali su u do govoru sa resornim ministrom Petrom Škundrićem potpisali sporazum da im povišica od 8.990 dinara (oko 93 evra) mesečno bude isplaćena iz dobiti preduzeća, koja bi usledila nakon planiranog poskupljenja struje od 20% do kraja godine, u dva navrata po 10%. Sa ta kvim sporazumom saglasila se i ministarka finansija Diana Dragutinović koja je najpre objašnjavala da se povišica plata radnika EPS- a neće odraziti na budžet da bi kasnije tvrdila da nikakvo povećanje zarada ne dolazi u obzir. Prosečne zarade zaposlenih u tom javnom preduzeću koje ima monopolski položaj iznosi inače 51.000 dinara (oko 526 evra) i daleko je iznad republičkog proseka. Od mrzavanje zarada, uz pretnju štrajkom, odmah potom zatražili su i zaposleni u Telekomu, javnom preduzeću gde država ima većinsko učešće i gde su prosečne zarade još veće nego u EPS-u, oko 55.000 dinara (oko 567 evra), a štrajkove su najavili i radnici JAT-a, Aerodroma, Železnica… Posle sastanka predsednika Srbije Borisa Tadića sa premijerom, zamenikom premijera Ivicom Dačićem, minostrom Dinkićem i ministarkom Dragutinović, iz Vlade je poručeno da vladajuća koalicija ima jedinstven stav da neće biti odobreno povećanje plate u javnim preduzećima, kao ni poskupljenje struje za 20%. Istovremeno je naglašeno da vladajući blok ima kapacitet da se odupre pretnjama i ucenama, a ministar rada i socijalnog staranja Rasim Ljajić je izjavio da Vlada neće popustiti ni po cenu raspisivanja vanrednih izbora. Dalja događanja vezana sa nezadovoljstvo radnika javnih preduzeća najviše će zavisiti od poteza radnika EPS-a, ko i još ni u dobili zvaničnu potvrdu od Vlade da se poništava sporazum kojim su im garantovane povišice zarada.
Štrajkački odbor u tom preduzeću tvrdi da će istrajati na primeni sporazuma, tako da se u februaru mogu očekivati žestoka previranja na relaciji Vlada javna preduzeća. Ukoliko oni ostanu na svojim zahtevima, Vladi neće biti lako jer će se suočiti sa posledicama manje proizvodnje električne energije. Stalni predstavnik MMF-a u Srbi ji Bogdan Lisovolik je ukazao da su javnim preduzećima, od kojih su mnoga gubitaši, umesto bezuslovnog povećanja plata potrebne reforme za povećanje efikasnosti. Disciplina isplate plata u javnim preduzećima je, prema njegovim rečima, ključna da bi se obezbedila umerenost plata u čitavoj privredi, a time i konkurentnost srpske ekonomi je, a posebno konkurentnost izvoza, što je važno za srednjeročnu makroekonomsku stabilnost zemlje.
Od Vlade Srbi je MMF očekuje da do kraja februara dobije informacije o poslovnim planovima deset velikih državnih preduzeća i pitanje je kakav bi bio sledeći izveštaj Misije MMF-a ako bi Vlada prekršila sporazum i pristala na povećanje zarada u tim preduzećima. Međunarodni monetarni fond se ne protivi povećanju zarada samo u slučaju da se smanji broj zaposlenih u javnim preduzećima, jer bi u tom slučaju masa za isplate plata ostala nepromenjena.
U januaru 30 štrajkova
U Srbiji se trenutno odvija 11 štrajkova, jedan je završen, a tri su najavljena – izjavio je 20. januara predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović. On je istakao da je od početka godine bilo 30 štrajkova, dok je u prethodnoj godini bilo nešto više od 100 štrajkova i naveo da je reč uglavnom o štrajkovi ma “u preduzećima gde je privatizacija propala”. Orbović je kazao da je sindikat u svim tim slučajevima reagovao na vreme, pregovorima s poslovodstvom, obaveštavanjem Agencije za privatizaciju i nadležnog ministarstva, ali da su, zbog propisa, koji omogućavaju da se ugovor raskine tek posle 14 ili 15 meseci, mnoge firme uništene.
(Beta monitor)