class=“MsoNormal“>Ekonomska politika srpske vlade postaje predmet sve većeg nezadovoljstva i kritika privrednika i ekonomista, a tekući trendovi kabinetu premijera Mirka Cvetkovića ne daju uverljive argumente da dokazuje suprotno.
Ekonomska politika srpske vlade postaje predmet sve većeg nezadovoljstva i kritika privrednika i ekonomista, a tekući trendovi kabinetu premijera Mirka Cvetkovića ne daju uverljive argumente da dokazuje suprotno.
Osnovna primedba koja se upućuje Vladi jeste da u oblasti ekonomije deluje uglavnom „vatrogasno”, bez jasne strategije i autoriteta, te da predugo odlaže neophodne sistemske reforme. U kritikama se najviše apostrofira problem hipretrofiranog javnog sektora i potreba njegove radikalne transformacije pošto taj segment „guta” sve veći deo umanjenog nacionalnog dohotka i nepodnošljivo pritiska pivredu koja je uzdrmana krizom i greškama učinjenim kroz tranziciju.
Privrednici Vladi posebno prigovaraju zbog slabe saradnje sa Centralnom bankom što je, po njihovom uverenju, u ovoj godini ozbiljno uzdrmalo dinar i destabilizovalo uslove privređivanja, a nezadovoljni su i podrškom koju država daje njihovom izvoznim poslovima. Ekonomiste ljuti disharmonija u Vladinim redovima u pogledu daljih koraka u vođenju ekonomske politike zbog čega im Vlada deluje kao da i nema jasnu predstavu šta treba da radi. Vladini zvaničnici uveravaju da stvari čvrsto drže pod kontrolom i pri tom ističu da je od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) ekonomska politika politika dobila pozitivnu ocenu i da se zapravo zajednički formuliše.
Sam premijer Cvetković, koji u javnim nastupima ne propušta detaljno da pobroji šta je sve Vlada preduzela, uporno se trudi da sve aktivnosti predstavi kao osmišljeni paket, ali stručna javnost je uverena da se mere donose, od slučaja do slučaja. Vladine napore da svoju makroekonomsku politiku prikaže uspešnom u okviru mogućeg krajnje neuverljivim je učinio talas masivnih poskupljenja koji je započeo od 1. Marta, a indukovan je upravo uvođenjem novih nameta države (ekološka taksa od 10%) i brojnim podizanjem cena usluga javnih preduzeća (struja, motorno gorivo, fiksna telefonija i drugo).
Vladini potezi se posmatraju i kroz vrtoglavo padanje vrednosti dinara tokom prva dva meseca ove godine, a zatim i preko podataka o prebrzom rastu spoljnog i unutrašnjeg duga, a koji pobuđuje strah da bi i Srbija mogla doživeti sudbinu Grčke. Strah nije bez osnova jer je spoljni dug u iznosu od 22,8 milijardi evra dostigao 74,1% bruto domaćeg proizvoda (BDP), a problem više je u tome što je i najveći deo srpskog javnog duga koji je krajem januara iznosio 10,07 milijardi evra nominovan u evrima. Javni dug inače dostigao je 30,5% BDP-a.
Posle dugog ignorisanja pitanja izvozne strategije i politike, Vlada je u poslednje vreme kao ključ za oživljavanje razvoja počela da ističe upra vo – izvoz. Ali, mediji su preplavljeni analizama konkurentnosti koje govore da srpska privreda po tom pitanju stoji čvrsto usidrena na dnu regionalne liste i da za dugo na svetskom tržištu neće moći da postigne neki bolji rezultat. Da sa ekonomskom politikom nešto ipak nije kako treba, upečatljivo govori neodlučnost ministara da lociraju da li je rešenje za pokretanje domaće proizvodnje u revitalizaciji i restrukturiranju ponude ili u oživljavanju tražnje. Ekonomiste čudi ova dilema. Oni tvrde da bilo kakvo veštačko podizanje domaće tražnje preko potrošačkih ili keš kredita neće rešiti strukturne probleme u privredi niti će u nekoj primetnijoj meri povećati uposlenost domaćih industrijskih kapaciteta, nego da će samo pospešiti uvoz robe široke potrošnje i donekle oživeti promet uvoznika i trgovaca.
Kako ističe Saša Đogović, analitičar Instituta za tržišna istraživanja, domaći kreatori ekonomske politike i dalje se bave simptomima, a ne uzrocima „agonije srpske ekonomske politike”. On smatra da se rešenja u Srbiji ne mogu tražiti na strani tražnje, kao što je to slučaj sa razvijenim tržišnim zemljama, već u pokretanju investicionog ciklusa preko infrastrukturnih projekata u saobraćaju i energetici i prek suštinske a ne kozmetičke transformacije javnog sektora. To je, po njegovoj oceni, jedini način da se na zdravim temeljima ojača kupovna moć stanovništva, ne ugrožavajući parame tre makroekonomske stabilnosti. „Srbija je već pre više bila u potrošačkom procesu do nailaska prvog talasa svetske ekonomske krize, tako da je sada sasvim logično da se obim potrošnje redukuje na nivo koji je prihvatljiv u odnosu na stopu produktivnosti rada u privredi i rastuću nezaposlenost”, upozorava ovaj analitičar.
(Beta Monitor)