Često pominjani izraz „komunalni nered“ možda će u budućnosti dobiti svoj deminutivni oblik usvajanjem Zakona o komunalnoj policiji, koji je svoju prvu najavu imao još u decembru prošle godine na okruglom stolu u Sava centru pod nazivom“Komunalna policija – nova nadležnost gradova“. Sada, osam meseci kasnije, na konferenciji za štampu ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković (čije je ministarstvo kreator zakona) i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas (koji je zadužen za njegovo sprovođenje), najavili su da će polovinom sledeće godine ova policija početi da deluje.
Blagi pomak napravljen posle 2000. godine zaustavljen je usred gibanja na svetskoj ekonomskoj sceni, usled čega je došlo do smanjenja stranih investicija, što je opet dovelo do porasta nezaposlenosti i pada standarda. Takvo stanje postalo je dobar izgovor za svaki ekonomski promašaj i loše poteze vlasti. Ali ako pođemo od pretpostavke da je zemlja Srbija posle svih avantura koje nam je priredio režim (čiji je predstavnik friški Evropejac, ministar policije u sadašnjoj vladi), bila toliko devastirana da se u ekonomskom smislu do sada nije mogla oporaviti, da dalji oporavak zavisi u najvećoj meri od stranih investicija zaustavljenih ekonomskom krizom, ipak se nameće pitanje šta nas je onda a i sada sprečavalo da uvedemo malo komunalnog reda u ovo društvo. Kakvo je naše komunalno okruženje može se videti svakog dana praćenjem beogradskih hronika na raznim televizijama, a ako vam je muka od televizije, isti osećaj možete dobiti ako se prošetate centralnim gradskim ulicama, dok delove predgrađa ne treba posebno ni opisivati. Pođimo samo od divlje gradnje, fantomskih investitora, vandalskog obračuna sa beogradskim klupama, zađubrenih reka koje neko percipira kao deponije, pa sve do sitnih komunalnih bubica kao što su parkiranje u vaš prozor od podruma, što ostavlja pešaku mogućnost ili da dobro smrša ili da hoda nasred ulice kao samoubica. Tu su i discipline koje su se razvile tokom godina, poput pranja gradskih ulica pljuvanjem ili umetnost promašivanja kante prilikom bacanja đubreta, ako je namera da se đubre baci u taj suvišan i ničim izazvan objekat uopšte i postojala. Jedna od atrakcija Beograda je sigurno i pločnik slavnih žvaka, po uzoru na onaj koji je namenjen glumcima u Holivudu zbog njihovog doprinosa američkoj filmskoj kulturi. U domaćoj režiji sa neznatnim izmenama, centralne gradske ulice postaju spomenik svim žvakama tj. njihovim bivšim vlasnicima koji su doprineli gradskoj nekulturi. Jedno od opravdanja gradskih vlasti za ovakvo stanje bilo je nedostatak komunalne policije, što bi trebalo da nestane kao izgovor usvajanjem Zakona koji uređuje njene nadležnosti. Da li će se nešto promeniti na ulicama Beograda i ostalih gradova zavisiće pre svega od političke volje i samih ljudi koji budu sprovodili komunalni red. U gradovima gde ona postoji već desetak godina kao što je recimo Zagreb, komunalni redari su pored održavanja čistoće i uklanjanja snega i leda, zaduženi i za probleme parkiranja, držanja životinja i čuvanja javnih površina. Rezultati su vidljivi svakom turisti koji ima ovakve probleme u svom gradu a potpuno nevidljivi za nekog turistu iz većine zemalja Evropske unije, koji ovakvo stanje već dugo poznaju kao uobičajeno. Ovakvoj efikasnosti doprineli su naravno i novčani šamari za komunalne izgrednike u hrvatskoj prestonici. Za pravna lica iznose od 30.000 do 100.000 dinara, dok su za fizička od 9.000 do 20.000 dinara. U Federaciji Bosne i Hercegovine npr. nemaju mnogo sluha za izražavanje umetnosti grafitima po fasadama jer su kazne za to oko 20.000 dinara kada se preračuna iz konvertibilne valute. Za istu svotu će biti olakšani i novčanici onih koji vole da parkiraju kontejnere van određenog mesta ili da se voze na repu tramvaja. Ovi komunalni problemi nisu ni nama strani, izgleda da su to jugoslovenske discipline koje su preživele raspad Jugoslavije. U Banjaluci komunalna policija brine o zdravlju nepušača ali i propisuje velike kazne za objekte koji nisu obezbedili prostor za pušače. Pomenimo i Ljubljanu u kojoj za, u nas tradicionalno, bacanje papirića na ulici, morate izdvojiti 100 evra, dok je u većini ostalih zemalja Evropske unije tarifa za ovu zanimaciju duplo veća. Za ovakvo „luksuzno“ ponašanje u vidu bacanja otpadaka na nedozvoljena mesta najdrastičniji primer predstavlja Singapur gde vas čeka kazna sa pet zvezdica koja iznosi oko 1000 dolara. I najmlađa republika bivše Jugoslavije je prošle godine uvela komunalnu policiju koja ima mogućnost da izrekne kazne koje mogu biti čak i deset puta veće od minimalno zagarantovane plate crnogorskog radnika.
| Cenovnik Svaki Kinez za pljuvanje po ulici mora na licu mesta da plati 11 dolara, dok su u Hongkongu kazne za bacanje smeća, pljuvanje i puštanje pasa da vrše nuždu po javnim mestima kazne oko 155 evra za prvu kaznu, dok okoreli zagađivači mogu očekivati obavezan društvenokorisni rad i veće novčane kazne. U Singapuru bacanje otpadaka košta 1.000 dolara, a za istu rabotu Ircima je olakšan novčanik za 125 evra na licu mesta, ili se vodi sudski postupak koji može odvesti do maksimalne kazne od 1.900 evra. |
Ovlašćenja komunalne policije
Komunalna policija nije bila strana ni Beogradu i drugim srpskim gradovima do Drugog svetskog rata, kada je prestala da postoji. Gotovo je sigurno da razlog za njeno ukidanje nije bilo komunalno osvešćeno stanovništvo koje je u tom periodu naselilo Beograd, imajući u vidu da je u velikom broju reč o stanovništvu koje do tada nije imalo urbanih iskustava. Sa druge strane, u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji postoje odluke o održavanju čistoće, kao i kazne za predhodno pomenute radnje nepoštovanja komunalnog reda (iako su smešno male u odnosu na pomenute primere iz okruženja), ali je do usvajanja ovog zakona postojao problem u logističkoj i fizičkoj primeni ovih propisa, tj. kažnjavanju kršenja istih. Zakon o komunalnoj policiji predviđa kao poslove komunalne policije održavanje komunalnog i drugog zakonom uređenog reda od značaja za komunalnu delatnost; vršenje kontrole nad primenom zakona i drugih propisa i opštih akata iz oblasti komunalne i drugih delatnosti iz nadležnosti grada, ostvarivanje nadzora u javnom gradskom, prigradskom i drugom lokalnom saobraćaju, pa sve do zaštite životne sredine, kulturnih dobara, lokalnih puteva, ulica, reka i javnih objekata od značaja. U svom radu po potrebi ovi vanredni policajci mogu zatražiti asistenciju svojih redovnih kolega. Problemi koji postoje kod komunalnih inspektora prilikom izricanja kazne zasigurno će rešiti spisak ovlašćenja komunalnih policajaca koji počinju svoj rad upozorenjem, usmenim naređenjem, zatim proverom identiteta. Pored navedenog, komunalni policajac može izreći mandatnu kaznu, podneti zahtev za vođenje prekršajnog postupka ili prijavu nadležnom organu za učinjeno krivično delo. Ovom predstavniku komunalnog reda stoji na raspolaganju i mogućnost privremenog oduzimanja predmeta nastalih kršenjem komunalnih propisa. Takođe, pripadnici ove policije imaju mogućnost korišćenja sredstava prinude, poput palice, te sredstava za vezivanje. Primena ovih sredstava podleže kontroli na osnovu izveštaja koji u roku od 24 časa od primene mere podnosi komunalni policajac koji je primenio prinudu. Načelnik komunalne policije odlučuje da li je došlo do zloupotrebe, te ima obavezu da u roku od 48 časova od upotrebe sredstava prinude, o tome obavesti nadležnu policijsku upravu. Pored ovog načina kontrole komunalnih policajaca zakon predviđa i postojanje Komisije za rešavanje pritužbi koju obrazuje skupština grada. U Komisiju, koja se sastoji od predsednika i četiri člana, obavezno se imenuju tri odbornika skupštine grada, načelnik komunalne policije i predstavnik policije. Osim navedenih ovlašćenja ono što može delovati preventivno na očuvanje komunalnog reda su zakonske odredbe koje propisuju posebne uniforme i oznake za pripadnike tih komunalnih snaga. Uniforme, vozila i plovila će imati oznake grada čiji komunalni red čuvaju. Zakon pored prekršajne kazne u rasponu od 10.000 do 50.000 dinara za svakog ko ometa komunalnog policajca u radu, predviđa i krivičnopravnu zaštitu propisanu zakonom, obzirom da komunalni policajac ima status službenog lica. Iz navedenih odredaba može se zaključiti da postoje dobri preduslovi za sređivanje komunalne situacije u gradovima Srbije. Međutim, za uvođenje komunalnog reda pored ovih 350 uterivača komunalne svesti, potrebno je i da sami građani steknu svest o poštovanju nekih civilizacijskih vrednosti, da prestanu da budu ravnodušni prema uništavanju grada u kome žive, uz staru zabludu da je sve što je društveno tj svačije ustvari ničije. Jer jedan grad metropolom čine ne samo strah od kazne da je nešto nedozvoljeno, nego upravo svest njenih građana uključujući i one koji samo tu možda privremeno borave, da je nešto loše i kao takvo šteti svima. Ono što bi svakako ubrzalo sporu promenu mentaliteta, je rigoroznija kaznena politika, jer nažalost kao što je iskustvo u svetu a i kod nas pokazalo, novčane packe najbrže uvode red i izgrađuju građansku svest.
Mirko Miloradović
broj 59, septembar 2009.